Sofija Mandić: Zašto će ’Inzkov zakon’ biti teško primjenjiv?

Jednu od najvećih postratnih kriza u BiH izazvana zabranom opravdavanja ratnih zločina, članica Centra za pravosudna istraživanja u Srbiji vidi kao pokušaj političke manipulacije.

Sofija Mandić je aktivistkinja za ljudska prava i članica Centru za pravosudna istraživanja u Srbiji [Đurađ Simić]

Norma kojom je bivši Visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini Valentin Inzko zabranio negiranje ratnih zločina i veličanje onih koji su osuđeni za zločine tokom rata u BiH od 1992. do 1995. godine može se od ranije pronaći i u krivičnim zakonodavstvima Hrvatske, Crne Gore, ali i Srbije, kaže u intervjuu za Al Jazeeru Sofija Mandić, aktivistkinja za ljudska prava i članica Centra za pravosudna istraživanja u Srbiji.

Stoga, jednu od najvećih postratnih kriza u BiH, uključujući i blokadu rada državnih institucija, izazvana Inzkovim izmenama Krivičnog zakona BiH, Mandić vidi kao pokušaj političke manipulacije. Naročito, kaže Mandić, što same izmjene Krivičnog zakona kako je to urađeno intervencijom Viskog predstavnika krajem jula 2021, ne znače i sigurnu kaznu za one koji pokušavaju opravdati zločin genocida, zločin protiv čovječnosti ili ratni zločin utvrđen pravnosnažnim presudom.

U Tužilaštvu BiH su saopćili da su do 21. avgusta zaprimili 29 prijava, među njima i onu protiv Dodika.

Odluku Visokog predstavnika da nametne zakon kojim se i do pet godina zatvora kažnjava nijekanje ratnih zločina, jer ga BiH nije usvojila ni 26 godina od završetka rata, političari u toj zemlji su očekivano različito ocijenili a član Predsjedništva BiH Milorad Dodik je najavio kako se u entitetu Republika Srpska taj zakon neće provoditi te je zaprijetio otcjepljenjem od BiH.

  • Vaš posljednji tekst objavljen na Peščaniku ima veoma buntovan, alarmirajući naslov „Negiranje zdrave pameti“. Protiv koga, zapravo, dižete svog glas?   

– Protiv lažnih tumačenja stvarnosti kojima se služe balkanski nacionalizmi. U konkretnom slučaju povod je bio usvajanje tzv. Inckovog zakona. Politička temperatura, možda možemo reći i politička kriza u BiH je u jednom momentu narasla toliko da se prelila i u Srbiju. Naši zvaničnici su zauzeli stav koji je, po mom mišljenju, podjednako paničan kao i oni koje smo videli u BiH.

Tekstom sam pokušala da ponudim alternativno viđenje, da je norma koju je Incko predložio u regionalnom smislu tipska, da je možemo pronaći u krivičnim zakonodavstvima Hrvatske, Crne Gore, ali i Srbije. Takođe, da se rešenje o kome je reč podjednako odnosi na Srbe, Hrvate i Bošnjake, da nije „skrojeno“ da nekoga pogodi više. Dakle nije problem u normi, već u lošim ljudima koji koriste svaki događaj za manipulaciju, potpirivanje mržnje i nastavak rata drugim sredstvima. Želela sam da, koliko je to u mojoj moći, razumnim ljudima pošaljem poruku: nemojte ponovo nasesti na ovo. Ne treba da zaboravimo da je rat u Jugoslaviji vođen zahvaljujući sličnom bezumlju. Ako kažemo „da se nikada ne ponovi“, onda to znači da reagujemo u ovakvim situacijama.

  • Referirajući se na ‘Inzkov zakon’, koji je, i sami ste primjetili, potakao ogromnu polemiku u regiji, Vi izravno kažete da će on ostati samo mrtvo slovo na papiru. Zašto tako mislite?

