Ostaje li Kina bez energije

Najmnogoljudnija zemlja sveta se suočava sa velikim problemima: njena politika ‘nultog kovida’ preti da značajno ugrozi mnoge industrijske grane, kao i ukupni društveni proizvod u ovoj godini. Česte obustave rada fabrika su dovele do prekida lanca snabdevanja (supply chain), ponajviše u automobilskoj, kao i elektronskoj i industriji transporta.

Izvesno je da će prognoze privrednog rasta biti značajno smanjene, a novi modeli smartfona i računara, poput novoga iPhone 14 kompanije Apple, će biti na zapadnim božićnim policama u daleko manjem broju nego što je ranije planirano. Iako vlasti u Pekingu ovaj pad proizvodnje pripisuju isključivo čestim zatvaranjima i testiranjima zbog COV-19 (trenutno je u Kini u nekoj vrsti lokdauna skoro 200 miliona ljudi), stručnjaci ukazuju da je jednako veliki problem i hronični nedostak energetskih resursa.

Priča toliko dobra da je postala bajka

Iako Kina poslednju deceniju ima najveći rast proizvodnje u svetu, te rast nominalnog društvenog proizvoda (GDP) koji iznosi 18 triliona američkih dolara, po paritetu kupovne moći građana Kina i dalje zaostaje za Sjedinjenim Američkim Državama, kao i za mnogim članicama Evropske unije. Naravno, Kina je sa svojih 1,4 milijardi stanovnika sasvim drugačiji slučaj od praktično svih drugih zemalja u svetu. Rast srednje klase u Kini, i pogotovu onoga što se na Zapadu naziva ‘Umca Byers’ (upper-middle class, viša srednja klasa, koja i najviše troši u velikim trgovinama), doveli su do prave eksplozije onlajn trgovine. Gotovo svaki drugi proizvod u Kini se naručuje putem interneta ili neke od brojnih aplikacija, a često se proizvodi naručuju i dok su još na proizvodnoj traci. Gotovo 54 odsto svih kupovina u Kini se danas obavlja putem aplikacija na smartfonu, a ovaj trend će samo rasti u narednom periodu.

Po podacima Svetske banke, Kina je ostvarila najveći dugoročni rast u modernoj istoriji – od 1980. do 2020. U periodu od 40 godina Kina je zabeležila rast društvenog proizvoda od 180 milijardi dolara na 15,35 triliona dolara. Epitet ‘svetske fabrike’ je uzdrmala tek pandemija koronavirusa, ali su kineski proizvođači ipak uspeli da premaše prethodne procene – pad proizvodnje je bio daleko manji u 2020, a u 2021. se gotovo vratio na svoj predpandemijski nivo.

Najveći izvoznik

Kina je najveći svetski izvoznik industrijskih proizvoda, i na drugom mestu po uvozu – ispred su samo Sjedinjene Američke Države, koje opet najveći uvoz beleže iz Kine. Podaci Ujedinjenih nacija navode da je Kina ‘odgovorna’ za 18 odsto ukupne svetske ekonomske aktivnosti. Kina je takođe postala i zemlja ultra bogatih. Godine 1984. u Kini nije bilo nijednog milijardera, dok ih danas ima najmanje 140, uz još 698 pojedinaca koji će to postati u naredne dve godine. Veći broj ultra bogatih imaju samo Sjedinjene Američke Države. Ono što je posebno važno za sve sektore trgovine je rast procenta građana koji prelaze iz klase srednjih prihoda (do 37 hiljada dolara godišnje) u klasu visokih prihoda (više od 135 hiljada dolara godišnje). Kina ima i 85 žena koje imaju više od milijardu dolara, što čini dve trećine njihovog ukupnog broja u svetu.

Uz sve ovo, Kina ima i više od 4,1 miliona milionera, od kojih 380 hiljada imaju više od 15 miliona dolara. Iako ove brojke, pre svega, pokazuju veoma snažan rast domaće potrošnje, kao i sve većeg uvoza stranih proizvoda iz tzv. ‘High ROI’ sektora (proizvodi sa oznakom premijum, male količine robe visoke cene), one takođe svedoče i o sve većem nivou konzumerizma, čak i u većem obimu nego u najbogatijim zemljama na Zapadu. Više od polovine svetske proizvodnje luksuznih automobila, švajcarskih satova, parfema i odeće poznatih brendova se danas proda u Kini, dok na celokupnu EU odlazi samo oko 18 odsto.

Iako je nekih 40 zemalja i dalje ispred Kine kada se gleda samo kupovna moć srednje klase, Svetska banka očekuje da će do 2030. godine ona biti u prvih deset. Takođe, Kina je uspela da načini istorijski podvig kada su u pitanju građani sa najmanjim primanjima. Od gotovo 175 miliona ljudi koji su živeli u siromaštvu 1992. godine, danas je ta brojka ispod 25 miliona (mada Komunistička partija tvrdi da je ta brojka još niža – ispod 15 miliona). Broj ljudi koji žive ispod apsolutnog minimuma (život sa manje od dva dolara dnevno) je između 0,5 i 0,3 odsto.

Porast potrošnje

Sav ovaj ekonomski napredak je pored velikog rasta proizvodnje značio i veliki porast potrošnje svih vrsta energenata. Kina je pretekla SAD još 2011. kao najveći svetski proizvođač električne energije, a 2020. je proizvodila više struje od SAD-a, Indije i Rusije zajedno. Najviše struje se dobija iz uglja, gotovo 65 odsto ukupne proizvodnje. Zbog ovoga, Kina je u prve tri zemlje emitera gasova koji utiču na globalno zagrevanje (mada kineske vlasti godinama to uporno demantuju). Sve više se proizvodi i struja iz obnovljivih izvora energije – od 615 hiljada gigavat časova pre deset godina, danas se iz obnovljivih izvora energije proizvodi preko dva miliona gigavat časova godišnje, što je oko 27 odsto ukupne proizvodnje. Kina će do kraja sledeće godine u rad pustiti postrojenja za još 880 gigavat časova iz obnovljivih izvora, čime će ukupno imati oko 35 odsto ukupne proizvodnje. Ipak, problem uglja i fosilnih goriva i dalje istaje.

Kina ima dve velike mreže za snabdevanje električnom energijom – Državna mreža i Južna kineska mreža. Iako Kina tvrdi da ima zalihe uglja za još dvadesetak godina, geografska razuđenost između rudnika i elektrana znači da taj ugalj jednostavno ne stiže na vreme. Od 2019. godine broj radnika u rudnicima je gotovo udvostručen, ali je to donelo samo oko pet do devet odsto povećanja produktivnosti. Najveći broj hidroelektrana je na jugu zemlje, u provincijama Sichuan i Yunnan, pa ovu relativno čistu energiju koristi tek oko 20 odsto nacije.

Iako je Kina smanjila svoju zavisnost od uglja od preko 80 odsto na 60 odsto za manje od decenije, stručnjaci i u zemlji i van nje se slažu da se mora uraditi daleko više. Do 2025. godine biće zatvoreno skoro 105 termoelektrana, iako i sada na nivou cele države mesečno fali 120 gigavat časova električne energije. Nacionalni savet za energetiku procenjuje da će do 2035. potražnja i potrošnja električne energije porasti gotovo pet puta. Sve moderniji proizvodni procesi se gotovo u potpunosti oslanjaju na električnu energiju. Desetine hiljada robota, te stotine hiljada industrijskih mašina i računara zahtevaju napajanje gotovo 24 sata dnevno, što već danas nije moguće. Iako su teorijske mogućnosti za proizvodnju električne energije iz hidroelektrana oko 1,3 miliona gigavat časova, trenutno se proizvodi manje od 500 hiljada.

Stvarnost i lijepe želje Pekinga

Od jula meseca ove godine, potrošnja električne energije je na svom istorijskom maksimumu. U odnosu na prošlu godinu, potrošnja je bila čak 15,3 odsto veća. Devetnaest lokalnih mreža je premašilo sve rekorde, a 14 njih je moralo da bude delimično isključeno do početka avgusta.

U delovima zemlje pored reke Yangtze, česte su i restrikcije struje. Delovi provincija Sichuan i Chonging su takođe uveli restrikcije koje traju i do pet sati svakog dana. Takođe, vlasti u Sichuanu su naredile i obustavu rada u fabrikama, nekada i do 48 sati, a jedan od velikih industrijskih gradova, Chengdu, je uveo i posebne restrikcije za privredu. Vlasti u gradovima Zhejiang, Anhui i Jiangsu su takođe uvele ograničenja za industrijsku potrošnju energije. Uz sve ovo, Kina se ove godine bori i sa velikim sušama, koje su smanjile proizvodnju iz hidroelektrana skoro za trećinu. Reka Yangtze i velika jezera Poyang i Dongting su na svom istorijskom minimumu, a naučnici ne očekuju rast nivoa vode pre proleća. Tako je provincija Sichuan zabeležila pad proizvodnje električne energije za više od pedeset odsto samo u avgustu mesecu, a takav trend će se nastaviti, jer naučnici ne očekuju velike kiše niti rast vodostaja.

Sichuan i Chongqing su takođe među centarima za proizvodnju elektronike, komponenti i baterija, od kojih je čak 80 odsto namenjeno izvozu. Zbog ovoga, i proizvođači automobila i elektronike u SAD-u i EU se spremaju na smanjenje proizvodnje, odlaganje isporuka kupcima, a neki su ukinuli i pojedine linije svojih proizvoda. Aktivisti za zaštitu životne sredine širom sveta u ovome vide i dobru stranu, te apeluju na vlasti u Pekingu da konačno pređu na veći procenat obnovljivih izvora energije, te da smanje proizvodnju koja najviše utiče na rast gasova.

Peking će, veoma verovatno, ostati gluv na većinu ovakvih zahteva. Rast proizvodnje i životnog standarda je jedan od temelja dugoročne politike KP Kine, a konstantni rast izvoza je glavna međunarodna politička karta. Ostaje da se vidi da li će kinesko rukovodstvo uspeti da nađe balans između domaćih potreba, industrijskog rasta i povećanja izvoza na svetska tržišta. Već danas je jasno da je profit kompanija glavni motiv i pokretač kineske privrede, možda čak i više nego u kapitalističkim zemljama Zapada.