Dejan Tiago-Stanković: Nekada je knjiga uspijevala promijeniti svijet

Pisac Dejan Tiago-Stanković svojim delima donosi duh Lisabona, Estorila i Kaira. Slikovito i nenametljivo zapisuje sudbine kvartova, bazara, ulica i stranaca u dalekim zemljama. Zaista, gradovi u njegovim romanima nisu samo geografske odrednice, već i junaci oko kojih se ispreda priča.

U književnom svetu bio je prisutan kao prevodilac, ali sa prvom knjigom priča ”Odakle sam bila više nisam”, zatim i romanom ”Estoril”, privukao je pažnju domaće i svetske čitalačke javnosti. Za aktuelni roman ”Zamalek”, dobio je nagradu Evropske unije za književnost.

Dejan Tiago-Stanković živi i radi u Lisabonu, a u ovom razgovoru otkriva nešto više o svojim junacima, životnim odabirima i društvenim pojavama.

• Kako je došlo do odluke da se posle višegodišnjeg bavljenja prevođenjem književnih dela upustite u stvaranje istih?

– Dok sam bio mlad voleo sam da pišem, čak sam i umeo ponešto lepo da napišem, ali sam imao ispravan utisak da nemam šta pametno da saopštim čovečanstvu, pa to što sam pisao nisam objavljivao. To se, na kraju, ispostavilo dosta pametnom politikom, jer nije bilo potrebe da iko čita te moje stilske vežbe. Opet, čovek mora da nauči i da uvežba pisanje. Dogodilo se, na moje čudo, da u vreme kada sam se doselio u Portugal nijedno kapitalno delo portugalske književnosti nije bilo prevedeno na naš, kao i obrnuto. Dve književnosti se nisu poznavale. Poželeo sam da prevodim, a imao sam sreću da sam mogao sam da biram bez ograničenja. Sasvim neskromno, tako neiskusan, dohvatio sam se dela iz obe književnosti koja najviše volim tj. najvećih pisaca, Saramaga, Andrića, Dragoslava Mihajlovića. Pokušao sam, išlo mi je za rukom, pa sam se time bavio nekih desetak godina. Kad sam malo sazreo i uigrao se, počeo sam stidljivo da pišem blog. Tajna lepote bloga leži u tome da čitaoci odmah reaguju, tako da lako shvatiš u kojoj meri publici prija ili ne to što radiš. Tada sam se okuražio i počeo da objavljujem. Prvo zbirku pripovedaka, pa dva romana.  A biče toga, inšala, još.

• Koja je za vas tačka spajanja književnosti i arhitekture koju ste diplomirali?

– Ne baš velika, recimo da sam studirao urbanizam, jer volim gradove, a sad pričam gradske priče.

• Prevodili ste sa portugalskog jezika na srpki i obratno. Kako tamošnji čitaoci percipiraju naše autore i njihovu poetiku?

– U Portugalu se drastično manje čita nego u Srbiji. Ipak, knjige koje sam preveo pre dvadeset godina još se nalaze i knjižarama, ponavljaju se izdanja, dakle, ipak se čitaju. Šta misle o njima, ne znam. Portugalci slabo dele svoje utiske sa drugima, ovde se, naime, iznošenje sopstvenog mišljenja o bilo čemu smatra dosta ekstremnom aktivnošću, tako bude kad je četiri veka harala Inkvizicija čiji je jedini posao bio da modelira ponašanje stanovništva tako da mišljenje i dan danas slabo iskazuju. Inače, a propos prevođenja, već sam sarađivao sa Televizijom Al Jazeera. Bio sam prevodilac ili pre fikser u Rio de Žaneiru, pred Mundijal 2014. Vodio sam ekipu, bili smo u faveli, na Marakani, u pozorištu. To mi je lepa uspomena iz prevodilačkog posla.

• Gde je mesto srpske književnosti u svetu?

– Nekada je knjiga uspevala da promeni svet. Sad se bori sa nikad većom konkurencijom drugih šarenijih i dinamičnijih medija. Mlade generacije su odrasle u svetu snažnih osećanja koja se brzo menjaju, imaju koncentraciju od par sekundi, zato slabo čitaju. Uz to, mi smo književnost malog jezika podeljenog na manja tržišta koja slabo komuniciraju. A čitaoce i izdavače velikih jezika zanimamo koliko i nas, na primer, jermenska ili tajlandska književnost. Uz to nema puno prevodilaca s našeg na velike jezike, nema ko da našu književnost tamo gura. Retko ko uspe da izda na engleskom, francuskom, nemačkom.

• Koliko su vaše knjige dostupne u regionu, ali i svetu?

U Bosnu stižem, u Hrvatsku samo privatno. Moje su knjige prevedene, kao i jednog broja mojih kolega, na one jezike gde naša književnost dopire, na makedonski, bugarski, slovenački. Izdat sam i na portugalskom, jer sam na neki način i njihov, i na engleskom, jer sam imao sreću da me primeti Miša Gleni, dopao mu je ruku moj roman ”Estoril”, dopao mu se, pa me je preporučio velikom izdavaču. Čak i uz činjenicu da moje knjige možete kupiti po aerodromima, opet to nije ništa spektakularno. Od Andrića i Pavića, slabo je ko uspeo da dobaci do ozbiljnog svetskog plasmana.

• Da li književnici i njihova dela mogu da utiču na svest društva?

– Ne znam više da li je to dobro. Reč je ubojita, ima veliku snagu. Ko ume rečju da izazove osećanja u ljudima može da ima veliki uticaj, a to može da ispadne i velika šteta, jer pisci su mitomani, a mitomani su štetočine. Recimo Dobrica Ćosić, on je uticao na srpsko društvo u jednom ključnom momentu, promovisao nacionalizam i prošlost, i odlično mu je pošlo za rukom, mnogo bolje nego drugima koji su mislili na drugi način. I danas nas ima različitih, jedni idu Dobričinim mitomanskim tragom, njih režimi koriste da im budu potpora u zamajavanju građanstva glupostima, a drugi, kao ja, sasvim suprotno. Svako utiče koliko može.

• Često progovarate o političkim prilikama u Srbiji.

– To posmatram fenomenološki da me ne bi uzbuđivalo. Inače u svojim kolumnama i na svom Facebook dnevniku iznosim samo opšta mesta, stavove koji su na razvijenom društvima čisti mejnstrim, a kod nas to zvuče kao nešto avangardno. Ne borim se, nisam aktivista. Samo pokušavam da skrenem pažnju na očigledne teme: loše pravosuđe, urušavanje institucija i vladavine prava, na kleptokratiju i korupcije, ništa revolucionarno ne govorim, samo pozivam na bazično upristojavanje.

• Da li je nekada na vas zbog toga vršen pritisak?

– Ne. Sa režimom nemam dodirnih tačaka. Moja čitalačka publika nisu njihovi glasači, ja i režim ne nastupamo na istim medijima. Imao sam par nekakvih gnjavatora na Twitteru, slobodnih strelaca, ali tamo ljudi vole da se svađaju, a kako ja gledam da budem pristojan sa svakim, dosadim im.

• Umetnici koji imaju priliku da žive i stvaraju u inostranstvu, neretko ističu da imaju daleko bolju podršku institucija kulture u odnosu na matičnu zemlju. Kakav je odnos prema umetnicima, posebno prema piscima, u Portugalu?

– Nije teško biti bolje tretiran nego u Srbiji, jer Srbija već decenijama ima izrazito lošu vlast koja nema osećaj ni za dobrobit građana ni za opšte dobro, pa ni za kulturu. A i siromašna je zemlja, a kad si siromašan prvo zafali para za kulturu. Portugalci su svesni da ja ne pišem samo na njihovom jeziku, ali mi je njihovo ministarstvo zbog toga ne diskriminiše, i posle Estorila, koji je dobro prošao i čak uvršten u lektiru, imao sam svaku podršku i jednogodišnju stipendiju od države koju sam iskoristio da napišem ”Zamalek”.

• Inspiraciju za roman Estoril pronašli ste u događajima koji su se zbili tokom Drugog svetskog rata u čuvenom hotelu Palacio. Da li ste nailazili na prepreke prilikom istraživanja i prikupljanja dokumentarne građe i koliko dugo je trajao taj proces?

– ”Estoril” je istorijski roman, a epoha Drugog svetskog rata u neutralnom Portugalu bila je malo obrađena u književnosti. Smatram da u istorijskom romanu ništa što je proverljivo ne sme biti izmišljeno, pisac mora da uradi istraživanje, on ima prava da dopriča, ali ne i da iskrivljuje istorijske događaje. Budući da se radnja odvija relativno nedavno, postoji puno dokumenata, puno zabeleški, zapisa svedoka, imao sam pristup i novinama iz epohe. Radio sam godinama, doduše ne svakodnevno i ne po ceo dan, ali puno sam vremena proveo u bibliotekama, čitajući i bistreći literaturu. Mislim da se iz knjige jasno vidi da je u istraživanje uložen veliki napor.

• Kairo je destinacija u koju vodite čitaoce romana Zamalek. Šta je bio inicijalni pokretač da pišete o ovom gradu, sudbinama junaka kroz lik žene, Arne?

– Knjiga je plod mojih dugih boravaka u Kairu. Žena po imenu Arna postoji. Ona je moja venčana kuma i bila je diplomata u Kairu, a ja sam im išao u goste tokom četiri godine i ostajao nepristojno dugo. Priče od kojih sam sklopio roman su priče koje sam čuo u Kairu, i to uglavnom od žena, i bilo mi je prirodno da knjigu napišem u ženskom rodu. Usput, biti žena u Kairu je mnogo teže nego biti muškarac, pa je zato taj ugao zanimljiviji.

• Pripremate li novi roman?

– Pišem, pišem, ono što izađe iz mene, tom brzinom. Više od pisanja me zanima ekranizacija Estorila.