Umjesto staračkog doma simulirana stvarnost za oboljele od Alzheimerove bolesti

‘Il Paese ritrovato’ (ponovno pronađeno mjesto) je kvart u italijanskom gradu Monza čije stanovnike povezuje jedna bolest – Alzheimerova demencija.

Projekt je nastao po uzoru na holandsko selo 'Hogewey', kao prvi centar u Evropi u kojem žive dementne osobe (Tatjana Đorđević Simić)

Na autobuskoj stanici stoji 78-godišnja Laura Gasparini. Žali se kako već sat vremena čeka autobus, koji nikako da stigne. Pozivam je da sednemo na obližnju klupu i da ga sačekamo zajedno. Predlažem joj i da se, ako autobus ipak ne dođe, vrati kući i dođe sutra ponovo.

Laura je nova u ovom kvartu tj. centru u kojem žive osobe obolele od Alzheimerove demencije. Još uvek ne može da razume da je stanica zapravo fiktivna i da autobus ovuda nikada ne prolazi.

Priča mi kako ponekad dođe u kafić koji se nalazi odmah pored autobuske stanice. U njemu radi 23-godišnja Eleonora Brillo, socijalna radnica, za koju starica kaže da je mnogo lepa i draga i da sa njom voli da pije kafu.

U kafić često svrati i gospodin Vito, koji posle jutarnje kafe ide da zalije baštu ili nahrani zečeve. Ovde je stariji stanovnik. Na moje pitanje od kada živi u ovom mestu, kaže da je tu već nekoliko godina, ali ne zna tačno koliko – dve, tri, možda i pet.

Marco Fumagalli, takođe socijalni radnik i koordinator centra “Il Paese ritrovato”, koji je organizovao moju posetu istom, podseća gospodina Vita da ovde živi od 2018. godine, zapravo od kada je ovaj centar i otvoren, kao i da ga je njegova ćerka tu dovela i da mu često dolazi u posetu.

“Nemam ja ćerku. Moja sestra ponekad dođe”, tvrdi Vito. Kaže mi da mu je drago što smo se upoznali, ali mora da požuri u baštu.

U ulici preko puta kafića, okuplja se grupa stanovnika koja čeka da počne čas gimnastike. Vežbe se uglavnom rade napolju, dok je lepo vreme, ali postoji i sala za fizičku kulturu.

Sigurno mjesto za bolesnike koji žele kući

“Il Paese ritrovato”, što bi u prevodu sa italijanskog značilo “ponovno pronađeno mesto”, projekt je italijanske fondacije “La Meridiana” koja već 40 godina razvija programe za potrebe starijih ljudi, posebno onih pogođenim ozbiljnim bolestima, kao što je invaliditet ili demencija.  Pre tri godine, zahvaljujući donacijama fondaciji, otvara se ovaj centar, tj. malo naselje u kojem postoji jedan trg, crkva, autobuska stanica, bioskop, zanatske radnje, trafika, biblioteka, kafić, te frizerski salon, kao i veliki park u kojem stanovnici imaju svoju baštu, ali i kaveze sa zečevima.

“U našem centru živi 64 štićenika i svako od njih ima svoj apartman u jednoj od zgrada. Imamo ukupno osam zgrada”, kaže Roberto Mauri, predsednik fondacije “La Meridiana”. Objašnjava da projekt nastaje po uzoru na holandsko selo “Hogewey”, nadomak Amsterdama, kao prvi takav centar u Evropi u kojem žive dementne osobe.

“Naš projekt ima za cilj da poboljša svakodnevni život ljudi obolelih od Alzheimera. Ovi bolesnici često ne znaju gde su i žele da se vrate svojoj kući. Cilj nam je da se naši štićenici u ovoj zajednici osećaju kao kod kuće”, dodaje Mauri.

Kao kod kuće se oseća Maria Luisa koja žuri na čas gimnastike, a posle toga, kako kaže, ide kod frizerke.

Termin kod frizera se zakazuje, a kako objašnjava koordinator Fumagalli, za stanovnike ovog naselja, frizerski salon je jedno od omiljenih mesta.

“I žene i muškarci podjednako posećuju frizera, pa je ponekad i gužva”, smeje se Fumagalli.

“Obično kada imamo neku predstavu ili projekciju filma, stanovnici vole da se doteraju, kao i da pre određenog događaja, odu kod frizerke”.

Međutim, ima i onih koji često zakažu termin, za koji ubrzo zaborave da su ga uopšte i zakazali.

Demencija nije normalan dio starenja

Maria Lazaretti je doktorka opšte medicine i specijalizovana gerontološkinja. Vidim je na glavnom trgu kako sedi na klupi sa Chiarom, svojom prijateljicom, kojoj je doktorka Lazaretti upravo prepisala novu terapiju za naredni period.

U pozadini se čuje muzika koja dolazi iz velikog zvučnika koji je postavljen na trgu.

“Uglavnom im puštamo klasičnu muziku. I to je deo terapije”, kaže doktorka.

Chiara, čije godine ne mogu da odredim, ima prelepe plave, ali tužne oči. Stidljivo se upoznaje sa mnom i ne želi da priča. Tiho pozdravlja svoju prijateljicu doktorku, te odlazi žureći u biblioteku.

“Na svakih šest meseci vršimo monitoring pacijenata koji ovde borave, te beležimo konstantan trend stabilizacije ili poboljšanja kognitivnih funkcija i motoričkih sposobnosti”, priča doktorka Lazaretti, naglašavajući da je socijalni faktor jedan od ključnih u lečenju ove bolesti.

“Kada je počela pandemija, morali smo dodatno da izolujemo naše pacijente. Tada smo primetili da je došlo do naglog pogoršanja zdravstvenog stanja kod određenih bolesnika”.

Demencija, a posebno Alzheimerova bolest kao njena vrsta, nije normalan deo starenja. Procenjuje se da u svetu ima oko 46,8 miliona ljudi koji boluje od demencije, kao i da će ta brojka dostići 131,5 milion do 2050. godine.

Ova bolest se razvija polako, a s vremenom se stanje pogoršava, pa se u početku i teško prepoznaje. Vremenom bolest postaje sve teža i ljudi zaboravljaju skoro sve događaje.

Pre svega, zaborave one događaje koji su se dogodili nedavno ili pre samo nekoliko minuta. Baš kao što je gospođa Chiara, koju vidim kako se užurbano vraća iz biblioteke, zaboravila da me je upoznala pre 15 minuta. Toliko je trajao moj razgovor sa doktorkom Lazaretti. Ponovo se upoznaje sa mnom, opet nekako stidljivo, a zatim odlazi.

‘Oni su odrasli ljudi, a ne djeca’

Bolest pogađa uglavnom starije ljude koji imaju preko 60 godina. Međutim, najmlađi bolesnik koji ovde boravi ima 50, dok najstariji ima 94 godine.

Dok sam boravila u ovom centru, naselju, ili u jednom vrlo posebnom mestu u kojem svoj život i sudbinu dele ljudi oboleli od Alzheimera, na trenutke mi se činilo kao da razgovaram sa decom.

Međutim, kao što kaže koordinator Fumagalli, ovi ljudi nisu deca. Oni su odrasle osobe sa svojim karakterom i svaka od njih je ličnost za sebe, a koji zbog specifičnosti i težine svoje bolesti zaslužuju posebnu negu, kao i poštovanje.

Ovo “ponovno pronađeno mesto” jeste utočište za sve ove ljude. Utočište ili sigurno mesto u kojem će ostati lepa sećanja na sve njegove stanovnike.

Izvor: Al Jazeera

Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO