Sallini: Kada sevdalinka izađe iz svoje bašte, svi je zavole

Turski i srpski reditelj Sali S. Sallini svoja umjetnička ostvarenja je stvarao inspirisan naslijeđem Balkana, ali i prilikama u kojima je rastao.

Autor je dokumentarnih filmova: ''Sevdalinka: Alhemija duše'', ''Drmaj trubom: film koji ne želi da bude dokumentarac'' i ''Tamburica-The sound of a Landscape'' (Ustupljeno Al Jazeeri)
Autor je dokumentarnih filmova: ''Sevdalinka: Alhemija duše'', ''Drmaj trubom: film koji ne želi da bude dokumentarac'' i ''Tamburica-The sound of a Landscape'' (Ustupljeno Al Jazeeri)

Sevdalinka, rock, tamburica i truba. U igri asocijacije i potragom za konačnim rešenjem neko bi rekao da nema jasne niti koja bi mogla povezati ove pojmove. Poznavaoci sedme umetnosti naslućuju da je tačka susreta, naizgled opozitnih žanrova, turski i srpski reditelj Sali S. Sallini. Svoja umetnička ostvarenja Sallini je stvarao inspirisan nasleđem Balkana, ali i prilikama u kojima je rastao. Životni put ga je vodio od Severne Makedonije, preko Srbije, Bosne i Hercegovine do Turske i grada Izmira u kojem živi i stvara skoro tri decenije.

Autor je dokumentarnih filmova: ”Sevdalinka: Alhemija duše”, ”Drmaj trubom: film koji ne želi da bude dokumentarac” i ”Tamburica-The sound of a Landscape”. Profesor je na Fakultetu umetnosti Univerziteta ”Dokuz Ejlul” i osnivač Balkan Panorama Film Festivala.

U pauzi snimanja novog filma u Beogradu, razgovarali smo o njegovom umetničkom angažmanu, budućim projektima, ali i putu koji je prešao od prve uloge u amaterskom pozorištu do rediteljske palice.

  • Poznati ste po dokumentarnim filmovima o nasleđu naroda Balkana. Koliko ljudi van ovih prostora na pravi način osećaju sevdalinku, zvuk trube i tamburice?

Iskustvo sa filmom ”Sevdalinka: Alhemija duše” mi je bilo i potresno. Posle jedne projekcije u Turskoj, prišao mi je stariji čovek i rekao da je plakao, jer je te večeri saznao da je njemu, kada je bio mali, baka pevala sevdalinke. A kada je reč o fimu o trubama, publika mi je prilazila da pita gde se nalazi Dragačevo, kako da dođu tamo. Mislim da ljudi shvataju šta mi na ovim prostorima stvaramo i vide u tome kvalitet. Nikada nisam dobio lošu reakciju.

  • Da li smo odgovorni prema nematerijalnom blagu koje imamo?

”Ako jednom narodu oduzmete muziku, vi ste ga uništili.”, rekao je jedan kineski mislilac. To je tačno. Kao da ste ga sa zemlje sklonili. Bitno je da je čovek otvoren ka svetu, a sada kada nas bombaruduju raznim informacijama, bitno je da čuvaš ono što je tvoje, ali da to ne budi u tebi nacionalističke pretenzije, već naprotiv kao razuman čovek da znaš da imaš nešto dobro i lepo.

Nikada nisam prekinuo kontakt sa ovim prostorima, iako 27 godina živim u Turskoj. Doživeo sam to kao neko nasledstvo koje sam dobio i o kojem moram da progvorim. Kao kada vinograd nasledite od oca, a vi ga nikada niste obrađivali. Ili ćeš da prodaš zemljište, ili ćeš da pokušaš da naučiš kako se pravi grožđe. Moja priča je vezana za to. Hteo sam da ostavim nešto. Sa pravom mogu da kažem da sam ostavio tri filma narednim generacijama. Mislim da sam uspeo na originalan način da ispričam priču. Film o sevdalinci je sniman u Bosni i u Srbiji. Zašto? Sevdalinka je iz Bosne, nju je stvorila ta zatvorena bašta i ljubavi koje su se događale na fantastične, bajkovite načine. Kada ona izađe iz te bašte, svi je zavole. Prešla je granice. Video sam da sevdalinka znači mnogim ljudima u Srbiji. Narodni pevač Miroslav Ilić mi je pričao kako je njemu majka u srcu Šumadije, puštala sevdalinku. To sam pokušao da prenesem.

  • A ipak je film ”Sevdalinka: Alhemija duše” posvećen Džoniju Štuliću. Zbog čega?

Džoni je ljubitelj sevdalinke. Jedan je od najvećih u rock i alternativnoj muzici, a da je to konkretno rekao. Čak se i njegov bend zove ”Azra”, zbog čuvene sevdalinke. To je kultni i najbitniji bend za mene, ne samo zbog muzike, koliko zbog tekstova i infomarcija koje su oni nosili. Iako se moja Balkanska trilogija sastoji od filmova o sevdalinci, trubi i tamburi, tu vrstu muzike nikada nisam slušao, ali sam kao profesionalac iskoristio to kao prednost. Pokušao sam da saznam šta se tu ljudim dopada, o čemu se tu priča, šta žele da prenesu. Kao neko ko više sluša rock, bila mi je dobra ideja da film posevtim Štuliću.

  • Imali ste i svoj bend?

Bend u kojem sam svirao zvao se ”Deža vi”. Svirao sam bubnjeve. Tada nije bilo lako doći do instrumenta i u okviru Doma revolucije smo vežbali. Sa drugom iz Sarajeva sam odlučio da napravim ozbiljan bend i kupio sam svoj instrument, a onda je počeo raspad zemlje i prodao sam bubnjeve. To je jedan od retkih dana kada sam plakao. Prodao sam ih, jer nisam mogao da ih odnesem u Gostivar, u Makedoniju, gde smo se odselili.

  • Deo mladosti ste proveli u Prijepolju, varoši u Srbiji. Tu ste napravili i prve umetničke korake. Kakva sećanja vas vežu za te dane?

Spomenuću mog razrednog starešinu iz srednje škole, Ljubomira Šuljagića. To je momenat koji je obeležio ceo moj život. Predavao je književnost i bili su mu potrebni glumci za amatersko pozorište. Niko se nije javio osim mene. Podigao sam obe ruke. On me je pitao kakve veze imam sa pozorištem, to mu je bilo iznenađenje. Prvu predstavu, u kojoj sam igrao, režirao je Bratislav Mladenović. Ovu priču ste čuli milion puta, ali stvarna je. Pozorište je kao virus koji možeš da kontrolišeš u telu, neće te ubiti, ali ne izlazi iz tebe. A ne možeš ni ti njega da ubiješ. To se meni desilo. Ovo prvi put javno pričam… Imao sam fenomenalne rezltate u atletici i Crvena zvezda je bila zainteresovana za mene. Sve je bilo veoma ozbiljno. Ali kada sam ušao u pozorište, nije me zanimala ni atletika, ni fudbal. Sve je bilo zaboravljeno. Nekada sam po dva sata ranije dolazio na probu. Imali smo veliku scenu i atmosfera je bila odlična. Stari glumci su nas dobro prihvatili. Sećam se da su učitelj koga smo zvali Uča i tetka Pavka, stari glumci, u krilu držali jednog dečaka, malog glumca, na probi koja je bila u tri sata posle ponoći. Kada treba da izađe na scenu, oni ga probude. Kada doživiš takve stvari, naravno da ćeš da se zaljubiš u pozorište. Prijepolje je za mene bio mali univerzum u kojem je postojalo sve što mi je potrebno za život. Imali smo velike uspehe. Oni su našu maštu pospešivali. A najveća priča u celoj bivšoj Jugoslaviji je svakako Vlade Divac. Taj grad je ostavio večan trag na mene. Nisam rođen tu, ali sebe doživljavam kao Prijepoljca. U gradu žive i Srbi i Bošnjaci. I svi se slažu. Kada god mogu odem tamo, makar na dan, samo da se prošetam mojim ulicama.

