Milan Marić o ulozi Tome Zdravkovića: Bio je neuhvatljiv

Jedan je od najperspektivnijih i najzaposlenijih mladih glumaca u Srbiji. Nakon upečatljivih uloga u pozorištu, Milana Marića publika je upoznala kroz brojne serije koje u posljednje vrijeme u Srbiji doživljavaju pravu ekspanziju, ali i kroz upečatljive filmske uloge.

Posljednju u nizu uloga o kojima će se pričati ostvario je u filmu Toma Dragana Bjelogrlića koji je svjetsku premijeru imao na 27. Sarajevo Film Festivalu. Tim povodom Marić je za Al Jazeeru govorio o izazovima utjelovljenja lika Tome Zdravkovića, društvenoj angažiranosti na polju umjetnosti i o društvu u kojem živimo danas.

• Imali ste pred sobom veoma izazovan glumački zadatak, riječ je, uostalom, i o Vašoj prvoj glavnoj ulozi u domaćoj kinematografiji. Kako ste pristupili ovoj ulozi, kako je proteklo istraživanje lika i djela Tome Zdravkovića? Šta ste novo otkrili o njemu tokom rada na ovom filmu?

– Nikada ranije se nisam bavio Tomom kao čovekom, nekako sam voleo da uživam u njegovim pesmama i rado sam ih slušao, one su bile sastavni dio veselja i tugovanja na kraju krajeva, neuspelih ljubavi… Ali se Tomom nisam bavio sve dok nisam dobio poziv na kasting, odnosno kada sam dobio potvrdu da sam dobio ulogu. Tada sam počeo da zaranjam u Tomin život, da probam da dešifrujem kod njega nešto čime bi ja voleo da s igram tokom snimanja, a što bi na kraju voleo da vidim na platnu, odnosno ekranu. To nekako jeste bio jedan onako uzbudljiv, kompleksan rad zaista…

Dosta ljudi, valjda je to normalno, koji su ga poznavali, čak i oni koji su ga jednom videli u životu su kao da im je on bio rod najrođeniji, kao da su znali sve o njemu i to kako su ga oni doživljavali morate da uzmete u obzir. Slušate totalno različite priče i te kontradiktornosti su meni bile zanimljive, zapravo to jeste negde Toma. Neuhvatljiv je. Mislim da je i sebi bio neuhvatljiv i da je zbog toga toliko intrigantan. I nekako, najiskreniji i najdublji trag koji je ostavio jesu njegove pesme, to je jedini kanal kroz koji se on praznio. Ja sam ubeđen da je on živeo to što je pevao i da je on te tekstove osećao i zbog toga su one toliko žive i aktuelne i danas, trideset godina nakon njegove smrti, iako se sve promenilo – okolnosti, trendovi, muzika.

• Kako je proteklo snimanje s obzirom na to da ste snimali tokom pandemije i koliko je pandemija generalno utjecala na Vaš rad i život?

– Bio je to prvenstveno šok, onda mislite neće, neće, ništa to, a onda kada je postalo svakodnevnica zapitate se Šta sad?. Neko vreme niko od nas nije znao kako da se ponaša, jer niko nije znao da nam kaže šta smemo, gde i kad da se krećemo, potpuna konfuzija je bila, ali dobro, žilavi smo mi ljudi pa preživećemo i ovo. I sećati se ovog perioda po dobrom, ali, nažalost, i po lošem.

• U posljednje vrijeme bili smo svjedoci pokušaja cenzure i ograničavaja umjetničkih sloboda. I Vi ste se, zbog sudjelovanja u UN-ovom projektu povodom 25 godišnjice genocida u Srebrenici, našli na meti napada i kritika. Kako danas, sa ove vremenske distance, gledate na to?

– Ovo su područja gde je mnogo rana, mnogo nepravde i šta god da izgovorite postoji grupa koju će vaše reči uvrediti. Mislim da je dužnost umetnika da napravi izbor, da kaže onako kako jeste i da ga ne zanima kako će da zvuči to što ima da kaže, pa zvao se taj Ratko, Naser ili Ante… Ako su napravili nešto što nisu morali i smeli da naprave, jer i u ratu postoje pravila, onda mora da se kaže i za jednog i drugog i trećeg.

• Zbog čega nam je kao društvu toliko teško suočiti se s prošlošću?

– Teško je, trebaće vremena. Ne može to preko noći da se promeni na područjima gde je mnogo nepravde načinjeno, gde je mnogo nevine krvi proliveno jer su interesi nečiji su počeli da se igraju sa ljudskim životima. Jeste prošlo 25 godina, ali proći će još i to ne znači da treba stati, da treba odustati. Sva društva bivše Jugoslavije iz ovoga mogu da izađu zdrava. Dužnost naša je da taj put forsiramo i gradimo pa će sljedeća generacija da nastavi dalje. Valjda je to normalan tok. Mislim da naše društvo zaslužuje da živi normalno. Ne može u inat da se kliče zločincima kako god se zvali i s koje god strane bili.

• Kako percipirate društvo u kojem živimo?

– Konfuzno, tužno, besno, razočarano, ali nekako uporno. Mislim da ima razloga za optimizam. Ajde da se ne zaslepljujemo da je negde drugo nešto bolje. Mislim da ovde gde mi živimo može da bude najbolje. Zbog toga živim tu i ne želim da odem. Je li ovo društvo daleko od perfektnog? Jeste, ali nema perfektnog društva. Da li može da postane? Želim da verujem u to.

• Da se onda vratimo na pozitivne stvari. Publika ima priliku upoznati Vas kroz nekoliko serija koje, inače, doživljavaju veliku ekspanziju u Srbiji. Kako objašnjavate taj bum i koliko su ovakvi projekti važni za filmske djelatnike?

– Mnogo su važni. Taj bum koji se dešava pozitivno utiče na celu branšu, nekako smo se osokolili i pokušavamo da eksperimentišemo i da istražujemo. Više nismo prinuđeni da idemo na zicere, možemo da se opustimo i mislim da to donosi kvalitet jer jednostavno možeš da se pustiš, mogu žanrovi i eksperimentalne stvari, a to je potrebno za dobar puls jedne kulture.

• Radite li na nekim novim projektima i gdje Vas to publika može gledati u narednom periodu?

– Uskoro trebam da snimam treću sezonu Državnog službenika, a od septembra pozorište.