Intelektualna elita je saučesnik u propadanju našeg društva

U zemlji čija je životna sredina vrlo zapuštena, poslednjih godina osnovana su brojna ekološka udruženja. Međutim, ona još uvek ne doprinose rešavanju nagomilanih problema u oblasti životne sredine, smatra Branimir Jovančićević, profesor na predmetima Industrijska hemija, Organska geohemija i Organske zagađujuće supstance na Univerzitetu u Beogradu, te i Hemija životne sredine na Univerzitetu u Banjoj Luci.

“Ekološka udruženja u Srbiji su brojna. Svakodnevno se njihov broj povećava. Iz tople sobe, pored televizora ili kompjutera, rekao bi čovek: ‘Odlično! Krenulo se sa mrtve tačke’. Međutim, izlazak iz tople sobe je ponovni susret sa surovom – našom stvarnošću. Dovoljan je pogled na dvorišta zgrada u kojima živimo, pogled na reke, jezera ili površine pored saobraćajnica; dovoljna je činjenica što vazduh koji udišemo ima miris, što imamo preko sto hiljada divljih deponija i unakažene fasade zgrada u svim našim gradovima. Sve to svedoči o vrlo lošem stanju u kojem se nalazi naša životna sredina”, kaže za Al Jazeeru profesor Jovančićević.

• Hemija životne sredine je manje poznata naučna disciplina. Počela je da se razvija devedesetih godina prošlog veka i u početku je bila osporavana. Danas je jedna od najvažnijih među prirodnim naukama. Šta proučava hemija životne sredine?

– Ona pokriva sve hemijske aspekte životne sredine, odnosno ekoloških sistema, čiji deo smo i mi sami. Proučava hemiju nativnih prirodnih procesa, sa akcentom na eko-hemijske ravnoteže koje su na našoj planeti uspostavljanje kroz dugo geološko vreme. S druge strane, ona se bavi i hemijom zagađujućih suptanci u životnoj sredini, uključujući i sve one antropogene procese koje one uzrokuju.

Proučavajući huminske supstance recentnih sedimenata, dr. Petar Pfendt, dugogodišnji profesor na Hemijskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, istraživao je hemiju zemljišta i zagađujućih supstanci u njoj. Mislim da se njegova istraživanja mogu smatrati početkom razvoja hemije životne sredine kao naučne discipline u Srbiji.

U godinama koje su dolazile, mi, njegovi učenici, smo i sami počeli da ulazimo u ovu oblast. Kao organski geohemičar sa već značajnim brojem publikacija u međunarodnim naučnim časopisima i odbranjenim doktoratom, sredinom devedesetih godina sam počeo da istražujem naftu i kao zagađujuću supstancu. Identifikacija naftnih polutanata, njihova sudbina u životnoj sredini i metode za remedijaciju zagađenih voda, zemljišta i sedimenata danas su predmet mojih istraživanja.

• Osnovna teza koju postavljate je da ima mnogo ekoloških pokreta, ali da stanje životne sredine nije bolje. Molim Vas da obrazložite zašto je to tako?

– Stanje u životnoj sredini poprima karakteristike sociološkog, društvenog i političkog fenomena. Ovo više nije pitanje za nas koji se bavimo prirodnim naukama. Ovo postaje vrlo zahtevno i teško pitanje za kolege koje se bave humanističkim naukama i ljude koji se bave politikom. Oni bi trebalo da daju odgovor na pitanje u kolikoj meri su udruženja, organizacije i pojedinci koji tako glasno u javnosti govore o životnoj sredini, zapravo i dovoljno jaki za pokretanje tako važnog procesa. I sam sam ušao u politiku zbog životne sredine. Želja mi je da pomognem da se ovaj neobičan problem reši, i da se njegovim rešavanjem sa retoričkog i deklarativnog principa pređe na princip konkretnog delovanja.

• Teoretičari društva smatraju ekološki aktivizam vidom političke participacije. Građani su zainteresovani za teme koje direktno utiču na kvalitet života, što jesu političke teme, ali se distanciraju od stranačke politike. Iz Vašeg odgovora bismo mogli zaključiti da je potrebno baviti se politikom da bi se postigli rezultati na polju poboljšanja životne sredine?