  • Iako vam je gluma bila važna, ipak ste upisali režiju.

Odlučio sam da upišem režiju u Sarajevu. Te godine je počeo rat i vratio sam se u Makedoniju. Potom sam otišao u Nemačku. Posle nekoliko godina, upisao sam fakultet u Izmiru. Moj maternji jezik je turski, u kući smo ga stalno pričali, ali je bio loš za standard koji je zahtevalo visoko obrazovanje. Morao sam da idem na kurs. Bio sam u grupi sa Rusima, znači da sam baš loše govorio. Ubrzo sam sve savladao, diplomirao, magistrirao, doktorirao i sada sam profesor.

  • Šta kao profesor prvo kažete svojoj klasi?

Studentima sa režije kažem da budu iskreni, ali da ta iskrenost nije obična, već ona bolna, najtajnija. Stvari koje ni najbližem ne mogu da kažu, moraju kroz film da dele sa svojom publikom. Da pričaju priče koje su organiski vezane sa njih.

Osnovali ste Balkan Panorama Film Festival. Šta je bila inicijalna ideja za osnivanje festivala i kakva je saradnja u oblasti kulture između Turske i jugozapadnog Balkana?

Nedostajao je festival koji je zaokružen tom geografskom teritorijom. Dobili smo pozitivne komentare. Ove godine tu su i Italija i Austrija.  Ljudi sa ovih prostora moraju da se međusobno podržavaju i udružuju. Onda u svetu, sebi možemo da stvorimo neko mesto. Moj festival je pokazatelj toga. Saradnja u oblasti kulture i umetnosti je nedovoljna. Tu pomaže upoznavanje društva, kada ljudi shvate koliko su slični.

  • Trenutno ste u Beogradu. Da li snimate novi film?

Pošle godine sam počeo snimanje fima čiji je radni naslov ”Marshall is Dead or How Rock ‘n’ Roll Killed Yugoslavia”. To je dugometražni dokumentarni film o popularnoj kulturi, ali posebno o rock muzici i kako se ona percipirala u doba bivše Jugislavije, posebno u periodu maršala Tita. Proces snimanja filma je na polovini, još malo ću snimati u Srbiji, a potom u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni i Makedoniji. Sagovornici su mi muzičari i rock novinari koji su obeležili muziku tog doba. Žika Jelić, Goran Bregović, Dr. Nele Karajlić, Aleksandra Sladjana Milošević, Dubravka Duca Marković, Predrag Peca Popović, Petar Janjatović, neki od članova sastava Riblja Čorba i Lajbah, Darko Rundek, Hasan Efendić, Vlatko Stefanovski, Bruno Langer, Zoran Vulović Vule, Miloš Obrenović i mnogi drugi. Trudim se da bude sveobuhvatno i da snimim ljude koji su ostavili najveći trag. Ima ih dosta, ne mogu sve da uvrstim, film bi bio predug. Pokušavam da odgonetnem da li je u Jugoslaviji postojala cenzura muzike, kako je režim gledao na rock, omladinu uopšte i da li su možda shvatili koliko je bitno stati iza takve vrste muzike, pa je koristiti u usmeravanju omladine. Radim film i za naše ljude, ali posebno za one koji ne znaju ništa o ovim prostorima, ovoj kulturi.

U planu je i snimanje dokumentarnog filma o novosadskom Tamburica Festu povodom 15. godina postojanja festivala. A inače kada sam snimao film o tamburici, Jovan Pejčić, direktor tog festivala mi je izašao u susret i pomogao. Prošle godine sam ih ugostio na Balkan Panorama Film festivalu, na kojem je počasni gost bio Rade Šerbedžija. Ispotavilo se da je Šerbedžija bio prvi gost kada su oni počeli, pre 14 godina. Mi želimo da imamo što više partnerstava. Takav jedan protkol o partnerstvu potpisujemo sa Tamburica Festom čiji je gost na ovogodišnjem festivalu Turska.

Izvor: Al Jazeera

Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO