Špijunski rat na pragu Evrope

Kako je otkriveno šestoro ruskih špijuna u Bugarskoj – zahvaljujući tome što nisu koristili enkripciju u komunikaciji.

Rusija ima posebnu jedinicu 'državnih hakera' pod imenom APT28 (Reuters)

Velike svetske sile konstantno unapeđuju svoje konvencionalne oružane snage, a poslednju deceniju sve više pažnje se posvećuje i resursima za sajber ratovanje na internetu i drugim računarskim mrežama.

Nikoga nije posebno iznenadilo hapšenje šestoro bugarskih državljana početkom ove godine, a koji su optuženi za špijunažu u korist Rusije. Među uhapšenima je i nekoliko visokih zvaničnika i funkcionera Ministarstva odbrane Bugarske, a šef ove ‘mreže’ je takođe bivši zvaničnik obaveštajne službe Bugarske. Da sve bude još neverovatnije, glavni posrednik prema kontaktima u Moskvi je bila njegova supruga, koja ima bugarsko i rusko državljanstvo. Grupa se sumnjiči da je prikupljala obaveštajne i tajne podatke o radu bugarskog Ministarstva odbrane, te dokumente NATO i Evropske unije sa oznakom ‘tajno’.

Medvjed je stigao na Balkan

Zanimljivo je da ova grupa praćena duže vreme, te da su svi članovi bili izuzetno ‘paranoični’ – koristili su aplikacije za sigurno i šifrovano dopisivanje, imali su i po nekoliko smartfona, te su se često kretali bez ikakvih elektronskih uređaja. Vlasti su se onda okrenule ‘staromodnim’ tehnikama – praćenju i video nadzoru, budući da su se oni sastajali isključivo na javnim mestima, a nekoliko puta su to bili sportski događaji i teniski mečevi. Ovo čak nije ni prvi ovakav slučaj u Bugarskoj – krajem 2019. godine petoro ruskih diplomata je proterano i moralo je da napusti Bugarsku zbog sličnih obaveštajnih aktivnosti.

Ipak, i danas veliki broj građana Bugarske, naročito onih starijih, imaju simpatije prema Rusiji, a naročito prema predsedniku Putinu. Bugarska je za vreme Hladnog rata bila deo Istočnog bloka, i jedan od najlojalnijih saveznika Sovjetskog saveza, čak i više nego što je to bila Istočna Nemačka. ‘Komitet za nacionalnu sigurnost’ u tadašnjoj Bugarskoj je bio produžena ruka službe KGB, a naročito se isticala u ‘lovu’ na disidente i protivnike komunizma. Georgi Markov, poznati bugarski pisac i novinar, te veliki kritičar tadašnjih vlasti, ubijen je u Londonu 1978. godine. Za ubistvo je korišćen posebno napravljen kišobran koji je mogao da ispaljuje metalne kuglice koje su sadržale otrov ricin. Iako ubice nikada nisu pronađene, sa sigurnošću se može tvrditi da je ubistvo izvela tadašnja tadašnja bugarska tajna služba, po nalogu iz Moskve. Sličan atentat se desio u nemačkom gradu Hanoveru 2012. godine, kada je neimenovani muškarac uboden kišobranom koji je imao uređaj za ubrizgavanje žive. Nemačke vlasti su odmah uvidele paralelu između ovog i atentata na Markova.

Nije nikakva tajna da Rusija ima čitav niz obaveštajnih programa, kako onih ‘na terenu’, tako i u digitalnom onlajn svetu. Ruski sajber napadi su postali toliko učestali, da su postali jedan od glavnih kamena spoticanja između Rusije i SAD, kao i u odnosima sa Evropskom unijom.

Jedan od oblika hibridnog ratovanja, kome je Rusija izuzetno sklona je i korišćenje komercijalnih kompanija za obezbeđenje ili neformalnih grupa i ‘udruženja građana’ u trećim zemljama za postizanje vojno-političkih ciljeva. Rusija, kao globalna sila, često koristi ovakve ‘ugovorce’ (military contractors) poput ‘Wagner Grupe’ za svoja delovanja u Siriji, Donjecku i Ukrajini. Kada se ovo kombinuje sa ekonomskim merama, među kojima je česta podrška raznim političkim opcijama, strankama i nevladinim, pa čak i verskim organizacijama i zajednicama, u praksi je tada veoma teško (a vrlo često i nemoguće) odgovoriti jasnim merama.

Najbolji primer je dugogodišnji sukob u Donjecku i na istoku Ukrajine, koga stručnjaci i istoričari već klasifikuju kao višegodišnji rusko-ukrajinski rat. Zbog svog specifičnog položaja, mešovitog stanovništva i ekonomskih prilika, situaciju u Donjecku nije lako rešiti ni vojnim, ni političkim sredstvima.

Rusija ima posebnu jedinicu ‘državnih hakera’ pod imenom APT28. Iako Rusija već godinama unazad negira da APT28 uopšte postoji, zapadne službe, uključujući CIA, NATO i Interpol imaju za nju čak niz naziva – Pawn, Sofacy, SEDNIT, a kompanija Microsoft je naziva Strontium. Zanimljivo je i da se sami ruski hakeri i operativci pri nekim od napada potpisuju kao Fancy Bear. Grupa je specijalizovana za napade na računarske mreže vlada, vojnih organizacija, kao i međunarodni sektor nevladinih organizacija. Smatra se da Fancy Bear ima oko 1.500 pripadnika, a najverovatnije rade iz zgrade pod upravom Ruske vojne službe GRU pod imenom ‘Jedinica 26165’.

