Hvala internetu, ali se vraćamo gramofonu i pločama

Da li novi formati muzike mogu da unaprijede naš doživljaj muzike i zašto se mnogi vraćaju – gramofonskim pločama?

Posljednjih pet godina u svijetu se bilježi veliki rast potražnje za vinilom - gramofonskim pločama (EPA)

Sedamdesetih godina, sa pojavom prvih jeftinijih stereo uređaja za kuću, proizvođači su smislili termin Hi-Fi (skraćenica od High Fidelity – visok kvalitet ili vernost originalnom zvuku). Ubrzo je ovaj termin počeo da bude korišćen i za najjeftinije stereo uređaje, kako bi se, naravno, povećala prodaja.

Početkom 80-ih godina tada dve najveće kompanije u svetu elektronike, Sony i Philips, zajedno su razvile novi format nazvan Compact Disc, danas svima poznat kao CD disk. Ovo “kompaktni” se odnosilo na relativno male dimenzije diska u odnosu na tada prisutan LaserDisc format, koji je bio sličan CD-u, ali veličine gramofonske ploče.

CD gotovo odmah postaje de facto standard kada je distribucija muzike u pitanju. Izdavačkim kućama se sviđalo što je format read-only, odnosno nije mogao da se kopira u istom kvalitetu, već samo preslušava. Korisnicima i ljubiteljima muzike se dopadao kvalitet zvuka, kao i mogućnost trenutnog izbora pesme.

Pojava CD-a i Mini Disca

Početkom 90-ih ova situacija će se drastično promeniti, opet zahvaljujući kompaniji Sony. Japanski gigant je tada na tržište audio uređaja pustio dva nova digitalna formata, koji su mogli da snimaju u kvalitetu CD-a. DAT (Digital Audio Tape) je bio veoma popularan format u profesionlanim muzičkim studijima. Koristio je minijaturne kasete, na kojima se zvuk snimao u potpuno digitalnom formatu. Neki od uređaja su mogli da snimaju i u boljem kvalitetu od samog CD standarda, pa su korišćeni za pravljenje “master snimaka”.

Drugi format, takođe iz Sonyja, bio je daleko prihvaćeniji na tržištu. Mini Disc je bio upravo ono što mu ime kaže – mali optički diskovi u plastičnom kućištu, sličnom 3.5 flopi disku za računare. Mini Disc je koristio hibridnu optičko-magnetnu tehnologiju, a naročito je bio popularan u Japanu i Aziji. Zbog male veličine, na tržištu su se pojavili i mnogobrojni prenosni Mini Disc uređaji. Ipak, ovakva situacija se nije previše dopala izdavačima, jer je svako mogao da napravi digitalnu kopiju komercijalnih CD diskova.

Početkom 2000-ih tržište su preplavili jeftini CD-RW uređaji za računare koji su mogli da snimaju na jeftine prazne CD-ove, a još bitnije da muziku uz pomoć softvera pretvaraju u novi format – MP3.

MP3 je skraćenica od Mpeg Audio Layer 3, a u pitanju je bila tehnologija koju je devedesetih razvio nemački tehnološki institut Fraunhofer. Iako je tehnologija postojala još 1992. godine, ona nije bila tržišno isplativa, zbog visoke cene memorijskih uređaja i njihovog malog kapaciteta.

Nelegalni izvori muzike

Pojavom jeftinih praznih CD i DVD diskova, hard diskova za računare velikog kapaciteta te brzog pristupa internetu, MP3 se nametnuo kao idealni format za brzo deljenje velikih količina muzike, ali i filmova u DivX formatu (DivX je ekvivalent MP3, ali za video fajlove). Internet je ubrzo bio preplavljen legalnim i nelegalnim izvorima muzike, a servisi i programi kao što su Napster, LimeWire, Kazaa i Bear Share bili su na gotovo svakom računaru.

Filmska i muzička industrija, pritisnuti gubicima koji su se kretali u u stotinama miliona dolara, odmah su zatražili donošenja novih propisa kada je ovakva distribucija sadržaja u pitanju. Najznačajniji od njih je DMCA (Digital Millenium Copyright Act) donet u SAD-u, koji je regulisao mogućnost digitalnog kopiranja i distribucije. Ubrzo su i u Evropi i mnogim drugim zemljama doneti slični propisi, koji su u suštini bili “kopija” DMCA.

Iako su na tržištu tada već postojali prenosni MP3 playeri (MpMan, Diamond Rio), iPod kompanije Apple, predstavljen krajem 2001. godine, predstavljao je pravu muzičku revoluciju. Mogućnost da u džepu imate hiljade pesama je bila ravna naučnoj fantastici, naročito u poređenju sa dotadašnjim vokmenima ili diskmenima.

Izbor muzike veći nego ikad

Ubrzo će praktično svaka kompanija iz sveta elektronike predstaviti svoju verziju prenosnog MP3 playera. Do 2008. godine u svetu je prodato više od pola milijarde ovakvih uređaja. Ubrzo će i mobilni telefoni “sustići” ovaj trend, a uz mogućnost korišćenja memorijskih kartica, telefoni ubrzo postaju i uređaji za zabavu. I prvi iPhone smartfon, predstavljen 2007. godine, imao je funkciju iPoda, ali sada kao aplikaciju

Sa sve većom popularnošću smartfona i njihovim sve nižom cenom, zasebni audio playeri su, čini se, otišli u istoriju. Uz aplikacije kao što su Spotify, YouTube Music, Pandora te stotine sajtova i servisa sa besplatnom muzikom, poput SoundCloud i Bandcamp, čini se da smo dostigli “maksimum” kada je slušanje muzike sa smartfona u pitanju.

Goran Đorđević, IT stručnjak, smatra da je danas izbor muzike u digitalnom obliku veći nego ikada pre.

“Možda su danas i ljubitelji muzike prezasićeni. Vi na telefonu ili računaru imate pristup stotinama hiljada numera, hiljadama radio stanica iz celog sveta, raznim streaming uslugama… Čak i na društvenim mrežama imate ovakve sadržaje – Facebook i Instagram imaju posebne sadržaje za gledanje video klipova i slušanje muzike. Danas je postalo normalno da manji bendovi i umetnici iz celog sveta objavljuju muziku na društvenim mrežama, kao vid besplatne promocije. I poznati svetski i domaći umetnici često objavljuju muziku na Facebooku ili Instagramu, tako da možete provesti sate i sate pretražujući”, objašnjava Đorđević.

Evolucija se nastavlja

Iako je, naizgled, internet nepresušan izvor audio i video sadržaja, pasionirani ljubitelji zvuka ipak zahtevaju najveći mogući kvalitet.

Direct Stream Digital (DSD) je digitalni format zvuka koji se koristi u Super Audio CD diskovima ili digitalnim fajlovima. SACD diskovi su relativna retkost na tržištu – podržavaju ih uglavnom skupi uređaji za reprodukciju, koji su često van domašaja “običnog” korisnika. Kompanije poput Tascam i Korg nude posebne DSD snimače za profesionalce i muzičke studije. Najnoviji DAC (digitalno – analogni konvertor) uređaji nude mogućnost reprodukcije svih audio formata, pa i DSD, već za par stotina dolara.

MQA je još jedan format zvuka razvijen prvenstveno za ozbiljne ljubitelje zvuka, kao i za profesionalnu upotrebu. Skraćenica od Master Quality Authenticated, ovi fajlovi donose nov i unapređen način kompresije zvučnih fajlova, a mnogi MQA sadržaji nastaju kao direktna kopija originalnih master zapisa iz muzičkih studija.

Pun krug i povratak vinilu

Iako postoje servisi za strimovanje muzike u visokom kvalitetu, poput Tidala, izgleda da su se audiofili, pasionirani  ljubitelji muzike, muzičari, kao i obični konzumenti “zasitili” muzike iz računara – i sa smartfona, i interneta u celini.

Poslednjih pet godina u svetu se beleži velik rast potražnje za vinilom – gramofonskim pločama. Trend su prvo započeli DJ-evi, a ubrzo je postao i pravi kulturni fenomen. Danas se proda više gramofona nego u 80-im godinama prošlog veka, a mnoge pop i rok zvezde smatraju prestižom objavljivanje muzike na vinilu, uz sve digitalne servise. Kompanije poput Audio Technica, Pioneer i Technics imaju po desetak modela gramofona, a potražnja se ne smanjuje već treću godinu zaredom.

Svojevrsnu “renesansu” doživljavaju i audio kasete, format koji nikada nije plenio kvalitetom zvuka, ali je, uz vinil, postao izuzetno zanimljiv današnjim tinejdžerima, kojima je prvi susret sa muzikom bio upravo na internetu, na računaru ili smartfonu.

Izvor: Al Jazeera