– U tom zaključku polazim pre svega od analize same norme. Zabranjuje se javno odobravanje, poricanje, grubo umanjivanje ili pokušavanje opravdavanja zločina genocida, zločina protiv čovečnosti ili ratnog zločina utvrđenog pravnosnažnom presudom. Ali to samo po sebi nije dovoljno za krivičnu odgovornost, iako smo u medijima videli gotovo isključivo ovakvu interpretaciju. Da bi ponašanje bilo kažnjivo, potrebno je da budu ispunjena još dva uslova: da ono bude usmereno protiv grupe ili člana grupe s obzirom na rasu, boju kože, veroispovest, poreklo ili nacionalnu ili etničku pripadnost; da sve navedeno bude učinjeno na način koji bi mogao podstaći na nasilje ili mržnju protiv grupe ili njenog člana. Time je pravilno zadržan otvoren prostor za ozbiljnu kritiku presuda.

Međutim, navedeni uslovi su složeni i pojedinačno, a naročito kada ih posmatramo u celini. Zato sam u tekstu i pozvala da zamislimo posao sudije, a pre toga tužioca, koji u svakom konkretnom slučaju mora da povuče jasnu liniju između negiranja zločina koje je učinjeno na način koji bi mogao podstaći na nasilje ili mržnju i negiranja koje je učinjeno na način koji to ne može; između negiranja koje je usmereno protiv grupe ili njenog člana i negiranja koje to nije. Ovo će stvoriti probleme u primeni norme, delom zato što je mogla biti bolje formulisana, a delom i zato što njen krajnji cilj prevazilazi domete krivičnog prava.

Drugi razlog zbog kojeg izražavam skepsu u primenu je iskustvo Srbije – u protekloj godini nismo imali nijednog osuđenog za delo rasna i druga diskriminacija, а koje uključuje i odobravanje, negiranje ili značajno umanjivanje utvrđenih zločina. U prethodnih pet godina su za isto delo osuđene samo tri osobe, od toga dve na uslovnu osudu i jedna na kućni zatvor. Ovo ne govori o tome da mi nemamo slučajeva rasne i druge diskriminacije – naprotiv, oni su vrlo vidljivi u javnosti – ali je politika krivičnog progona takva da ovo delo nikoga ne zanima. Nema tu nekakvog diretknog diktata, mada ima posrednog. Živimo u društvu u kome je sasvim normalno, a ponekada i poželjno, targetirati onog drugog, drugačijeg. Verujem da je slična situacija i u BiH i da u primeni krivične norme možemo očekivati podjednako skromne rezultate.

  • Dobro, ali ako hipotetički postavimo stvari i kažemo da će pravosuđe biti u stanju procesuirati one koji budu negirali ratne zločine i veličali zločince, mislite li da samo jedan takav zakon može riješiti pitanje revizionizma u regiji, ili je to mnogo širi proces?

– Već sam pomenula da cilj norme prevazilazi domete krivičnog prava. Naravno da je opravdano zapretiti krivičnom sankcijom za širenje nacionalne, verske i svake druge mržnje i netrpeljivosti. Ali je problem kada to vidite kao jedini društveni mehanizam njenog suzbiljanja. Naročiti je problem ako imamo obrazovanje, kućno vaspitanje, popularnu kulturu i medije koji sistematski pojedinca pripremaju za mržnju. U prosečnoj balkanskoj kući ćete čuti: Muslimani su ovakvi, Srbi onakvi, Hrvati ovakvi, i tako redom. Komšija nam je na etničkoj osnovi unapred neprijatelj, o tome govore i istraživanja javnog mnjenja. Naravno da se takav poguban odnos, od koga opravdano treba da strahujemo, ne može promeniti jednom krivičnom normom. Potrebno je da svako pogleda u svoje dvorište i počisti sve one reči koje dovode do toga da se jednog dana možda nađemo pred sudijom. Mržnja ne nastaje u vakuumu, ona je proizvod društvenog konteksta.

  • Milorad Dodik kaže da se Valention Inzko zapravo želio osvetiti Srbima?

– Dodik je zaista bio najglasniji u toj jadikovki da su izmene zakona usmerene isključivo protiv Srba i Republike Srpske. Ovo je potpuna besmislica – zakon se podjednako odnosi na svakoga, bilo da je Srbin, Hrvat, Bošnjak ili nešto sasvim treće. Norma ima za cilj suzbijanje  rasne i verske mržnje, a jedno od sredstava širenja takve mržnje je i instrumentalizacija pravnosnažnih presuda. Da li iko priseban može da tvrdi da tako nešto mogu činiti samo Srbi? Verujem da ne. Pošto verujem da je Dodik i dalje priseban i da ovo razume, smatram da svesno zloupotrebljava kolektivnu traumu građana BiH, ma koje da su nacionalnosti.

Još jedna napomena – krivični zakon Federacije BiH ima sličnu normu, koja nije podjednako detaljna i ne pominje izričito negiranje zločina. Ali itekako zabranjuje „javno izazivanje ili raspaljivanje narodnosne, rasne ili vjerske mržnje, razdora ili netrpeljivost među konstitutivnim narodima i ostalima koji žive u Federaciji“. Ovo se može učiniti na najrazličitije načine, pa i onim koje je svojim predlogom naveo Incko. To je još jedan argument u prilog tvrdnje da su izmene zakona iskorišćene da se, kako se kod nas kaže, od muve napravi magarac.

  • Može li se glorifikacija ratnih zločinaca pravdati slobodom govora? 

– Ako mene pitate, ne može. Ali na ovo pitanje ne postoji jednoznačan odgovor u različitim društvima – recimo američko će ovo kategorisati kao slobodu govora, nemačko neće. Jasno nam je i zašto postoji ova razlika. Za koji god pristup da se odlučimo, a normama naših zakonodavstava na neki način i jesmo, suština je da uradimo sve, kroz informisanje i obrazovanje, da nikada ne dođe do glorifikacije ratnih zločina i zločinaca. Onda bi pretnja krivičnom sankcijom bila tu samo za ekstremne slučajeve, onda kada prevencija zakaže.

Verujem da je protivno ljudskoj prirodi da mrzi, pa samim tim i da se divi ubijanju, zlostavljanju, mučenju, proterivanju, nesreći. Mnogo je truda potrebno da se čovek dovede u stanje mržnje. Kada bismo taj trud usmerili na suprotnu stranu, ka težnji da živimo u razumevanju za drugog, svima bi nam bilo bolje.

  • Kako je moguće da društva nastala raspadom Jugoslavije ne reaguju u većoj mjeri na pozitivne primjere u okruženju. Recimo, skoro da niko ne primjećuje da cijele grupe veterana Armije BiH, Vojske Republike Srpske i Hrvatskog vijeća odbrane rade zajedničke mirovne projekte. Ili, skoro neopaženo je prošla vijest da se bivši čelnik HVO-a Bruno Stojić prije nekoliko sedmica pokajao za zločine počinjene tokom rata u BiH? 

– Ovo je složeno pitanje, ali prve dve asocijacije na neprimećivanje ovakvih primera su: inercija i negiranje. Inercija naša društva tera da idu utabanom stazom, a ta poznata staza je, nažalost, staza netrpeljivosti. Zbog toga samo svi zajedno i istovremeno možemo da promenimo ovakvo stanje. Ne sa pitanjem – a šta su oni radili – nego prvo šta su radili moji, za mene. Ako je to što je rađeno bilo pogrešno, nema tog etniciteta, te vere ili porodice, koja tako nešto može opravdati. Tek onda imam moralno pravo da ovo pitanje postavim drugom.

Sa druge strane, svi oni koji su učestvovali u ratu, koji su njime na bilo koji način profitirali i koji su svoje karijere izgradili po etničkom ključu, moraju da negiraju pozitivne primere koje ste pomenuli. Ako bi im dali na značaju, to bi značilo da su njihovi projekti, a i životi, bili promašeni. Takvo priznanje je teško i od ovih ljudi ih ne treba ni očekivati. Zbog toga bi mediji, naročito neke nove generacije novinara, morale više prostora da daju razumevanju, pomirenju i, ako hoćete, ljubavi. Mržnja bolje prodaje program i novine, ali ostavlja nesagledive i dugoročne posledice.

Izvor: Al Jazeera

Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO