Ekonomski migranti ili djeca koja nemaju vremena da budu djeca

Po popisu iz juna ove godine, u cijeloj Italiji trenutno boravi 15.595 djece migranata, od kojih više od 5.000 njih su Ukrajinci koji su uglavnom smješteni u italijanskim porodicama.

U Milanu trenutno živi 1200 migranata. Međutim samo polovina njih smeštena je u centrima za migrante ili u domovima sa napuštenu decu, piše autorica (Ustupljeno Al Jazeeri)

Otac mu je uvek govorio, da ako pomaže drugima, da će i njemu da pomognu. Od kada je došao u Italiju, mnogi ljudi su mu dali podršku da postane osoba kakva je danas.

Kirolos Bebawy je imao šesnaest godina kada je sa rođakom iz svog rodnog grada Asjut u Egiptu, stigao na jug Italije, u Palermo. Došao je čamcem, putem Mediterana, kao i većina miganata koja dolazi iz Afrike. Pošto je bio maloletan, dve godine je proveo u centru za decu migrante bez roditeljske pratnje. Tu je naučio jezik, završio školu, ali i stekao prijatelje sa kojima je osnovao udruženje Kirmal.

Na libanskom jeziku, kirmal znači “za”, ali je i akronim sastavljen od inicijala šestorice momaka, poreklom iz Egipta, Libije, Gambije i Koste d’Avorio, koji su osnivači ovog udruženja, ali i društvenog preduzeća koje se bavi ugostiteljstvom i turizmom i koje nastaje zahvaljujući projektu “Voci del Verbo Viaggiare – Accoglienza mediterranea” (Glasovi glagola Putovati – Mediteranska dobrodošlica). Ovaj projekat je samo jedan u nizu inicijativa “Fondazione con il Sud” (Fondacija sa Jugom),  koje mladim migrantima daje priliku da se poslovno realizuju. Jedan od glavnih ciljeva fondacije, jeste borba protiv eksploatacije radne snage na jugu Italije.

Novac koji Kirolos zaradi dovoljan mu je da živi u Palermu, ali i je dovoljan da pomogne porodici koja je ostala u Egiptu. Svoje porodice takođe pomažu i Ameht, Ibrahim, Riccardo, Mustapha i Lam, njegovi partneri u poslu, koji su isto kao i on u Italiju došli kao maloletni, sa ciljem da se što pre osamostale i počnu da zarađuju.

Ne može se zauvek biti stranac

Dok sam hodala ka centru za maloletne migrante bez roditeljske pratnje, koji se nalazi na periferiji Milana, usput sam prošla pored napuštenih hangara na koje ne bih obratila nikakvu pažnju, da na zidovima nisam uočila zanimljive murale. Hodala sam i razgledala te crteže na kojima su bili uglavnom likovi nekih super-heroja koje nisam poznavala. Onda sam ugledala natpis, velikim crvenim slovima pisalo je:“Non si può essere stranieri per sempre”(Ne može se biti stranac zauvek).

Simbolična poruka, pomislih, pre nego što sam ušla u centar u kojem žive maloletnici koji su iz svojih zemalja došli u Italiju, kako bi postali veliki.

Na samom ulazu velika novogodišnja jelka. Vise na njoj kolaži napravljeni od fotografija, pretpostavljam štićenika koji ovde žive ili koji su u ovom centru živeli. Dok se penjem na prvi sprat gde me čeka direktorka ove ustanove, na zidu ispred mene, čitam “Dobrodošli”, napisano na raznim jezicima. Razumem najmanje pet, dok neka slova određenih jezika neumem ni da pročitam.

Od seoske kuće do centra za maloljetne migrante

Barbara Lucchesi, direktorka prvog ovakvog centra koji je otvoren 2018. godine u Milanu i koji pruža sve što je neophodno deci koja su u Italiju stigla bez roditelja, mi objašnjava da je ova dvospratna zgrada nekada bila deo starog seoskog imanja.

