Kandić: Naznake genocida na Kosovu nije pronašao ni Tribunal

Umjesto tužbe za genocid, Kosovo treba pritisnuti Srbiju da počne procesirati ratne zločine, tvrdi osnivačica Fonda za humanitarno pravo iz Srbije.

Kosovska odluka o pokretanju procesa je politička inicijativa koja neće doprinijeti vladavini prava ili pravdi za žrtve, tvrdi Nataša Kandić (EPA)
Kosovska odluka o pokretanju procesa je politička inicijativa koja neće doprinijeti vladavini prava ili pravdi za žrtve, tvrdi Nataša Kandić (EPA)

Umjesto što poteže za tužbom za genocid protiv Srbije, koji će teško dokazati, Kosovu bi bilo učinkovitije da na pravom mjestu vrši pritisak kako bi se u Srbiji, nakon višegodišnjeg zastoja, počele podizati optužnice za zločine nad albanskim civilnim stanovništvom na Kosovu.

To je mišljenje osnivačice Fonda za humanitarno pravo iz Srbije i koordinatorice REKOM mreže pomirenja Nataše Kandić, koja je jedna u nizu eksperata koji su najavu pokretanja procesa Kosova protiv Srbije pred Međunarodnim sudom u Hagu, dočekali sa sumnjom u mogućnost vlasti iz Prištine da dokaže te tvrdnje.

Kao borac za ljudska prava, Kandić se sa svojim Fondom za humanitarno pravo borila za albanske civilne žrtve pred srbijanskim sudovima i ne spori da je Kosovo 1998. i 1999. bilo poprište stravičnih zločina, no, stava je da tužba Kosova za genocid nije put koji vodi u pravom smjeru i konačnom pomirenju na našim prostorima, normalizaciji odnosa dvije zemlje, kao i pravdi za žrtve zločina.

To je, kaže, rekla i u martu ove godine, kada je postalo jasno da će Kosovo krenuti u proces pokretanja tužbe.

Primjer Koštunicine komisije

“Cela prošla godina je bila u znaku nekih novih političkih inicijativa, naročito pre hapšenja predsednika Kosova i ostalih bivših komandanata OVK-a (Oslobodilačka vojska Kosova). Govorilo se o tome da treba da se formira sud koji će suditi Srbiji za zločine. Bilo je dosta političkih inicijativa koje su ukazivale da postoje neki novi podaci ili saznanja, mada to nije bilo previše jasno. Sećam se 8. marta ove godine, kada je predstavljen izveštaj dve organizacije o potrebi da se osnuje nacionalna komisija za istinu i pomirenje. Ja sam tom prilikom reagovala i rekla da ta nacionalna komisija može imati smisla jedino ako bi se bavila i problemima na Kosovu – neintregrisanosti Srba, intenzivnim političkim učešćem malog broja Srba, ili političkim uticajem na te Srbe iz Beograda“, kaže Kandić.

„Ta inicijativa o formiranju komisije me podseća na Srbiju, kada je predsednik bio Vojislav Koštunica, koji je, umesto da se posveti suđenjima pred Haškim tribunalom i obaveže na predaju optuženih, nabrzinu osnovao komisiju za istinu i pomirenje koja niti je funkcionisala, niti je prihvatila civilno društvo. Ta komisija je završila mandat nakon godinu, bez ijedne pisane reči“, priča Kandić.

Ističe da je kosovska odluka o pokretaju procesa politička inicijativa koja neće doprinijeti vladavini prava ili pravdi za žrtve.

Zato, kako kaže, odmah je rekla da tu inicijativu ne podržava.

„Nema dovoljno osnova da se o tome misli kao o ideji koja iza sebe ima čvrstu dokaznu infrastrukturu, kao nešto što će se naći pred sudom i doneti neke rezultate. Iskustva sa Bosnom i Hercegovinom i Hrvatskom pokazuje da je neophodno pred sudom imati dokaze, a njih neće prikupljati sud“, kaže Kandić.

Otvoriti ‘zatvorene’ kosovske teme

Naša sagovornica tvrdi da Kosovo teško da može izaći sa dokazima za genocid, podsjećajući da tih „dokaza o genocidnoj nameri nije bilo niti u jednom do sada vođenom slučaju“ o zločima na Kosovu u Hagu.

„Haški tribunal je osudio nekoliko srpskih generala. No, da je bilo genocidne namere u radnjama tih koji su kažnjeni, Haški tribunal bi to ustanovio. Neke postojeće početne optužnice bile bi promenjene i oni bi bili optuženi za genocid, kao što se desilo na primerima iz BiH, kod Ratka Mladića i još nekih drugih, kod kojih su utvrđene genocidne namere na području Prijedora, Foče, Sanskog Mosta… No, u slučaju Kosova, niti u jednoj odluci i presudi nije se kazalo da ima dokaza o genocidnoj nameri. To su sudske činjenice“, tvrdi naša sagovornica.

Kaže i to da bi Kosovo, prije nego što pokrene tužbu protiv Srbije, trebalo obratiti pažnju i na teme koje su sada na Kosovu „zatvorene“, a koje se tiču postupaka OVK-a.

