Barska maslina pod kojom su se mirile zavađene porodice i vojske

Volim Crnu Goru, jednako kao što volim i preostali deo istočne jadranske obale. Ta obala je deo mog odrastanja, mog života.

“Hvala vam, braćo Srbi, što ljetujete u Crnoj Gori”, politička je poruka koju čitam sa nekoliko bilborda postavljenih kraj puta kojim od graničnog prelaza Dobrakovo vozim ka Mojkovcu. Put kroz kanjone Lima, Tare i Morače je odličan, a prizori veličanstveni. Nakon Podgorice slede bajkovito Skadarsko jezero posuto lokvanjima, kraj puta postavljene živopisne tezge sa zrelim smokvama. Levo, u daljini, čuveni crmnički vinogradi nad Virpazarom. Pejzaž upotpunjuje srebrnkasto treperenje maslinjaka. Mediteran je već u vazduhu, a nakon svega 20 minuta kroz tunel Sozina, u oku mi je i nepregledno plavetnilo.

Iz tunela skrećem desno ka jugu Crne Gore. Duž magistrale su i levo i desno masline. Čvornovatih i izuvijanih stabala, svojim viševekovnim trajanjem izdigle su se iznad svih gluposti koje čovek u svom kratkom životnom veku učini.

Svrha postojanja masline je uzvišena i neupitna – majka je i hraniteljica, zalog i uslov opstanka naroda na prostorima podno Rumije, Lisinja i Sutomora, kako je napisao crnogorski pesnik Rajko Joličić.

Na izlasku iz Bara prema Ulcinju nailazim na omanju drvenu tablu na kojoj piše “Stara maslina”. Znam o čemu je reč, pa mislim da je putokaz suviše neupadljiv za jedno od najznačajnijih crnogorskih prirodnih dobara. Procenjene starosti od 2.247 godina, najstarija je u Evropi i jedna od tri najstarije na svetu. Stojim jedno vreme mirno pred njom, a na odlasku joj na tren dodirujem koru. Predivno drvo.

Stara barska maslina

Legenda kaže da je područje u kojem se nalazi stara barska maslina nazvano Mirovica, jer su se pod njenom krošnjom mirile zavađene porodice, bratstva i vojske. U monoteističkim religijama označeno kao “sveto”, u Kur’anu više puta spomenuto kao “blagoslovljeno drvo”, a u hrišćanstvu simbol žrtve u znak sećanja na Hristove muke na Maslinovoj gori, maslina je poreklom iz istočnog dela Sredozemnog mora, odakle je stigla u Grčku, zatim na područje današnje Italije, pa odatle i u naše krajeve, piše Suljo Mustafić, profesor književnosti, novinar i političar.

“Od početka civilizacije maslina je nezaobilazni pratilac stanovnika Mediterana i jedan od temelja njihovog opstanka. Davala je plod za jelo, ulje za hranu, začin, lijek i osvetljenje, drvo za građu i ogrjev”.

Nekoliko dana kasnije saznajem da na prostoru Grblja, u ambijentu viševekovnih maslinjaka iznad tivatskog zaliva, postoji stari kameni mlin za mlevenje maslina, u vlasništvu Maslinarsko-uljarske zadruge Pelinovo.

Sedmi je septembar. Dok vozim ka Pelinovu, prolazim ispod transparenata “Budva je za mitropolita”, “Grbalj je za mitropolita”, razapetih iznad puta. Razmišljam kako me već tri decenije u životu prate podele umesto zajedništva, svađe umesto dogovora, menjanje istorije umesto crpljenja mudrosti iz nje. Duboko u sebi, više ne verujem da tome ima kraja. Stižem do Radanovića i tu skrećem desno, u brda. Levo od mene se pomalja pista aerodroma u Tivtu. Dajem dobrim sećanjima na neke davne dolaske priliku da me preplave. I da opravdaju suzu u oku.

Dolazim na zaravan Pelinska Rudina, odakle se pruža veličanstven pogled na grbaljska sela, Tivat, Bijelu i drevnu Miholjsku Prevlaku (poslednjih decenija poznatiju kao Ostrvo cveća), gde je sveti Sava 1219. godine, u carskoj lavri Sv. Arhangela Mihaila koja je uništena od Mlečana u XV veku, osnovao prvu Zetsku episkopiju, prethodnicu Mitropolije crnogorsko-primorske.

Dvije crkve

Na Pelinskoj Rudini se nalaze dve od čak 64 pravoslavne crkve grbaljskog naroda. Ispred jedne od njih me, po dogovoru, dočekuje Božidar Zec, meštanin Pelinova. Kao da zna kakve su me misli dopratile gore, odmah mi priča kako je toku gradnje, koja je započela 1852. godine, crkva Sv. Trojice pala. Urušio se svod. Iako nije bila osveštana, “narod je lelekao” jer su pad svoda doživeli kao znak propasti. Tada je izvesni konte Vukšić rekao da će on dati pola, a petoselica: Dub, Sutvara, Nalježići, Pelinovo i Šišići drugu polovinu sredstava, da se crkva ponovo podigne. Nikla je jedna od najvećih crkava u Boki Kotorskoj. Dogovor kuću gradi.

Tik do crkve Sv. Trojice, nalazi se mnogo manja crkva Sv. Nikole, izgrađena 1624. godine, a proširena jedan vek kasnije. Kao i sve grbaljske crkve, zidana je kamenim tesanicima, ali ono što je za nju specifično je to što je 1718. oslikana veoma opširnim menologom (ili mesecoslovom), sa likovima svetaca ili pojednostavljenim scenama za svaki nepokretni praznik u godini. Na zapadnom zidu naosa slikar je ispisao vrlo detaljne podatke o gradnji i živopisanju hrama, kao i o njegovim priložnicima, a na kraju se potpisao: “Ruka Dimitrija mnogogrešnog pisara”. Ne umem rečima da opišem koliko je ova crkvica lepa.

Sedim sa Božom na kamenom zidu koji opasuje obe crkve. U još uvek uzavreloj atmosferi zbog ustoličenja mitropolita Joanikija na Cetinju, priča mi da se na popisu 2011. godine 83 odsto Grbljana izjasnilo kao Srbi, da niko ne spori da oni jesu državljani Crne Gore, ali da im se istorijskim činjenicama potkrepljen nacionalni identitet ne može menjati. Mišljenja je da su Grbljani koji su se izjasnili kao Crnogorci to učinili zbog partijske veze sa Demokratskom partijom socijalista Mila Đukanovića, najviše zato da bi sačuvali posao.

“Grbalj se prvi put pominje u dokumentima oko 1240. godine, u kojima kotorska vlastela Grbljane naziva Srbima. Danas na području Grblja ima oko 3.000 ljudi, 20 sela, 196 bratstava i 187 različitih prezimena. Mi čuvamo ovo naše koliko možemo. Mlade generacije koje nas nasleđuju čini mi se da su mnogo bolje od nas, da će mnogo bolje sačuvati ovo nego što smo mi. Sreća je da ti mladi ljudi od 20, 30 godina ne pamte Broza, ne pamte komunizam.

Mi moramo priznati da smo ipak 50 godina živeli u jednom sistemu koji je sa ekonomske strane možda bio dobar, ali što se tiče položaja Srba nije. Šta će se dešavati za 100 godina, to niko ne zna, ali mislim da onaj ko bolje pamti, taj će opstat, onaj ko bude znao ko je i odakle je”, priča Božidar dok se polako spuštamo ka Pelinovu uskim putem, koji je poslednji put asfaltiran godinu dana posle zemljotresa koji je Crnu goru razorio 1979. godine. Setila sam se da je tada pomoć stizala iz svih krajeva Jugoslavije, da su moji roditelji, iz Vojvodine, godinama odvajali deo plate za saniranje posledica. U to vreme solidarnost se podrazumevala, po principu – od svakog prema mogućnostima, svakom prema potrebama.

U hladovini vinove loze

Stižemo pred kuću u kojoj živi Rajko Spasojević, jedan od zadrugara Maslinarsko-uljarske zadruge. U hladovini vinove loze, sedimo za velikim stolom na kojem su voda sa obližnjeg izvora, domaće crno vino, sok od šipka (divlji nar) i suve smokve. Rajko i Božidar mi naizmenično pričaju da je zadruga osnovana pre sto godina i da je funkcionisala do početka Drugog svetskog rata. Četiri godine nakon oslobođenja donet je zakon koji je predviđao oblike udruživanja, te je shodno tome predratna zadruga postala seljačka radna zadruga.

“Međutim, tadašnju mašinu su pokretali jaki momci, te je ona pukla i ulja onda nikako nije bilo. Selo kao i svako selo, nije bilo jedinstveno, zadrugara je bilo deset, dvanaest, ali nisu bili na strani komunista. Zato je jedan čovjek, Ivo Tomo Đukić, koji je bio solunski dobrovoljac i učesnik NOR-a,  pokrenuo priču i onda zajedno sa Radanovićima, Vujovićima, Zecima, Pavležima, Spasojevićima, zadruga je osnovana. Ostali iz sela su bili protiv toga. Tada  je kupljeno ovo postrojenje u Paštrovićima, ali kako?

U to vreme nije bilo para, a postrojenje je bilo strašno skupo. Podigli su kredit, a ovi drugi iz sela su im govorili da neće uspeti. Onda su zadrugari rekli: svako ima doma bar po jednoga vola, svi ćemo prodati po jednog i kredit ćemo vratiti. I nije bio ovakav put, već se postrojenje vuklo odozdo na saonice i na sajle, a zamislite kako je to bilo kada znamo da su dva vertikalna točka od granita teška po jednu tonu, a horizontalni dve! Već prve godine rod je bio odličan, zadrugari su se odrekli zarade i kredit su otplatili”.

U Grblju je bilo dosta onih starih mlinova koje su pokretali magarci ili konji, a presu su četvorica ili šestorica muškaraca privijala ručno. Na taj način se mnogo manja količina ulja mogla dobiti jer je proces dugo trajao: pritegnu mlin, pa onda odu da sabiraju masline za druge mlinove, pa se vrate da još malo pritegnu. U vreme kada su funkcionisali ti stari mlinovi, u Kotoru je postojala fabrika sapuna i deterdženta “Rivijera”. Fabrika je otkupljivala braču (tvrdu materiju koja je ostajala posle mlevenja maslina) jer je u njoj ostajao izvestan procenat ulja, pa se mogao skuvati sapun. Ovaj zadrugarski mlin je bio jedini namenjen hladnom ceđenju, a da je na struju.

“Narod je teško živeo, oskudno je ovde, kamenjar, pa kad masline rode i ima ulja, to je bila neka zaliha od dvije il’ tri godine unaprijed. A pošto nisu imali sredstava da ulože, s proljeća kad maslina cveta, znali su grančicu te cvjetale masline skršit i ponijet u Kotor, da pozajme novce od imućnih, jer se prema grančici znalo da će te godine rodit masline i da će dug sigurno biti vraćen. Nije trebalo ni pečata, ni žiranata”, sa osmehom priča Rajko, prisećajući se kako su u ovaj kameni mlin Paštrovići počeli da dovoze masline tokom ‘70-ih godina, jer je pre toga bilo nemoguće to učiniti na konjima, dalek je put. 

Kao dečak je od njih čuo priču koliko je teško bilo doći do litarske ambalaže. Plastike onda nije bilo. Pošto su Paštrovići pored mora, oni su se radovali kad more izbaci staklenu litarsku flašu. Prođu plažom, obalom, nađu pet ili deset flaša i tako obezbede ambalažu za ulje, koje su kasnije prodavali na pijacama u Kotoru, Cetinju i Virpazaru.

Opojni miris zrele jeseni

Zadruga i danas radi kad rode masline. Ona bi mogla svoj delokrug rada i da proširi, na primer, na nabavku stočne hrane, ali kad ne rode masline, ljudi pođu za drugim poslovima i obavezama. Kad ima maslina, smene se podele tako da svakog dana rade po dva čoveka. Rajko objašnjava da se vodi evidencija na osnovu koje se tokom sezone izniveliše kako bi svi zadrugari imali približno jednaku zaradu.

“Bavimo se poljoprivredom, pa i ulje ponesemo na pijacu. Ako je rod ovde loš, pođemo do Bara i kupimo određenu količinu maslina, pa meljemo u našem mlinu, da možemo da garantujemo za kvalitet. Imamo mnogo manje ulja nego što imamo mušterija, s jedne strane masline sve manje rađaju, s druge strane mušterije preporučuju naše ulje pa interesovanje raste”.

Opijena ambijentom punim mirisa zrele jeseni, pitam Rajka da li bi se menjao za neki drugi način života. Kaže da ne bi, jedino što bi ovo radio negde gde su bolji uslovi, jer “ovdje se kičma dobro iskrivila nizašta”.

“Mi smo, evo, 30 godina nastojali i čekali da država ispuni obećanja, ali to je obećanje ludom radovanje. I svojoj, i djeci prijatelja i komšija, ja bih preporučio da idu što dalje odavde jer mislim da im slijedi istih ovakvih 30 godina. Ništa se ne mijenja, mentalitet naroda je takav kakav je. Evo, vidite mi još skačemo po ulicama. Oni u Africi što nas vide, smiju nam se što radimo i kako pratimo mitropolita i patrijarha do manastira i crkve”.

Počinje da se smrkava. U povratku iz Pelinova prolazim kraj manastira Podlastva, zbornom mestu Grbljana, u kojem se te večeri održava promocija rečnika starih izraza Говорите ли Грбаљски?. Stižem pred sam početak programa koji će se odvijati u dvorištu manastira. Atmosfera je svečana. Na promotivnom plakatu čitam zaveštanje Stefana Nemanje: Народ који је изгубио своје ријечи престаје бити народ. Preko dve i po hiljade zaboravljenih reči prikupljeno je i prezentovano u ovom rečniku, a razlog za takav projekat objasnio je Mirko Mustur, predsednik organizacije “Matica Boke”

“Ova knjiga je veliki doprinos očuvanju identiteta Srba u Boki i onoga što zovemo govorom naših predaka. Kada zapišemo i sačuvamo, sačuvali smo jezik, a time i narod i narodnu kulturu i tradiciju”.

Tako je ova moja priča postala priča o trajanju. Dok se po mraku vraćam ka jugu, te ponovo prolazim kraj table “Stara maslina”, na umu su mi reči koje je barskoj staroj maslini posvetio Rajko Joličić.

“Ako postoji nešto što duboko i trajno kroz stoljeća povezuje ljude na ovim prostorima snažnije od bilo kog običaja i vjeroispovedanja, onda je to maslina. Zbog toga joj se, uvijek iznova, treba vraćati i pohoditi je. I kao što je red, započeti od one najstarije”.