Špijunske igre, ‘crveni telefoni’, U-2; kad se ‘udruže’ CIA, FBI i KGB

Razmjene zatvorenika, zapravo uhvaćenih špijuna i operativaca, nisu ništa novo i obavljaju se još od početka pedesetih godina prošlog stoljeća.

Viktor Bout, navodni švercer oružjem, posljednji je u nizu Rusa koje su Amerikanci razmijenili za svoje državljane ili agente (Reuters)

Razmena zatvorenika između SAD-a i Rusije, usred najveće zategnutosti u političkim odnosima od vremena Drugog svetskog rata, za mnoge je bila iznenađenje. Izjava američkog predsednika Joea Bidena da je ova razmena “rezultat tajnih pregovora, koji su trajali mesecima na najvišem nivou”, podsetila je svetsku javnost na vreme Hladnog rata i “crvenih telefona”. Ti telefoni su služili kao “poslednja veza” između Bele kuće i Kremlja kako bi se sprečio nuklearni rat. I danas, u jeku ruske agresije na Ukrajinu, dve vojno najveće sile se u većini stvari ne slažu, ali i dalje komuniciraju.

Razmene zatvorenika, zapravo uhvaćenih špijuna i operativaca, nisu ništa novo i obavljaju se još od početka pedesetih godina prošlog veka. U tadašnjoj podeljenoj Nemačkoj su čak postojale “dogovorene lokacije” na kojima su uhvaćeni špijuni i operativci rutinski razmenjivani. Neke od lokacija su bile u crkvama, neke na sportskim terenima, a neke u napuštenim fabrikama.

Razmjene na berlinskom mostu ‘Glienicke’

Svakako je najpoznatiji most “Glienicke” u Berlinu, u blizini čuvene “Stanice 43”, između tadašnjih Istočne i Zapadne Nemačke, na kome je izvršeno najmanje 20 ovakvih razmena između Istoka i Zapada. Najpoznatija je razmena ruskog operativca Rudolfa Abela i američkog pilota Garya Powersa.

Samo zarobljivanje Powersa u Sovjetskom savezu je dugo bila najveća tajna u SAD-u, toliko velika da je samo par ljudi u Beloj kući bilo obavešteno, a ni oni nisu znali sve detalje. Tadašnji predsednik Dwight Eisenhower je prvobitno bio obavešten da je američki pilot bio kidnapovan u Pakistanu od sovjetskih simpatizera te kamionom odveden na rusku teritoriju. Kada je američki predsednik odmah zahtevao oslobađanje Powersa od sovjetskog lidera Nikite Hruščova, rečeno mu je da “SSSR nema saznanja o takvoj stvari, niti o navedenom pilotu”.

Nakon što se u sovjetskoj državnoj štampi pojavila vest o “velikom hapšenju američkog špijuna”, Hruščov je pozvao Belu kuću i rekao: “Zašto letite u neobeleženim avionima?” Nakon toga je Eisenhower saznao punu istinu: pilot Powers je oboren u špijunskom avionu U-2 blizu Sverdlovska. Špijunske misije tajnog aviona U-2 su u to vreme trajale već godinu i po, a najčešće su poletali iz baze Incirlik u Turskoj, koja je takođe bila tajni objekat, čak i za turske državnike.

Avion Lockheed Martin U-2 je mogao da ostane u vazduhu gotovo 12 sati, što je bilo dovoljno da “komotno” stigne do Moskve ili drugih sovjetskih instalacija. U-2 je imao i kameru sa visokim uvećanjem objektiva srednjeg formata (medium film camera) i poseban uređaj, sličan teleskopu, koji je snimao na mikro-filmove. Iako je U-2 leteo još od 1957. godine, Bela kuća je za to saznala tek 1960. godine, nakon obaranja Powersa. On je, uprkos ustaljenim rutama, poleteo iz baze Peshawar u Pakistanu i praktično je od poletanja bio praćen sovjetskim radarom.

