Mogu li zeleni pokreti i inicijative poljuljati Vučićev režim?

Praktično nema niti jednog regiona u Srbiji u kojoj se u poslednjih godinu dana nisu zbili protesti građana protiv urušavanja kvaliteta životne sredine. Demonstrira se protiv zagađenja vazduha i vode, protiv izgradnje i rada fabrika koje ugrožavaju prirodu i prirodne resurse, protiv malih hidrocentrala, najavljenih velikih, kontroverznih investicija kao što je rudnik litijuma „Rio tinto“ u blizini Loznice, raznih drugih oblika ekocida i urbicida… Nijedna druga problematika ne može tako uspešno da animira građane kao što to mogu „zelene teme“. Veliko je pitanje da li je to posledica činjenice da je Vučićeva vlast, zarad ekonomskog rasta, odlučila da – kako neki kažu – svim silama nasrne na prirodu i njene resurse (neki srbijanski gradovi neretko bivaju najzagađenija naselja u svetu), pa je tako izazvala žestoku reakciju građana, ili je nekako spontano došlo do jačanja svesti o ekološkim problemima koji dugo već muče stanovnike ovog dela Evrope.

Možda se delom demonstracije mogu povezati i sa generalnim jačanjem zelenih stranaka na Starom kontinentu. Uglavnom, srbijanska vlast je ove proteste dugo ignorisala, ali su u poslednje vreme sve češće kritike koje se upućuju pojedincima i organizacijama koji stoje iza njih, uz tvrdnju da njihove aktivnosti „koče napredak zemlje“.

Opozicione stranke koje ne uspevaju da motivišu građane da protestuju zbog brojnih drugih političkih i društvenih problema u Srbiji – pokušavaju da profitiraju na autentičnom „ekološkom gnevu“. Istovremeno, pojavljuju se ili jačaju brojni autohtoni politički pokreti i inicijative koji imaju izrazitu zelenu agendu i manje ili više izražen otklon prema vodećim opozicionim strankama, kao – naravno – i u odnosu prema vlasti.

Trenutno su u Srbiji veoma aktivne desetine, ako ne i više od stotinu najrazličitijih ekoloških organizacija i inicijativa koje se u poslednje vreme međusobno udružuju ili ostvaruju saradnju sa postojećim partijama i pokretima, a u cilju izlaska na predstojeće izbore (beogradske, republičke, predsedničke). „Zelena energija“ je svakako nova važna činjenica na političkom nebu Srbije, u kojoj se do danas, za više od trideset godina višestranačja, nije uspela izroditi niti jedna ozbiljna ekološka stranka. Da li će događaji proteklih godina to promeniti?

Najmarkatnija politička pojava sa izraženom zelenom agendom svakako je pokret „Ne davimo Beograd“, koji je nedavno održao skupštinu i predstavio podršku 150 značajnih javnih ličnosti i nezavisnih intelektualaca. Ova organizacija se užurbano priprema za beogradske izbore i mnogi se nadaju da bi ona mogla da ostvari dobar izborni rezultat u glavnom gradu. Još nije jasno da li će i u kom formatu nastupati na izborima na državnom nivou. Nije prošlo mnogo vremena ni kako je promovisan politički pokret „Akcija“, koji je okupljen oko “Zelenog dogovora za Srbiju”, a na čijem se čelu nalazi bivši gradonačelnik Šapca i lider partije „Zajedno za Srbiju“ Nebojša Zelenović.

On dugo i predano radi na stvaranju zeleno-levo stranke koja ima pretenziju da postane deo evropske zajednice zelenih stranaka. Još uvek je nejasno da li će „Akcija“, koja takođe ima podršku mnogih javnih ličnosti, i „Ne davimo Beograd“ napraviti predizbornu koaliciju. U nastanku je još jedan politički pokret koji najavljuje učešće na predstojećim izborima, a koji se okuplja oko popularnog ekološkog aktiviste Aleksandra Jovanovića Ćute.

Aktivirali su se tu i zelene stranke koje dugo već postoje, recimo Zelena stranka Gorana Čabradija, koja je ranije sarađivala sa Vučićevim režimom, i stranka Zeleni Srbije Ivana Karića, koja je pre nekoliko godina „pozajmila“ svoju stranku bivšem predsedniku Srbije Borisu Tadiću. U svakom slučaju, na do sada praktično nepostojećem, zelenom političkom spektru u Srbiji vlada baš velika gužva, a tome treba pridodati da se neke ekološke inicijative pridružuju i drugim levo ili desno orijentisanim opozicionim političkim partijama.

Dometi ekoloških pokreta i inicijativa

Naravno, postavlja se pitanje kakvi su dometi zelenih političkih pokreta u Srbiji? Da li oni mogu da doprinesu rušenju ili bar uzdrmavanju Vučićeve vlasti? Mogu li animirati one, ne tako malobrojne građane koji su „zgađeni“ koliko vlašću, toliko i opozicionim partijama, ili će pak samo doprineti dodatnoj atomizaciji opozicione političke scene i rasipanju opozicionih glasova?

Politički analitičar i predavač na beogradskom Fakultetu političkih nauka Boban Stojanović kaže da će ova nova opoziciona energija uspeti da animira deo građana, ali će istovremeno dovesti i do dodatne atomizacije opozicione političke scene. „Da, mogu da animiraju neke nove birače i pripomognu uzdrmavanju vlasti ukoliko uspeju da pokupe neke apstinente, ali mislim da oni mogu da okupe pre svega ljude koji su već po svojoj prirodi opoziciono orijentisani i to je neka vrsta presipanja opozicionih glasova, kao što se dešava već godinama.

Nekad bljesne ‘Dosta je bilo’, nekad svi odu kod Saše Jankovića, nekad skoče kod nekog drugog, nekad se u potpunosti povuku… Ali, ne mislim da trenutno mogu da ostvare neki značajniji rezultat, ali ne zato što su oni ‘loši’ ili imaju ’loše ideje’ već zato što će deliti sudbinu ostatka opozicije. Ako dostignu dobar rejting, onda će da krene satanizacija i brutalni obračun protiv njih putem medija. Inače, smeta mi insistiranje pokreta da su oni nekakvi pokreti i da nisu partije, čime samo nasedaju na dominantan narativ vlasti kako su partije nešto prljavo i ogavno, a suštinski, kada neko udruženje ili pokret ili grupa ljudi najavi izlazak na izbore, po svim svojim karakteristika ono tada postaje politički subjekt isti kao što su političke partije, sa istim ciljem – da se osvoji vlast. I to nije ništa loše, naprotiv, zato izbori i partije postoje, i to im je osnovna funkcija.

Ali i ti pokreti pokušavaju da eksploatišu taj narativ. I ne vidim da to samo nazivanje pokretima i distanciranje od partija može da prođe kod birača. Čim ideš na izbore, imaš iste funkcije i želje kao i političke partije“, kaže Stojanović u razgovoru za Al Jazeeru.

Stojanović dodaje da jedan od najvećih potencijalnih problema sa velikim brojem partija i pokreta to što može da dovede do “bacanja glasova” i „zbunjivanja birača“. Podseća da trenutno u Srbiji ima jedno dvadesetak opozicionih pokreta i partija. „Ne znam kako se niko nije setio da se time ne može dati nada biračima da su promene moguće. A birač neće imati nadu ako ne postoji politički subjekt koji se makar koliko-toliko približio Vučiću i SNS-u. Ovde je preko potrebno ukrupnjavanje opozicije, stvaranje jakog fronta, a ne izlazak na izbore sa 10+ kandidata za predsednika i još ko zna koliko izbornih listi. Često se govori da treba više ‘izbornih kolona’, kako bi svako imao za koga da glasa.

Pa, 2017. godine na predsedničkim izborima smo imali jednog kandidata vlasti i 10 kandidata opozicije, starih i novih, levih i desnih, svi znamo ishod – pobedio je ovaj jedan kandidat vlasti u prvom krugu. Isto tako, 2018. na izborima u Beogradu smo imali 23 izborne liste, a samo 4 su ušle u parlament i imali smo 157.000 bačenih glasova (glasovi listi koje nisu ušle u gradski parlament) i to je iznosilo 19% glasova od broja izašlih birača! To su neverovatne brojke, na kojima izgleda opozicija ništa nije naučila“, kaže on.

