Do evropskih univerziteta kroz gimnaziju u Budimpešti

Vraćamo se kući iz Budimpešte. Ćutimo. Izgovor za takvu atmosferu tražim u umoru jer smo to jutro već u šest krenuli na put kojem smo se nadali poslednjih godinu dana. U stvari, svako od nas, na svoj način i na posebna mesta u sebi, slaže mesecima nagomilavana osećanja nade, strepnje, želje, neizvesnosti, kojima su nam svakodnevice bile ispunjene od trenutka kada nam je naša Sofia saopštila da posle osmog razreda želi da nastavi školovanje u Srpskoj gimnaziji “Nikola Tesla” u Budimpešti. Danas smo bili na upisu.

Razlog njene odluke je lako razumljiv – ta gimnazija predstavlja ne odškrinuta, već široko otvorena vrata ka evropskim univerzitetima. Zbog toga je interesovanje dece i roditelja, ne samo iz Srbije već i iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore i Mađarske, za školovanje u ovoj gimnaziji veliko.

Reč je o gimnaziji u kojoj se nastava odvija na srpskom jeziku, s tim da je učenje mađarskog obavezno, što je i logično jer njen rad u potpunosti finansira država Mađarska.  Nalazi se na budimpeštanskom Trgu ruža od 1948. godine, kada je to bila zajednička škola Srba, Hrvata i Slovenaca, da bi od 1993. zbog političkih promena u Jugoslaviji i, posledično, razilaženja srpske i hrvatske narodnosti u Mađarskoj, postala samostalna srpska škola. Pošto kao obrazovna ustanova u svom sastavu, osim gimnazije, ima i zabavište i osnovnu školu, od izuzetnog je značaja za srpsku nacionalnu manjinu u Mađarskoj.

Uslovi upisa potpuno različiti od onih u Srbiji

Gimnazija je specifična po mnogo čemu. Na primer, đaci koji imaju prosek ocena ispod 4,0 dva sata dnevno uče u školskim prostorijama pod nadzorom nastavnog osoblja, posebna pažnja se poklanja razvijanju individualnih talenata, a za uspeh su jednako važne ocene u školi i ocene koje se dobijaju za ponašanje u domu. Dečaci su smešteni u čuvenom Tekelijanumu, zadužbini grofa Save Tekelije koju je on bio namenio za školovanje siromašnih i najboljih đaka i studenata srpske nacionalnosti. Devojčice su smeštene u odvojenom domu koji se nalazi pored gimnazije. Svi zajedno odlaze na pozorišne predstave, koncerte, u obilazak muzeja, a bavljenje sportom na listi aktivnosti zauzima najvišu poziciju, odmah posle učenja. Zato selekcije u muškoj i ženskoj košarci, odbojci i fudbalu, beleže velike uspehe na državnom nivou.

Ipak, prva specifičnost na koju dete i roditelji nailaze su uslovi upisa. Potpuno su različiti od onih u Srbiji, čak i kada govorimo o gimnazijama koje rade po programu za nadarenu decu, te stoga organizuju prijemne ispite.

Sajt gimnazije smo počeli da pratimo u septembru prošle godine jer uprava gimnazije, obično poslednjeg vikenda, organizuje “otvorena vrata” za buduće đake. Kažem “obično” jer je u uslovima pandemije sve bilo otežano i dovedeno u pitanje. Ovo je, po mom mišljenju, najvažniji deo pripreme za upis jer se dobijaju informacije iz prve ruke, na osnovu kojih roditelji i deca mogu svoju dotadašnju želju ili da podignu na nivo odluke ili, pak, da odustanu. Ovo nije gimnazija za decu koja ne trpe autoritete i nisu disciplinovana, bez obzira na sve moguće uspehe koje su postigla u dosadašnjem školovanju.

Ipak, nije kraj sveta i ako ne možete da odete na “otvorena vrata”. Na Fejsbuku postoji nezvanična stranica “Srpska gimnazija Nikola Tesla” koja okuplja i roditelje dece koja već pohađaju gimnaziju. Možete se pridružiti grupi i dobiti dragocene informacije temeljene na iskustvu. Svakako i dalje treba pratiti zvanični sajt škole.