Slično ovome, u samoproglašenoj Donjeckoj Republici česte su aktivnosti na internetu protiv regularnih vlasti u Kijevu. Tako su u junu 2017. godine sa više lokacija u Ukrajini (a koje su pod kontrolom pobunjenika), kao i sa dve lokacije unutar Rusije, izvedeni dosad najveći cyber napadi na teritoriji Evrope. Za samo par sati oboreno je više od 14.000 web stranica, napadnuti su računari blizu1200 kompanija, kao i lični računari i pametni uređaji brojnih pojedinaca, od političara do aktivista nevladinih organizacija. U ovom napadu je korišćen širok spektar tehnika i softvera namenjenog za napad na računarske mreže, a najopasniji od njih je svakako malware softver pod imenom Petya. Kasnije je utvrđeno da je pod napadom bilo gotovo 80 odsto internet infrastrukture u Ukrajini. Ali ni tu nije kraj – posle nekoliko meseci, stručnjaci za bezbednost podataka širom Evrope prijavili su da je ‘Petya malware’ pronađen i na računarima i mrežama u Nemačkoj, Italiji, Poljskoj i Francuskoj.

A da li se u regionu Balkana simpatije određenih političkih krugova prema Rusiji preuveličavaju i daje im se veći uticaj nego što on to zaista jeste? Naim Leo Beširi, direktor Instituta za evropske poslove smatra da to nije slučaj:

“Nikako se ne preuveličava uticaj Rusije na Balkanu. Štaviše, on je mnogo veći nego što naša istraživanja to pokazuju, jer ne možemo da ispratimo i one neformalne uticaje. Uticaj koji se vrši, vrši se pre svega ekonomskim putem, ali i preko prijateljskih i rodbinskih veza onih koji služe kao ‘ruska agentura’ ne samo u Srbiji, već širom regiona. To su ljudi koji imaju za cilj političku destabilizaciju, te  udaljavanje zemalja bivše SFRJ od EU i NATO integracija. Ne treba izostaviti i romantičarsko gledanje  na ‘rusko bratstvo’ i njihov doprinos širenju ruskog uticaja. Sve u svemu, iako je Rusija slabija od drugih svetskih sila kada je ekonomska moć u pitanju, ipak ima veliku želju da zadrži status kvo u regionu, ali i da zaštiti svoje ekonomske, političke i bezbednosne interese tako što će imati svoj uticaj na političke, kulturne i verske elite” objašnjava Beširi.

Nemojte da izgubite tablet

Nedavno je u američkoj štampi osvanula priča o pomenutoj ruskoj Wagner grupi. Iako Rusija već godinama negira da ima bilo kakve zvanične veze sa ovom grupom ‘ratnika za najam’, informacije iz Libije govore drugačije. Naime, na ratištu je otkriven izgubljeni tablet ‘Samsung Tab 3’ koji je očito pripadao starešini unutar same grupe. Na tabletu je bio spisak pripadnika grupe, kao i inventar oružja sa opisom mogućnosti – a to oružje je moglo biti nabavljeno isključivo u Rusiji, budući da se radi o modelima namenjenim za rusku armiju.

Wagner grupa postoji ‘na papiru’, ali ne i u stvarnom svetu. Na internetu o njoj postoji izuzetno malo informacija, uglavnom preuzetih iz Američkih medija. Bezbednosni stručnjaci smatraju da Wagner ima između osam i deset hiljada izuzetno dobro obučenih komandosa, naročito specijalizovanih za sabotaže, borbu iza granica, ali sve više i sajber špijunske operacije. Najmanje 50 vrhunskih hakera, sa poznavanjem svih računarskih sistema – naročito Linux i Solaris, na kojima rade serveri koji pokreću velike institucije – su pripadnici Wagnera. Pripadnici ove grupe su zvanično prvi put primećeni u borbama u Ukrajini 2014. godine, a nakon ruske aneksije Krima. Rusija je i danas pod čitavim spektrom međunarodnih sankcija, od političkih, preko ekonomskih, pa i sportskih, zbog aneksije Krima i podrške ukrajinskim separatistima. Mnogi stručnjaci smatraju i da Wagner ima i ulogu ‘marketinga’ za Ruske oružane snage, kao i širenje političkog uticaja širom nekadašnjeg SSSRa i Bliskog Istoka.

Pre nekoliko dana, u Nemačkoj je uhapšen britanski državljanin, zaposlen u Britanskoj ambasadi u Berlinu, zbog špijuniranja u korist Rusije. On se sumnjiči da je ‘barem u dva navrata’ predao poverljive dokumente pripadnicima neimenovane ruske obaveštajne službe u ‘zamenu za novac’. Odmah je reagovao i nemački ministar vanjskih poslova Heiko Maas – “Neprihvatljivo je špijuniranje naših bliskih saveznika na nemačkom tlu. Podržavamo naše britanske prijatelje u potpunosti”.

Istorija se, ipak, ponavlja – Berlin je bio ‘svetski centar špijunaže’ za vreme Hladnog rata, uz prisustvo velikog broja kako zapadnih, tako i istočnih obaveštajaca. Jedan od nadređenih u Istočnom Berlinu je bio i Vladimir Putin, današnji predsednik Rusije. Pre par godina, u arhivama je pronađena i Putinova legitimacija, sa oznakom Istočno-nemačke službe ‘STASI’, i sa brojem ‘B217590’.

Izvor: Al Jazeera