Informacije stizale sistemom ‘šuplijh novčića’

Oboren je sa jednim projektilom S-75 Dvina i pao je u polje blizu grada Sverdlovsk (današnji Jekaterinburg). Eisenhower je američkoj javnosti prvo pokušao da predstavi U-2 kao “istraživačku letelicu koju je NASA izgubila severno od Turske”, ali je bilo kasno – hapšenje Powersa je već bilo u svim sovjetskim, ali i evropskim medijima.

Nedugo zatim Eisenhower i Hruščov su se na samitu “Istok-Zapad” u Parizu dogovorili da se Powers razmeni za špijuna za kog su se Sovjeti plašili “da puno zna i da će uskoro progovoriti”. Bio je to Rudolf Abel, čije je pravo ime bilo William Fisher, kojeg je američki Federalni istražni biro (FBI) u tajnosti uhapsio godinu pre. Fisher je na tajnom suđenju bio osuđen na pet godina zatvora kao “sovjetski špijun”, ali su mu Centralna obaveštajna agencija (CIA) i FBI jedno vreme nudili razne vrste nagodbi kako bi otkrio druge ruske špijune u SAD-u.

Fisher verovatno nije ni znao za identitet drugih operativaca – naređenja i informacije je dobijao putem “šuplijh novčića”, koje su drugi operativci ostavljali na javnim mestima. Zadatak Fishera je bio da stupi u kontakt sa inženjerima koji su radili na američkom nuklearnom programu te da dobijene informacije dostavi KGB-u, opet putem sistema “šuplijh novčića”. Fisher je uspeo da dođe do nekih informacija o finansiranju američkih nuklearnih centrala te o nekim aspektima vojnog programa, ali se ispostavilo da je KGB već imao većinu tih informacija. Desetog februara 1962. godine pilot Gary Powers je razmenjen za Rudolfa Abela (Williama Fishera) na mostu “Glienicke” u Berlinu.

Ova razmena “visokog kalibra” ohrabrila je Sovjete da od SAD-a traže novu razmenu, ovog puta ruskog špijuna uhapšenog u Velikoj Britaniji. Konon Molody je bio uspešan biznismen i industrijalac u Velikoj Britaniji tokom druge polovine pedesetih i početkom šezdesetih godina. Nakon što se u britanskoj štampi 1962. godine pojavila priča o razmeni Powers-Abel, poljski disident je obavestio britanske vlasti da Molody ima još jedan identitet – Gordon Lonsdale, te da je od svojih izvora u britanskoj vojsci dobio informacije o broju podmornica.

Stigla ‘nova Rusija’, ostale ‘stare’ razmjene

Nakon hapšenja, ispostavilo se da je Molody (Lonsdale) regrutovao mornaričkog obaveštajnog oficira Harrya Houghtona te da je najmanje tri godine dostavljao KGB-u informacije o razvoju britanskih podmornica. Ipak, bilo je to i veoma neprijatno hapšenje za britansku vladu u to vreme – samo mesec pre toga Molody je dobio orden za posebne zasluge od kraljice Elizabete Druge.

KGB i Kremlj su Molodya hteli da zamene za Grevillea Wynnea, ekonomistu, koji je od ruskog pukovnika Olega Penkovskog dobio više od  5.000 tajnih dokumenata, koje je on dalje prosleđivao CIA-i i britanskoj službi MI-6. Pukovnik Penkovski je, takođe, bio pripremio i spisak sa više od stotinu agenata KGB-a u Evropi, ali je prilikom razmene sa Wynneom uhapšen u Moskvi. Dvadeset drugog aprila 1964. godine, na granici dve Nemačke, u planinskom predelu, obavljena je razmena – Molody za Wynnea. Britanci dugo vremena nisu hteli da obave ovu razmenu, ali su ipak popustili pod pritiskom Bele kuće i tadašnjeg predsednika Lyndona Jonhsona. Pukovnik KGB-a Oleg Penkovski je streljan u maju 1963. godine.

Nakon pada Berlinskog zida 1989. godine te raspada Sovjetskog saveza činilo se da je konačno došao kraj međusobnim neprijateljstvima SAD-a i Rusije. Mnogi su čak očekivali zajedničke ekonomske i bezbednosne projekte dve super-sile širom sveta. Ipak, već u narednih par godina nakon nastanka “nove Rusije” ispostavilo se da od toga neće biti ništa.

Tome je značajno doprinela i nova američka politika, koju je promovisao predsednik George H. W. Bush početkom devedesetih “o zaštiti američkih interesa bilo gde u svetu, svim sredstvima”, kao i izuzetno veliki otpor “starih kadrova” unutar ruske obaveštajne zajednice, naročito vojne obaveštajne službe GRU. Iako je KGB nestao praktično danom raspada SSSR-a, mnogi od kadrova i oficira su “ostali na svom radnom mestu”. Početkom 1995, godine ova praktično nereformisana služba je dobila novo ime – Federala služba bezbednosti (FSB), ali su ideologija i način delovanja, naročito prema Evropi i SAD-u, ostali isti.

Trovanje Sergeja Skripala, ‘trostrukog agenta’

O tome svedoči i velika akcija FBI-ja u junu 2010. godine, kada je uhapšeno čak deset ruskih špijuna u SAD-u. Svi su bili ruski državljani, a kasnije se ispostavilo da su informacije dostavljali ruskoj Spoljnoj obaveštajnoj službi (SVR). Nakon njihovog saslušanja, uhapšen je i 11. pripadnik ove grupe na Kipru. Najpoznatija iz ove grupe je Ana Čapman, čije je pravo ime Ana Vasilevna, a za koju se kasnije ispostavilo da ima i pasoš Velike Britanije.

Smatra se da je ona odala i druge članove grupe, kao i sve svoje kontakte unutar SVR-a i FSB-a, a ove informacije su poslužile da se izvrši značajni diplomatski pritisak na Kremlj. Samo dva meseca kasnije pritisak je urodio plodom – svih deset ruskih operativaca su razmenjeni za ruske državljane koji su informacije dostavljali zapadnim službama.

Među ovom petoricom je bio i Sergej Skripal, koji je bio “trostruki agent” – za rusku, britansku, i američku službu. Skripal će široj svetskoj javnosti postati poznat nakon pokušaja trovanja njega i njegove ćerke Julije u martu 2018. godine u Velikoj Britaniji. Trovanje je izvršeno nervnim bojnim otrovom “Novichok”, kojeg poseduje samo Rusija. Američki i britanski mediji su u to vreme spekulisali da je ovo trovanje naređeno iz “najviših krugova Kremlja, možda čak i od strane samog Vladimira Putina”.

Nakon nedavne razmene američke košarkašice Britney Grinder za ruskog trgovca oružjem Viktora Bouta, Kremlj želi i da SAD izvrši pritisak na zvanični Berlin, kako bi Nemačka oslobodila pukovnika Vadima Krasikova te da on bude razmenjen za američkog marinca Paula Whelana, osuđenog za špijunažu u Rusiji. Pukovnik Krasikov je u Nemačkoj osuđen na doživotni zatvor zbog ubistva čečenskog disidenta Zelimkhana Khangoshvilia u avgustu 2019. godine u Brelinu.

Je li moguć američko-ruski ‘Daytona za Ukrajinu’?

Iako je prethodna nemačka administracija kancelarke Angele Merkel bila blizu dogovora sa Kremljom o “prebacivanju Krasikova na odsluženje kazne u Rusiju”, nova vlada kancelara Olafa Scholza je decidirano protiv toga, naročito u svetlu ruske agresije na Ukrajinu. Kremlj je za oslobađanje Britney Grinder tražila i Viktora Bouta i Vadima Krasikova, ali je kasnije ipak dogovoreno da to bude samo Bout.

Analitičari u Evropi na ovo gledaju kao na “otopljavanje” odnosa SAD-a i Rusije, čak i kao na početak smirivanja tenzija, koje bi u narednom periodu mogle da dovedu i do neke vrste “Daytona za Ukrajinu” i završetak rata. I administracija predsednika Bidena je naklonjena ovakvoj ideji, smatrajući da će to demokratama značajno pomoći na predsedničkim izborima naredne godine, kao i za smirivanje kritika u domaćoj javnosti zbog “tolerisanja” aktivnosti Rusije i samog Putina u Ukrajini.

Izvor: Al Jazeera