Zatim dolazi priprema dokumentacije potrebne za prijavljivanje polaganja prijemnog ispita. Osim uobičajenih dokumenata, poput izvoda iz matične knjige rođenih i skeniranih svedočanstava, traže se i motivaciono pismo, i biografija deteta. Ovo su, verovatno, dokumenta na osnovu kojih se pravi prva selekcija zainteresovane dece. I nemojte ni da pomišljate da ih napišete umesto svoje dece, samo ćete im napraviti medveđu uslugu, ali o tome malo kasnije. U ovoj fazi se već podrazumeva da je dete, koje je na osnovu do tad prikupljenih informacija odlučilo da pohađa gimnaziju, sposobno da samo sastavi smisleno motivaciono pismo i biografiju. Jednostavno, ne treba izmišljati, ali ni stideti se svojih kvaliteta, i to je to. Prijava se mora poslati najkasnije do 31. januara.

Polaganje prijemnog ispita

Otprilike dva meseca kasnije se od gimnazije dobija obaveštenje da li će vaše dete biti pozvano na prijemni ispit. S obzirom na to da se u prolećnim mesecima deca već uveliko pripremaju za polaganje male mature (makar je u Srbiji tako), nije potrebna dodatna ili posebna priprema za prijemni u Mađarskoj.

Pre pandemije je prijemni bio organizovan u školi u Budimpešti i, prema navodima roditelja iz FB-grupe, sadržao je polaganje ispita iz srpskog jezika i matematike, intervju i proveru sportskih sposobnosti deteta. Ove godine je prijemni bio organizovan u ispostavi škole u Segedinu, radi lakšeg i jeftinijeg dolaska roditelja i dece, jer se Segedin nalazi u zoni od 30 kilometara od granice, a za jednodnevni boravak u toj zoni nisu bili potrebni negativni PCR testovi. Dovoljno je bilo pozivno pismo gimnazije.

U Segedin smo otišli dan ranije, plašeći se gužvi na jednom od dva granična prelaza koja su, zbog epidemioloških mera, jedino bila otvorena 24 časa. Postojala je mogućnost prelaska na Bačkom bregu, ali je taj prelaz radio dvokratno: tri sata pre podne i tri sata popodne, pa nam se nije činio kao sigurna opcija. Smeštaj u Segedinu sam rezervisala ranije, tako da smo se, na dan polaganja prijemnog, probudili sveži i odmorni, na 10 minuta hoda od škole.

Nakon kratkog roditeljskog sastanka, na kojem nam se obratila direktorka gimnazije dr Jovanka Lastić, deca su prozivana po abecednom redu. Troje ih je ulazilo u učionicu, istovremeno. Dvoje je radilo zadatke iz srpskog i matematike, a jedno je imalo intervju. Ovo naglašavam jer nam je ćerka kasnije rekla da joj je bila potrebna dodatna doza koncentracije za izradu zadataka, u uslovima u kojima se u istoj prostoriji odvijao razgovor. Dobili su po dva zadatka iz svakog predmeta i taman toliko vremena da mogu da ih reše samo ukoliko vladaju gradivom (u FB-grupi sam pročitala da su neka deca bila prekidana u rešavanju zadataka i pozivana na intervju, ali to nije proverena informacija).

Intervju je od većine roditelja ocenjen kao ključan za upis, a naša ćerka ga je okarakterisala kao “rešetanje”. Pitanja su obuhvatala situacije vezane za deljenje sobe, kako sa braćom i sestrama, tako i sa budućim cimerkama; zatim, nekoliko pitanja o vannastavnim aktivnostima  navedenim u biografiji, i na kraju o sklonostima i stremljenjima opisanim u motivacionom pismu. E, tu dolazimo do one medveđe usluge – uzmite u obzir da intervju vode iskusni psiholozi i pedagozi.

Rezultate prijemnog smo očekivali poslednjih dana maja. Tih dana smo sajt i mejlove proveravali i po deset puta dnevno. Naravno, morate imati i plan B. Zato je Sofia polagala i prijemni u čuvenoj karlovačkoj gimnaziji.