„Specijalizovana kosovska veća u optužnicama do sada najviše pominju slučajeve zločina prema Albancima – političkim neistomišljenicima i običnim ljudima koji su imali veze sa Srbima ili bili zaposleni u firmama ili preduzećima koja su vodili Srbi. U zatvorima na Kosovu je 1998. i 1999. bio značajan broj Albanaca. To je tema koju nova vlast treba otvoriti. Ono što se može zaključiti na osnovu optužnice Kosovskog specijaliziranog tužilaštva, ono što će više doprineti vladavini prava je targetiranje onoga što se dogodilo unutar Kosova prema pripadnicima iste etničke zajednice, a tek onda na red trebaju doći ostali. Ta tema je potpuno blokirana, zato što su na Kosovu, na vrhu nekih organizacija sa najvišom moći, još uvek oni koji su pripadali komandnom kadru OVK-a. Ne govorim o običnim ljudima, već o malom krugu veoma moćnih bivših komandanata OVK“, navodi Kandić.

‘Sve manje priče o odgovornosti Srbije’

Prihvatanje odgovornosti i procesuiranje ratnih zločina jedan je od preduslova za normalizaciju odnosa Kosova i Srbije, tvrdi Kandić, za kojom „postoji velika potreba“. No, od lidera koji su na čelu Srbije, dodaje, „to je teško očekivati, jer oni ne mogu shvatiti šta je Hag zapravo hteo da kaže svojim presudama protiv srpskih generala“.

„Ako su oni osuđeni pred Tribunalom, to nije isto kao kada je osuđen neko ko je uzeo pušku i pucao u ratu, pa se posle vratio normalnom životu. Hag je zapravo hteo da kaže da su u zločine na Kosovu umešani institucije, policija i vojska Srbije. Iz toga treba izvući zaključak potreban za budućnost, da Srbija govori o toj svojoj odgovornosti. No, kako vreme prolazi, imamo sve više pohvala na račun generala vojske i policije koji su bili na Kosovu, a sve manje priče da je Srbija i te kako odgovorna za zločine na Kosovu, da se oni moraju procesuirati i da Srbija treba biti ta koja prednjači u stalnom naporu da normalizuje odnose sa Kosovom“, tvrdi Kandić.

No, to nije tako, tvrdi naša sagovornica, iako priznaje da su pod liderstvom Aleksandra Vučića napravljeni određeni pozitivni koraci, ali i da se s njima nije otišlo daleko.

„Srbija je nakon (Slobodana) Miloševića morala imati novu strategiju. U Srbiji sada postoji potpuna saglasnost svih da priznanja Kosova nema. Iskreno, Aleksandar Vučić je, u odnosu na ostale, napravio neke korake napred, ali kada se činilo da je našao neki model sa predstavnicima Kosova oko rešenja problema, situacija se počela zaoštravati, pa sada u svakoj drugoj rečenici govori da neće on biti taj koji će priznati Kosovo, dok međunarodna zajednica stalno poručuje da se normalizacija odnosa treba završiti obostranim priznanjem“, ukazala je Kandić.

Smatra da bi za Kosovo, ali i cijelu regiju, bolje bilo da Kosovo krene drugim putem, za koji je realnije očekivati povoljan ishod.

‘Pa, Srbija uopšte ne sudi’

„Misim da je mnogo bolje da pronađu način za intenziviranje priča i pritiska na Srbiju.
Sada Srbija ima pregovore u vezi sa poglavljem 23., a to je posao tokom kojeg se može uticati na Evropsku komisiju i druga tela EU-a, kako bi se izvršio pritisak na Srbiju. Iako je Haški tribunal ostavio veliko nasleđe, činjenice i dokaze o odgovornosti najviših i srednjih zapovjednika srpske policije i vojske, Srbija je procesiranje raznih zločina zaustavila zatvaranjem Tribunala. Zato, treba izvršiti pritisak na Evropsku uniju i reći – čekajte, pa Srbija uopšte ne sudi“, navodi Kandić, koja dodaje da već dvije-tri godine u Srbiji nije podignuta nijedna optužnica za zločine protiv albanskih civila na Kosovu.

„To je slobodno polje koje Kosovo treba koristiti. A onda, treba pokrenuti i pitanje penzija. Albanci su do 1999. godine primali penzije, ili su ostvarili pravo na njih, a one su im onemogućene. Već 21 godinu oni nisu dobili ono što im pripada. Na taj način se može uticati na to da dođe do pravde za žrtve, ali i obične ljude koji su se našli u situaciji da ne mogu da prežive, prepušteni sami sebi da se snalaze i čekaju da im neko pošalje novac iz inostranstva“, kaže Kandić.

I dok pritisak na Srbiju da, ako ne sudi za zločine, neće napredovati u evropskim integracijama, ili da neće dobiti međunarodnu finansijsku pomoć, ima smisla, tvrdi Kandić, okupljanje tima međunarodnih eksperata zbog podizanja tužbe, nema, te navodi slučaj sa BiH.

„Kosovu za to trebaju velika sredstva, a ionako je siromašno. Može se pojaviti neko poput Geoffreyja Nicea (bivši haški tužilac), koji je uporno nagovarao bošnjačke političare da podnesu reviziju tužbe protiv Srbije na osnovu novih činjenica. Oni će smatrati da treba pokušati prikupljati dokaze, podneti tužbu i na kraju neće snositi nikakvu odgovornost za eventualni neuspeh. Ako Tribunal nije našao dokaze, teško da će to moći Međunarodni sud pravde, koji ih, zapravo, i ne traži. Teško je očekivati da će to uspeti i neka grupa međunarodnih pravnika“, zaključuje Kandić.

Izvor: Al Jazeera

Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO