Mijačić: Pod hitno treba raditi na smirivanju situacije na Kosovu

“Na Zapadnom Balkanu se već duže vreme živi u limbu, gde su svi u iščekivanju bolje budućnosti za koju se nadaju da će doći sama od sebe, dok se u stvarnosti svi guše u blatu nestabilnosti zbog nerešenih problema iz prošlosti“, govori Dragiša Mijačić, direktor Instituta za teritorijalni ekonomski razvoj (InTER) i koordinator Radne grupe Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji za Poglavlje 35.

Smatra da političke elite u zemljama Zapadnog Balkana uporno pokazuju svojim građanima da nisu okrenute ka budućnosti već i dalje ističu dobro poznate podjele među narodima i na tom talasu vladaju posljednjih 30 i više godina.

„Čak se i Crna Gora destabilizovala, iako je oduvek smatrana najstabilnijom zemljom na Zapadnom Balkanu. Bosna i Hercegovina već tradicionalno ima političke probleme koje nikako ne može da reši, a Srbija i Kosovo su ponovo na ivici rata. Severna Makedonija nikako da krene sa pregovorima o članstvu u Evropsku uniju, ovog puta zbog problema sa Bugarskom. Jedino Albanija trenutno deluje stabilno, mada i tamo ima dosta unutrašnjih političkih problema“, kaže sagovornik.

Situacija se dodatno radikalizovala

Dodaje da Srbija i Kosovo decenijama ne uspijevaju naći načina da riješe međusobne probleme, a da posljednjih sedmica svjedočimo kako se situacija dodatno pogoršava do granica sukoba. Prema njegovim riječima, tenzije se dešavaju usljed različitih viđenja problema međunarodnog statusa Kosova, ali i statusa Srba koji žive na Kosovu.

„Za Srbiju je Kosovo deo njene teritorije, dok je za kosovske Albance Kosovo nezavisna država. I međunarodna zajednica se podelila oko statusa Kosova – većina političkog Zapada smatra da je to nezavisna država, ali većina država sveta je ne priznaje. Srbi sa Kosova nisu glasali za tu nezavisnost, samim tim nisu je ni priznali. Iako su u kosovskom Ustavu garantovana prava Srbima na jezik, reprezentativnost, zaštitu kulture i imovine, u praksi se puno toga ne primenjuje“, smatra Mijačić.

Podsjeća da se najvažniji dio briselskog sporazuma odnosi na formiranje zajednice općina sa srpskom većinom, ali da Vlada Kosova nikada nije htjela da primjeni te odredbe.

„Imajući u vidu te probleme, početkom novembra Srbi sa severa Kosova su odlučili da napuste sve institucije i na taj način izvrše pritisak na Vladu Kosova i međunarodnu zajednicu da se najzad krene sa rešavanjem ovog problema. Međutim, umesto osnivanja zajednice situacija se dodatno radikalizovala na način da smo poslednjih nedelja svedoci novih barikada čije uklanjanje lako može dovesti do sukoba između lokalnih Srba i kosovske policije“, navodi.

Napominje da je situacija na sjeveru Kosova jako ozbiljna i da je dovoljan jedan incident da se trenutna kriza pretvori u oružani konflikt.

„Izazovi da se očuva mir su još veći imajući u vidu da su glavne diplomatske aktivnosti utihnule zbog božićnih i novogodišnjih praznika. Potrebno je pod hitno raditi na deeskalaciji situacije što znači povlačenje specijalnih policijskih snaga Kosova iz većinski srpskih sredina na severu Kosova i rasformiranje barikada. Jedino rešenje je povratak za pregovarački sto i rešavanje trenutne situacije mirnim putem, ali u ovom trenutku ne postoji naznaka da će u skorije vreme doći do takvog susreta, niti da je bilo koja strana spremna na ustupke“, ukazuje Mijačić.

Poručuje da KFOR i EULEX imaju značajne snage na Kosovu, ali da njihov mandat nije dovoljan da bi mogli da riješe trenutnu situaciju na sjeveru Kosova.

„Ključni problem je u tome što su se Srbi povukli iz kosovske policije, pa je obavljanje policijskih zadataka na severu Kosova prepušteno policajcima albanske nacionalnosti, što je jako opasno u okolnostima etničke netrpeljivosti. Dodatni nemir na severu Kosova unosi prisustvo specijalnih policijskih snaga, a brojni su primeri njihovog maltretiranja lokalnog stanovništva. KFOR i EULEX nemaju rešenja za ove probleme, iako je vidljivo da pokušavaju da doprinesu smirivanju situacije“.

Rezultati u vidu normalizacije vrlo ograničeni

Naglašava da je Evropska unija dobila mandat od Ujedinjenih naroda da posreduje u pregovorima o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine, a da je proces zamišljen tako da Srbija ide ka članstvu u Evropskoj uniji i paralelno s tim da normalizuje odnose sa Kosovom.

„Taj plan je funkcionisao do oružane pobune u Ukrajini 2014. godine kada je novoizabrani predsednik Evropske komisije Jean-Claude Juncker u svom inauguracionom govoru izjavio da za vreme njegovog mandata neće biti proširenja Evropske unije. Ova odluka Evropske komisije je negativno uticala na normalizaciju odnosa između Srbije i Kosova jer se proces nije do kraja završio. Miroslav Lajčak, evropski posrednik u procesu pregovora, uglavnom se bavi rešavanjem problema neimplementiranih sporazuma i kriznim situacijama, nego što radi na procesu potpisivanja nekog novog sporazuma o normalizaciji. Trenutno smo svedoci da se pored Lajčaka u ovaj proces aktivno uključuje i američki izaslanik Gabriel Escobar, kao i specijalni savetnici Olafa Scholza (njemački kancelar op.a.) i Emmanuela Macrona (predsjednik Francuske op.a.), ali konkretni rezultati u vidu normalizacije odnosa su vrlo ograničeni“, ističe sagovornik.

Konstatuje da je Evropska unija izgubila interesovanje za dalje proširenje, što zbog nemogućnosti zemalja regiona da se reformišu u mjeri da mogu biti primljene u članstvo, ali i zbog velikih geopolitičkih pomjeranja koje nisu išle u prilog integraciji novih zemalja.

„Prihvaćanje kandidature Bosne i Hercegovine je pozitivan korak koji služi da bi pokazao da proces nije potpuno obustavljen. Što se Kosova tiče, njihova aplikacija za članstvo služi za unutrašnju upotrebu jer svima je jasno da ona neće biti razmatrana dok se ne postigne rešenje o normalizaciji odnosa sa Srbijom. Srbija će sedeti na ‘dve stolice’ sve dok se ne postigne kompromisno rešenje sa Kosovom. Nije realno očekivati da političke elite u Srbiji istovremeno prihvate geopolitičke ciljeve Zapada i jačanje nezavisnosti i međunarodne afirmacije Kosova“, obrazlaže Mijačić.

Zajednička budućnost je neminovna

Ocjenjuje da postoji negativni trend politizacije odnosa između Srbije i Bosne i Hercegovine, koji se odražava i na (ne)rešavanje međudržavnih otvorenih pitanja.

„U cilju rešavanja problema sa Bosnom i Hercegovinom, Beograd sve češće razgovara sa Ankarom nego sa Sarajevom. Umesto da čekamo smenu političkih elita, potrebno je naći načina za jačanje poverenja između političara koji su trenutno na vlasti. Znam da mnogima to zvuči nemoguće ili neprihvatljivo, ali političari iz Beograda i Sarajeva moraju naći načina da zajednički rade na rešavanju otvorenih problema“, jasan je sagovornik.

Priznaje da etnonacionalizam buja u društvima gdje nema prosperiteta, pa zbog toga ne treba da čudi činjenica da su takve politike duboko ukorijenjene u zemljama Zapadnog Balkana.

„Kada slušate narative na Balkanu možete primetiti da je svako svakome kriv, iako je istorija pokazala da niko nikome nije ostao dužan. I pored toga zajednička budućnost je neminovna, samo zajedno možemo opstati na ovim prostorima. Otuda je vreme da narodi Balkana nađu načina da žive u miru jedni pored drugih, jer to dugujemo narednim generacijama.“

Uvjeren je da Zapadni Balkan spada među najljepše dijelove svijeta, sa svojim planinama, rijekama, ravnicama i visoravnima, jadranskom obalom i brojnim jezerima.

„Posebno blago ovih prostora predstavlja multikulturalnost i tradicionalna gostoprimljivost ljudi koja je karakteristična za sve delove Balkana. Ukoliko narodi Balkana nađu načina da žive u miru jedni sa drugima i jedni pored drugih, duboko sam uveren da ovaj prostor može imati prosperitetnu budućnost na kojoj će joj mnogi pozavideti. Alternativa tome je međunacionalna mržnja, sukobi i razaranja, sve ono što smo imali poslednjih 30 i više godina. Moj izbor je saradnja umesto mržnje, zajednička budućnost umesto sukoba. Iskreno se nadam da će ta vizija budućnosti prevagnuti nad onom destruktivnom“, zaključuje Mijačić.