U rano jutro prvog junskog dana, rezultati su osvanuli na sajtu gimnazije. Naša Sofia je bila 19. na listi od ukupno 55 dece, koja su primljena u odeljenja sa srpskim nastavnim jezikom. Na žalost, 94 dece je ostalo ispod crte. Uspeh smo proslavili porodično, uz tepsiju baklava.

Gužva na upisu

Ali, tu nije kraj. Informacija o terminu upisa je stigla za desetak dana, tako da smo se 29. juna u prepodnevnim satima obreli u Budimpešti. Parkirali smo se u garaži udaljenoj 400 metara od škole. Međutim, Budimpešta je sablasno prazna za jednu evropsku prestonicu – turista nema, a prašnjavi izlozi i mesecima neočišćeni ulazi zatvorenih restorana i butika, svedoče o ekonomskoj katastrofi koju je iza sebe ostavila pandemija kovid-19. Zbog toga je slobodnih parking mesta bilo i bukvalno ispred samog ulaza u gimnaziju.

Za upis je bilo potrebno pripremiti: fotokopiju kartona imunizacije (dobićete je na šalteru dečijeg doma zdravlja, s tim da fotokopija mora biti overena, ali ne i kod notara), original svedočanstva od petog do osmog razreda, uverenje o završenom osnovnom obrazovanju (uverenje o polaganju male mature nije potrebno jer se zna da bez položene male mature ne biste ni dobili uverenje o završenoj osnovnoj školi). Uz to je bilo potrebno pripremiti novac za školski dinar, domski paušal i za uplatu ishrane u đačkom domu za septembar mesec. Ishrana je jedino što se plaća u domu i iznosi oko 100 eura mesečno. Pošto su đacima gimnazije dani ispunjeni od jutra do mraka, uz stroga pravila oko kretanja van doma i škole, oni nemaju potrebe za nekim značajnim iznosom džeparca. Ono što smo čuli od “starih” roditelja je da treba kupiti karticu za internet jer se zbog masovnog korišćenja u domu dešava da dete ne može da se uloguje (neproverena informacija je da kartica košta oko 15 eura mesečno). Sve ostalo je stvar dogovora između roditelja i dece.

Upis je bio organizovan “u krug”: u prvoj učionici su se predavala dokumenta, u sledećoj su deca fotografisana, u trećoj im je otvoren račun u banci, u četvrtoj su se popunjavali papiri za vizu i na kraju kruga je blagajna na kojoj smo platili sve što sam već navela. Ipak, stvorila se velika gužva u hodniku jer se na otvaranje računa čekalo mnogo duže nego na fotografisanje, pa je moja preporuka stići što ranije.

Cijena kvalitetnog obrazovanja

Nakon upisa je održan roditeljski sastanak gde smo, između ostalog, upućeni u nastavak procesa. Da, da, još nije kraj. Naime, za dobijanje vize je potrebno da dete ima staratelja koji je rezident Mađarske (sami ga tražimo) i pasoš koji u trenutku upisa mora da važi još najmanje dve godine. Procedura oko dobijanja vize uključuje još troškova, što za overe kod notara, što za depozit u iznosu od najmanje 300 eura. Ti poslovi se završavaju u toku nekoliko dana pred početak školske godine. Nezvanična informacija je da se mora odvojiti bar tri radna dana da bi sve stiglo da se završi, jer su gužve u imigracionom uredu ogromne, a radno vreme sa strankama relativno kratko.

Suviše komplikovano? Pošto svaki odlazak uključuje i trošak za gorivo, vinjetu, noćenje i/ili ručak, putarinu na auto-putu u Srbiji, plus pobrojani troškovi ishrane, džeparca, depozita, notara, u redu je zapitati se i da li sve ovo ipak suviše košta?

Jeste skupo, jeste komplikovano, ali ako imate dete koje voli da uči jer razume značaj kvalitetnog obrazovanja, onda ništa nije tako komplikovano niti tako finansijski nedostižno da svom detetu ne biste pružili šansu. Znam, neko će sad pomisliti šta će detetu značiti kvalitetno obrazovanje kada se posao ovde dobija po partijskoj liniji ili se nude poslovi daleko ispod stvarnih kvalifikacija? Najvrednije što se dobija kvalitetnim obrazovanjem, odnosno stečenim znanjem, jeste sloboda. A sloboda nema cenu.