– Osnivanje brojnih ekoloških udruženja svakako predstavlja jednu dobrodošlu novinu u našem društvu. Taj proces je posebno intenzivan u poslednjih godinu dana. Ona mogu da doprinesu podizanju ekološke svesti građana, a vidimo da i podižu nivo opšte duštvene odgovornosti. I jedno i drugo je dobro. Budi se i politički aktivizam, građani izlaze iz letargičnog stanja, što je od velike važnosti kada živite u političkom sistemu čije su glavne karakteristike autokratija  i skoro potpuno urušene državne institucije. Od ogromne je važnosti njihova borba za sprečavanje razvoja jedne nove privredne grane koju bismo u Srbiji i u zemljama sa sličnim autokratskim političkim sistemima, mogli nazvati „divljačko rudarenje“.

Međutim, osnovana ekološka udruženja ne doprinose, ili, da kažem, možda još ne doprinose rešavanju nagomilanih problema u oblasti životne sredine. Da li je u pitanju kapacitet nastalih udruženja, nedovoljan broj stručnjaka među njima, nedovoljno razumevanje celovitosti problema, nešto slično, ili je prosto u pitanju neverovatna tvrdoglavost i upornost onih koji i dalje donose odluke da se u oblasti životne sredine ništa ne preduzima. Rekli bismo, glasačima stranke na vlasti životna sredina i nije toliko važna, pa zbog čega bi onda na njegovo rešavanje oni trošili novac i energiju. Političke promene u Srbiji morale bi da iznedre pored ekoloških udruženja i profesionalce koji znaju kako se ova vrsta problema strategijski i sveobuhvatno zaista rešava.

• Molim Vas da prokomentarišete odnos nauke prema ekološkim problemima koje sa sobom nosi industrijalizacija – koliko su naši naučnici angažovani na proceni uticaja industrije na stanje životne sredine? Zašto se u javnom mnjenju stiče utisak da glasa nauke nema?

– Tačno je da danas u Srbiji, a pre svega na univerzitetima i institutima, rade istraživači i univerzitetski nastavnici koji se bave različitim aspektima životne sredine. Mnogi od njih uspevaju da svoje rezultate istraživanja publikuju u najboljim svetskim naučnim časopisima, što najbolje svedoči o njihovom znanju i istraživačkim sposobnostima. Pored hemičara, tu su fizikohemičari, biolozi, mikrobiolozi, fizičari, geolozi, lekari i drugi. Siguran sam da moje kolege imaju znanja da definišu načine za rešavanje skoro svih naših nagomilanih ekoloških problema. Međutim, reklo bi se da državne institucije pomoć od nas i ne traže. Možda i zbog toga što se istinski problemima i ne posvećuju. Mi predajemo studentima, publikujemo naučne radove, ali, mišljenja sam da svojoj državi i društvu ipak nedovoljno pomažemo, iako im stojimo na usluzi.

• Imamo primere da naučnici staju uz ekološke pokrete, poput Vaše koleginice Dragane Đorđević ili prorektora Ratka Ristića, koji vrlo aktivno podržavaju borbu meštana područja ugroženih ‘divljačkim rudarenjem’, kako ste nazvali novonastalu privrednu granu. Zašto je samo nekolicina naučnika uključena u rad ekoloških pokreta, zar nije i to način da se pomogne?

– Naša akademska zajednica kao da predstavlja izolovanu društvenu jedinku. Prvi razlog za tako nešto sam objasnio u prethodnom odgovoru, i za njega je direktno odgovorna vlast. Međutim, intelektualci u Srbiji kao da se i ne trude dovoljno da iz te izolacije izađu. Stiče se utisak da su utonuli u taj svoj akademski konformizam. Pojedinci na univerzitetima, institutima, pa i u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, pokušavaju svojim primerom da probude kolege. Za sada je to, očigledno, bez značajnijeg uspeha. Aktuelnoj vlasti to itekako odgovora, a srpska intelektualna elita kao da ne vidi, ili ne želi da vidi, da je svojim nečinjenjem zapravo saučesnik u propadanju našeg društva, a time, naravno, i svog propadanja. Imam utisak da je naša akademska zajednica kao grudva snega koja se u toplim rukama vlastodržaca topi. A kada se ta grudva i sasvim istopi, u potpunosti će se ugasiti svetlo nad Srbijom, koje i sada jedva da tinja.

• Pre dva meseca je održana XXI Evropska konferencija o hemiji životne sredine: Molim Vas da prokomentraišete koji su zaključci doneti na konferenciji i da li su oni primenjivi na naš region koji muku muči sa komunalnim otpadom jer nema reciklažnih i sanitarnih deponija, ili ih ima u nedovoljnom broju, koji ima ozbiljan problem sa aerozagađenjem i zagađenjem voda koje fabrike vode koriste da bi građanima isporučile pijaću vodu?

U prvoj nedelji decembra prošle godine održana je dvadeset prva evropska konferencija o hemiji životne sredine, EMEC21. Organizator je bila evropska Asssociation of the Chemistry and the Environment (ACE). Lokalni organizatori su bili Srpsko hemijsko društvo i Matica srpska, u čijim prostorijama je konferncija i održana. Vrlo važan naučni, ali i kulturni događaj, koji je označio započinjanje perioda od godinu dana u kojem je Novi Sad i oficijelno evropska prestonica kuture. Potpuno je neobjašnjiva nezainteresovanost medija za ovako važan skup. Samo je televizija Novi Sad imala najavu događaja dve nedelje pre njegovog početka. I sve to u vremenu kada se o životnoj sredini u Srbiji toliko priča.

Konferencija je obuhvatila sve najznačajnije teme iz oblasti hemije životne sredine sa fundamentalnog aspekta. Iz njih se mogu izvući i značajni aplikativni zaključci i saznanja od koristi i za naše životne probleme. Konferencija je i nedvosmisleno pokazala da naši naučnici u ovoj oblasti ne zaostaju za evropskim kolegama. Ali, po ko zna koji put se postavilo pitanje da li u državi uopšte postoje oficijalne institucije, sem naučnih, koje mogu sve ovo da sagledaju i da na bilo koji način iskoriste. Mišljenja sam da resorno ministarstvo nema organizacioni, niti stručni kapacitet da razume, a onda i da upotrebi prezentovane radove. Sve ostaje u izolovanom naučnom krugu. Ostaće zapisano da je Srbija bila organizator jednog važnog naučnog skupa. Za nešto više potrebna je država na znatno višem organizacionom nivou.

• Vojvođani decenijama imaju problem sa vodom koja sadrži arsen, bor i natrijum. Najviše je pogođen Zrenjanin. Zašto je voda toliko zagađena?

– Pitanje kvaliteta vode u Zrenjaninu je samo jedno od brojnih problematičnih, koje se pojavljuju u našoj javnosti. O arsenu u vodama Banata govori se već decenijama. Važno je da se zna da ova arsenova jedinjenja u izvorištima pijaće vode nisu antropogenog porekla, nisu posledica delovanja čoveka. Radi se o nativnom arsenu. Međutim, to ne umanjuje obim problema. Ceo region Zrenjanina pripada jednoj velikoj aluvijalnoj vojvođanskoj formaciji koja je opterećena huminskim jedinjenjima, pre svega fulvo i huminskim kiselinama. One imaju visoku moć kompleksiranja različitih metala. Sve to zajedno čini podzemne vode ovog aluviona vrlo problematičnim sa aspekta upotrebe kao sirovine za dobijanje pijaće vode.

Zbog svega toga, klasične metode koje se danas u Srbiji primenju nisu dovoljne. Tu mislim na  procese aeracije i ceđenja, kao i bistrenja i ceđenja uz upotrebu alumijum sulfata, gvožđe hlorida i natrijum aluminata. Primenom takvih metoda na toliko lošu sirovinu ne može se dobiti kvalitetna pijaća voda. Lokalne vlasti u Zrenjaninu moraju da znaju da kada imaju takvu sirovinu, moraju da finansiraju u mnogo složenija postrojenja. Nekada je, recimo, metoda reversne osmoze važila za metodu koja je dostupna samo bogatim zemljama. Koristile su je Malta i neke naftom bogate arapske zemlje. Danas je situacija povoljnija i ovo postrojenje je postalo pristupačnije. Možda je to rešenje za Zrenjanince.