Mirko Klarin, grandiozna figura evropske civilizacije

Lišen želje za odmazdom, strastveno se posvetio dokumentovanju nečovječnih postupaka, ne štedeći ni kreatore, ni izvršioce.

Mirko Klarin je vodio kampanju za osnivanje Međunarodnog tribunala za ratne zločine u Hagu (Screenshot)

Mirko Klarin, dugogodišnji novinar i urednik, osnivač agencije Sense i Centra za tranzicionu pravdu, umro je u Briselu 15. decembra. Ostavio je grandiozno delo, koje se temelji na uverenju da ne sme biti pomirenja sa zločinima i da krivci za njih  moraju biti kažnjeni.

Njegov novinarski i ljudski angažman značio je nemirenje sa anticivilizacijskim postupcima i retrogradnim procesom koji je obeležio raspad bivše Jugoslavije. Lišen želje za odmazdom, strastveno se posvetio dokumentovanju nečovečnih postupaka, ne štedeći kreatore, ni izvršioce. Kao, uostalom, kada je ispisivao najznačajnije tekstove o raspadu bivše Jugoslavije.

Sve što je uradio imalo je, još od 1991.godine, neku klarinovsku logiku; u proleće te godine dnevnik Borba objavio je njegov tekst poslat iz Brisela pod naslovom “Nirnberg, sada”, napis zbog kojeg se u dokumentima s razlogom navodi kao tvorac ideje o formiranju međunarodnog suda za zločine protiv čovečnosti.

Iskorak iz zanatskog interesovanja

U maju 1991. godine pisao je: “Očigledno je da se priprema rat. Kada bi se oni koji izazivaju mržnju unapred doveli pred sud, rat bi mogao da se izbegne.”

Tada nije uspeo, ali nije odustajao.

“Moj poziv na osnivanje malog međunarodnog krivičnog suda, po uzoru na Nirnberški, zasnivao se na analizi da su do tada – dakle, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka – već počinjena dva zločina iz Nirnberške povelje. Prvi je zločin protiv mira, jer je bilo očigledno da se na više mesta planira i priprema rat. Drugi je zločin protiv čovečnosti, odnosno širenje nacionalne, verske, političke, rasne i svake druge mržnje, koja je preduslov da se ubija, siluje, proganja, zatvara, razara… na istim, dakle nacionalnim, verskim, rasnim… ukratko – diskriminativnim osnovama”, rekao je Klarin u intervjuu autoru ovih redova (Remarker, mart 2018. godine).

Lično je vodio kampanju za osnivanje Međunarodnog tribunala za ratne zločine u Hagu (Tribunal je osnovan u maju 1993. godine), da bi nakon njegovog formiranja  izveštavao o radu, posvetivši se i nastojanjima da se dokumenti o zločinima predoče javnosti – što širem krugu ljudi, pogotovu mladih.

Nije imao dilemu, unekoliko je iskoračio iz zanatskog interesovanja, novinar od formata, uzor mladim kolegama, posvetio se i kreiranju dokumentarnih filmova, koji ostaju trajno svedočanstvo zločina i patnji žrtava. Kao producent stoji iza filmova Život i priključenija Radovana Karadžića i Izvan razumne sumnje o detaljima srebreničkog genocida; potpisuje scenario i režiju Sarajevskih ruža, o životu i smrti u opsednutom gradu, te Begunci o učinku i skrivanju glavnih haških optuženika, docnije osuđenika Radovana Karadžića i Ratka Mladića.

‘Srebrenički narativ’: 250 ključnih dokaza

Producent je i scenarista filma Uspon i pad Ratka Mladića, koji je režirao Lazar Stojanović. U produkciji SenseTV nastao je i film Trijumf zla, o procesu protiv generala Vojske Republike Stpske (VRS) Radoslava Krstića, prvog čoveka u Evropi posle Drugog svetskog rata koji je osuđen za genocid (46 godina zatvora). Agencija je, kao Sense TV, proizvela i filmove O usmenoj istoriji, Ahmići, Slučaj Kosovo, Srebrenica – genocid u osam činova, Oluja u Hagu.

U Centru za tranzicijsku pravdu, koji je osnovao u Puli, održavaju se paneli na kojima se govori o korišćenju dokumenata Tribunala. Slični centri otvoreni su u Potočarima i Prištini.

Nije imao dileme u vezi sa presudama, istinsko ostvarenje pravde i potpuni promašaj, koje su obeležile rad Tribunala:

“U prvu kategoriju izdvajam presude generalu Radislavu Krstiću i, naročito, takozvanoj srebreničkoj sedmorki, na čelu sa Vujadinom Popovićem i Ljubišom Bearom. Ne samo zbog nalaza o genocidu, već pre svega zbog dokaza do kojih je Tužilaštvo došlo u verovatno najvećoj i najboljoj kriminalističkoj istrazi u posleratnoj Evropi.

U našem ‘srebreničkom narativu’ napravili smo selekciju od oko 250 ključnih dokaza koji su sada svima dostupni na internetu.

Konkurencija za drugu kategoriju presuda je velika: (Ante) Gotovina i (Mladen) Markač, (Momčilo) Perišić, (Ramuš) Haradinaj, Jovica Stanišić i Franko Simatović, Vojislav Šešelj… Ovu poslednju smo u našem izveštaju nazvali ‘pobačenom’, a Tužilaštvo je u žalbi opisuje kao ‘izopačenu’. Ipak, kao najveći ‘biser’ izdvajam jedan zaključak iz oslobađajuće presude Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, u kojem se navodi da njihova podrška policijskim i paravojnim snagama koje su ubijale, pljačkale, zatvarale i proterivale nesrbe nije bila ‘konkretno usmerena’ na počinjenje zločina, već na ‘uspostavljanje i održavanje kontrole’ nad pomenutim gradovima i drugim delovima Bosne i Hercegovine i Hrvatske. A prethodno smo – od slučaja Duška Tadića nadalje – imali desetine presuda u kojima je zaključeno da se vlast i kontrola u opštinama u kojima Srbi nisu imali većinu uspostavljala i održavala upravo zločinima.”

 ‘Neprikosnoven osjećajem za pravdu’

Otišao je Mirko Klarin, veliki novinar koji je počeo kao reporter, a izuzetni ugled stekao je kao komentator Politike i Borbe, dopisnik iz inostranstva, urednik Spoljnopolitičke rubrike, glavni i odgovorni urednik (Naša Borba).

Sjajni stilista, beskompromisni analitičar. Jedan od ljudi koji su svojim delom čuvali urušeni ugled profesije. Divan, plemenit čovek, filantrop koji se saosećanjem nije bavio u vidu zanata – znaju svi koji su imali priliku da provedu izvesno vreme s njim. Znaju žrtve čiju je patnju pokušavao da ublaži: “Mirko Klarin će ostati upamćen kao novinar sa neprikosnovenim osjećajem za pravdu”, saopštiće Udruženje žrtava genocida i Majke Srebrenice i Žepe.

Neka se vrši pravda ili će propasti svet, citirao je Hegela Almiro Rodrigez, predsedavajući sudskog veća u slučaju Krstić, izričući presudu.

Mirko Klarin pomogao je da se “vrši pravda”. Očekivao je to i od drugih.

Izvor: Al Jazeera