Zamenica izvršnog direktora beogradskog Instituta za evropske poslove Aleksandra Stanković kaže da se energija građana stvorena na suočavanjem sa konkretnim ekološkim preprekama „rasipa stavljanjem građana pred izbor više opcija koje se, naočigled, bave rešavanjem istih problema i imaju iste prioritete“. „Usitnjavanjem političkog spektra dodatno se razjedinjavaju glasovi građana i oslabljuju ionako nedovoljno stabilne opozicione opcije. Zbunjeni građani, stavljeni pred izbor više stranaka koje se, naočigled, bave rešavanjem istih problema, mogu otići i u drugu krajnost i uopšte ne izaći na izbore. Gotovo sve naše zelene stranke su mlade političke partije i pokreti i, kao takve, predstavljaju osveženje na političkoj sceni Srbije – svakako je dobro što je došlo do promovisanja novih tema, važnih za građane. Međutim, ukoliko se građani u okviru ovakvih stranaka okupljaju oko samo jedne ideje, koja je u jednom periodu u fokusu zbog izraženog problema kojim se bavi, postavlja se pitanje koliko je ta opcija održiva i da li će se već pred sledeće izbore oformiti neki novi pokret koji će se baviti tada aktuelnom temom. U tom smislu, ukoliko ne dođe do ubrzanog razvoja jedne od zelenih stranaka, ili njihove koalicije, koja će se transformisati u kompletnu struktuiranu političku opciju, sa jasnim programom po svim važnim društvenim pitanjima, teško je da će ovako rascepkane ekološke partije i pokreti moći da nešto drastično promene na političkoj sceni Srbije, posebno na sledećim izborima koji su nam gotovo na pragu“, kaže ona u razgovoru za Al Jazeeru.

Biljana Stojković iz Skupštine slobodne Srbije smatra da je aktivizam građana između ostalog i „odraz nepoverenja prema strankama i osećaja da su one otuđene od realnih životnih problema“. „Meni se čini da se lopta trenutno nalazi u dvorištu političkih stranaka. One moraju da razumeju novu realnost i da, za početak, prihvate da pored njih u današnjem društvu postoje novi i veoma potentni elementi građanskog organizovanja. Nužno je da se stranke približe građanskim inicijativama i povrate njihovo poverenje, uz poteze koji će garantovati učešće građana u sistemu koji će uslediti nakon pada naprednjačkog režima. Ukoliko ne dođe do izgradnje nekakve ’koalicije’ na ovaj način, plašim se da će se nastaviti atomizacija opozicione političke scene i izgubićemo šansu za demokratizaciju društva“, kaže ona za Al Jazeeru.

Da li je u Beogradu na izborima moguć sličan scenario kao u Zagrebu?

Ponukani velikom pobedom zeleno-leve građanske koalicije „Možemo“ u Zagrebu, mnogi se nadaju da bi se sličan scenario mogao desiti i na predstojećim izborima u glavnom gradu Srbije. Koliko je to realno?

Aleksandra Stanković podseća da hrvatska politička platforma „Možemo“, koja je trijumfovala u Zagrebu, nije uspeh ostvarila preko noći. „Oni su tu već godinama, ekstremno su fokusirani na zagrebačke izbore, u kampanji su išli od vrata do vrata, povezivali se s građanima, animirali ih – za sve ovo potreban je ozbiljan organizacioni kapacitet. Na drugoj strani, ono što bitno razlikuje ekološke opcije u Srbiji od ovog primera – jeste nepostojanje logističke i stranačke infrastrukture koja je često od presudnog uticaja na ishod izbora. Iako broj ljudi koji su se pojavili na ekološkim protestima širom države uliva poverenje, treba podsetiti da se građani često distanciraju od političke konotacija ovih protesta i pitanje je da li bi podrška bila ista i kada su u pitanju sami izbori. Tu treba dodati i da bi zelena opcija koja se odluči da izađe na izbore, verovatno dobila i glasove razočaranih birača drugih partija, ali i da treba računati sa tim da bi opcije koje deluju lokalno, na teritoriji samo Beograda ili samo područja Stare planine, na primer, imale bolji učinak na lokalnim izborima u ovim oblastima od onih koje ciljaju celu Srbiju“, kaže ona.

Boban Stojanović kaže da, generalno, opozicija može „dosta toga“ da uradi na beogradskim izborima iz dva glavna razloga: u glavnom gradu je bolja medijska situacija nego u ostatku zemlje, a ljudi su finansijski nezavisniji od državne uprave. „Iz tih razloga je mnogo manje moguće korišćenje određenih metoda prinude i pritisaka na birače koje SNS primenjuje širom Srbije. I da, opozicija ima šansu na izborima u Beogradu, ukoliko se ukrupni i spreči da se ijedan glas baci. Da sami zeleni pokreti osvoje vlast u Beogradu, mislim da je to nemoguće. Jedino celokupna opozicija, ukoliko se ujedini i konsoliduje, ima šanse za pobedu u Beogradu, a niko od tih pojedinačnih pokreta, pa čak ni svi zeleni pokreti i partije da se ujedine – samostalno, bez ostatka opozicije, nemaju nikakvu šansu“, kaže on.

Biljana Stojković kaže da se postavlja pitanje šta je cilj opozicionih pokreta i stranaka. Ako je cilj samo prelazak cenzusa, onda to – po njoj – neće uspeti da animira birače i probudi ih iz apstinencije. „Tek opipljiva nada da Vesić i SNS, a samim tim i Aleksandar Vučić, mogu konačno izgubiti Beograd, osnažiće ljude da izađu na birališta, a to se može postići isključivo sinergijom svih opozicionih političkih elemenata. Dobar rezultat za stranku ili pokret može značiti ulazak nekoliko odbornika u skupštinu grada, ali za građane je to daleko od zadovoljavajućeg. Ako situacija na opozicionoj sceni ostane ‘atomizirana’, sa neprijateljskom atmosferom između partija i pokreta, ne može se očekivati ’zagrebački scenario’ koji podrazumeva potpunu promenu politike u glavnom gradu“, kaže ona.

Uspon Zelenih u Evropi i posljedice

Zelene partije u Zapadnoj Evropi doživljavaju pravu renesansu. Nedavno je delovalo prilično realno da nemački Zeleni imaju čak  mesto kancelara. Da li sve to utiče i na političke prilike na Balkanu? Zelene partije na Zapadu postoje decenijama i imaju jasan politički program, odgovor na sva važna politička i društvena pitanja, što se ne može reći za zelene stranke i pokrete u Srbiji.

Biljana Stojković kaže da su građani Srbije suočeni sa „divljačkim napadima na životnu sredinu i javna dobra“, pa stoga „ne treba da nas čudi ozbiljna mobilizacija aktivizma po ovim pitanjima“. „Tu, nažalost, prestaje bilo kakva sličnost sa zelenim partijama u EU. Pitanja zagađenja i koruptivne prodaje naših resursa okupljaju aktiviste vrlo različitih ideoloških opredeljenja – od levih do ekstremno desnih, od globalista do nacionalista i klerikalista. Zelene partije u Evropi baštine levičarsko viđenje politike, dok se kod nas ekološki problemi često stavljaju u kontekst identitetskih pitanja i potpiruju anti-EU elemente (značajno ređe se dotiču proruskih ili kineskih sentimenata). Jednom rečju, ovde nisu sazrele zelene politike kao skup vrednosti koje se odnose i na ekologiju, ali i na određenje prema ekonomskom dostojanstvu građana i krupnom kapitalu, bez pozivanja na etnička i religijska pitanja“, kaže ona.

Aleksandra Stanković podseća da su neke zelene stranke na Zapadu osnovane pre gotovo pola veka i da su „strpljivo utabavali svoj put“. „Šansu su dobili tek pošto je poverenje građana u vodeće najveće stranke u zemlji oslabljeno, usled pandemijskih mera i spore vakcinacije. Takođe, insistiraju na inovacijama, digitalizaciji, vladavini prava – svemu onome što ih čini atraktivnim za podneblje političke kulture kakvo je nemačko, što kod nas, na žalost, to nije slučaj. Kod nas su zelene stranke iznikle u kratkom roku, bez političkog iskustva, nemaju jasan politički program van onog ekološkog problema na koji su usmereni, a u nekim slučajevima je čak veoma primetno nastojanje da njihovi zahtevi ‘ne budu politizovani‘ – iako sve to de facto jesu politički zahtevi, što i treba da budu u demokratskoj državi. Odbijanje definisanja prema konkretnim pitanjima kao što su status Kosova, odnosi u regionu, nacionalizam i slično – nije slučajnost! Upravo su na ovim pitanjima pale sve prethodne vlasti i upravo je na ovim pitanjima teško pomiriti interes države, objektivno stanje, kurs spoljne politike i javno mnjenje. To zna i sadašnja vlast, koja pokušava da žonglira između ovih faktora, to zna i opozicija – i niko, pa ni zelene stranke, neće se dotaći ovih pitanja, ukoliko zanemarimo neke ideološki jasno profilisane stranke kao što je LDP, čiji rejting velikim delom upravo zbog ovoga i strada“, kaže ona.