Ispred žute zgrade, veliko dvorište u kojem kako kaže Lucchesi, deca rado provode vreme. Danas u njoj živi dvanaest maloletnika muškaraca i jedna devojka. Dečaci dele sobe na prvom spratu, dok petnaestgodišnja Tushari ima svoju sobu u prizemlju. Očekivala sam da ih ima mnogo više.

Dok obilazimo zajedničke prostorije u kojima se uči, čitaju knjige, gleda televizija ili se druži i odmara, Brabara mi kaže da su “njena” deca koja trenutno ovde borave došla iz Egipta, Tunisa, Maroka, Kameruna, Gambije, Šri Lanke. Imaju takođe jednog Albanca i jednog Turčina. Takođe, jedan sedamnaestogodišnjak je pre dva dana stigao iz Irana.

Nisam još uvek razumela, zbog čega ima najviše njih iz Egipta i Tunisa, dok mi Barbara nije rekla, da s obzirom da su u Milanu najbrojnije zajednice stranaca upravo Egipćani i Tunižani, većina maloletnika iz ovih zemalja, dolazi ovde ciljano. Kada napune osamnaest godina, uglavnom se pridružuju svojim rođacima koji ovde žive i počinju da rade.

Fudbaler, a može i arhitekta

Kada sam nedavno upoznala Lamina koji je iz Gambije došao u Milano, rekao mi je da mu je želja bila da postane uspešan fudbaler. San koji mu se nije ostvario, ali je zadovoljan i time da ima bilo kakav posao.

U učionici u kojoj ovi mladi ljudi uče italijanski jezik, srećem Farala koji je pre mesec dana došao iz Kameruna. Još uvek ne govori italijanski jezik, ali mi kaže da možemo da pričamo na engleskom.

Primećujem da je obučen kao za neku posebnu priliku, na ruci nosi zlatan sat. Iako govori na lošem engleskom jeziku, razumem ga da ima šesnaest godina, da je doputavao avionom, te da mu u Milanu živi stric, kao i da je oduvek želeo da postane uspešan fudbaler. A ako ne fudbaler, onda bi voleo da postane arhitekta. Pitam ga da li je završio školu. Kaže da nije, ali da će sada da je završi, ovde u Milanu. Žali se i kako mora da ostane ovde dok njegov stric ne bude imao svu neophodnu dokumentaciju za usvajanje.

Giovanna, koja je edukatorka i koja maltene živi u centru, kaže da rođaci ove dece koji žive u Italiji, imaju pravo na usvajanje. Međutim, te procedure su dosta duge, tako da oni uglavnom ostaju ovde dok ne napune osamnaest godina kada postaju slobodni.

Djeca migranti nisu samo brojke

Dok smo išli ka kuhinji, srela sam Tushari ispred svoje sobe. Ona ne govori ni jedan jezik osim svog. Došla je iz Šri Lanke, sama avionom. Sa milanskog aerodroma Malpensa su je doveli ovde. Ima divan osmeh. Rukama mi pokazuje kako pakuje stvari jer se uskoro seli u jednu drugu ustnovu, gde žive drugi migranti sa italijanskom decom, koja su ostavljena ili oduzeta od roditelja.

U Milanu trenutno živi 1200 migranata. Međutim samo polovina njih smeštena je u centrima za migrante ili u domovima sa napuštenu decu. Po popisu iz juna ove godine, u celoj Italiji trenutno boravi 15 595 dece migranata, od kojih više od 5000 njih su Ukrajinci koji su uglavnom smešteni u italijanskim porodicama.

Civico Zero je naziv jednog drugog centra u Milanu u koji deca maloletni migranti dolaze samo na dnevni boravak. Valentina Polizzi, direktorka ovog centra kaže da godišnje ovde prođe više od 500 maloletnika bez roditelja, za koje nemaju podatke gde žive. Oni tu mogu da se odmore, da uče, da jedu, kao i da na trenutak zaborave realnost života koji ne priliči ni jednom detetu.

Izvor: Al Jazeera