Žarko Korać: Srbija nema kapacitet da se kritički odredi prema svojim zabludama

Tvorac teorije o sopstvenoj, neprekidnoj ugroženosti je, naravno, sam Aleksandar Vučić, kaže psiholog Žarko Korać.

Žarko Korać beskompromisni je kritičar nacionalističke pošasti koja svuda naokolo oduzima živote [Medija centar Beograd]

Kada je ušao u svet politike, početkom devedesetih, Žarko Korać je već bio prepoznatljivo, harizmatično televizijsko lice. Osamdesetih smo ga mogli gledati u dečijim emisijama, kao neobičnog i dragog psihologa koji mladima, smireno i argumentovano, pojašnjava svet koji ih okružuje. Mnogi će reći da Korać, i pored dugogodišnjeg bavljenja politikom, nikada zapravo nije postao pravi političar, bar ne onakav kakve smo navikli da gledamo na ovim područjima. Za mnoge su njegovi politički nastupi bili pre svega neka vrsta psihoterapije, a pogotovo je to bilo izraženo tokom „raspamećujućih“ devedesetih, dok je trajao taj naš užasni rat. Od samog početka političke karijere bio je beskompromisan kritičar nacionalističke pošasti koja je svuda naokolo oduzimala duše i živote.

Korać je bio potpredsednik Građanskog saveza Srbije, kasnije dugogodišnji predsednik Socijaldemokratske unije, a posle političkih promena, 2000. godine, postaje zamenik premijera u Vladi Zorana Đinđića. Dok premijer nije ubijen. U više navrata je bio narodni poslanik, a do penzionisanja je predavao psihologiju na beogradskom Filozofskom fakultetu. Sa njim razgovaramo pre svega kao sa psihologom, mada nismo mogli da mimoiđemo ni političke teme. Nekako su se same nametnule.

  • Živimo u vremenu pandemije, straha i svojevrsne sumnje u nauku. Čudno je to da, uporedo sa usponom komunikacionih tehnologija i dostupnošću kvalitetnog znanja, cvetaju – deluje, više nego ikada – raznorazne teorije zavere, te da ljudi zaziru od naučne medicine, a mnogi skoro patološki strahuju od vakcinacije… Kako objasniti taj paradoks?

– Veoma neobičan odnos društvenih mreža i naučnih znanja pokazao se i u kontekstu pandemije izazvane virusom Covid-19. Ispostavilo se i ovoga puta da je bila pogrešna pretpostavka da će društvene mreže, koje danas imaju milijarde korisnika, biti mesto – ako ne uvek, ono pretežno – na kojem će ljudi jednostavno dolaziti do naučnih znanja i relevantnih informacija. Na žalost, na mrežama se u ogromnoj meri šire „neznanja“ i, sasvim tendenciozno, nenaučna znanja, a cilj je da oni koji se bave alternativnom medicinom ili nečim drugim „alternativnim“, prodaju svoj proizvod, izmišljajući pritom opasna, štetna svojstva drugih proizvoda, produkujući i reprodukujući predrasude i pogubne teorije zavere. Pre svega, tu mislim na medicinske, odnosno kvazimedicinske preparate. To se nikada nije videlo jasnije nego danas. Pokazalo se i da je uticaj društvenih mreža izuzetno snažan, pogotovo u pojedinim delovima sveta. Navešću jedan podatak. Najveću spremnost za vakcinaciju pokazuju građani Kine – nešto više od 80 odsto populacije. U SAD je ta spremnost takođe relativno visoka – nešto iznad 60 odsto. Vakcinacija je najmanje popularna u Evropi, i tek prelazi 50 odsto. Paradoks je da u delu sveta u kojem živi procentualno najveći broj obrazovanih, ljudi najviše veruju u zavereničke teorije o štetnosti vakcine i pokušaju dominacije svetom farmaceutskih kompanija. Mislim da su društvene mreže za to itekako zaslužne. I pokazuje se da obrazovanost nije uvek štit od dezinformacija koje se šire internetom.

  • Neki stručnjaci tvrde da će aproksimativno 20 odsto svetske populacije imati mentalne smetnje zbog pandemije, izolacije i, uopšte, “izglobljenog” života koji živimo poslednjih godinu i nešto. Kako bi na to trebalo da odgovore društvo i država?

– Trenutno su u toku brojna istraživanja o posledicama pandemije i izolacije na mentalno zdravlje građana. I pandemija i izolacija ostavljaju veoma teške posledice. Ljudska bića su, naime, bića navike. Većina ljudi najvećim delom svog života kreće se po ustaljenim šablonima, najveći deo života jeste rutina. Teško podnosimo kada nam neko ugrozi tu rutinu. Pandemija i prateća izolacija su u potpunosti promenile način života, a ljudima je najteže palo odsustvo ličnih kontakata. Jasno se pokazalo ono što psiholozi odavno znaju, da su ljudi društvena bića. Mi imamo veoma snažnu potrebu za živim kontaktom sa prijateljima, članovima porodice, pa i drugim ljudima. Istraživanja nedvosmisleno pokazuju da su pandemija, odnosno strah od bolesti i strah od smrti, i izolacija koja je negde drastično dugo trajala – dovele do naglog porasta depresije i anksioznosti. Oba ova stanja su prisutna kod velikog broja ljudi, u blažoj ili jačoj formi. Bez obzira što to mogu biti, i verovatno će biti, prolazna stanja, jasno je da naša društva nemaju valjan odgovor na njih. U ovom trenutku, naša su društva većinski – društva anksioznih i depresivnih ljudi.

  • A šta bi bio vaš savet za pojedince koji u našem vremenu i na našim prostorima, i to ne samo zbog pandemije već i zbog osećaja tranzicione nesigurnosti, pate od raznih teskoba, stanja anksioznosti, depresije ili drugih danas tako čestih mentalnih smetnji?

– Svakako da zdravstvene institucije niti u jednom društvu nisu osposobljene da se izbore sa tako velikim brojem slučajeva anksioznosti i depresije. Sa depresijom i anksioznošću, u kontekstu pandemije ali i uopšte tranzicije, povezan je i strah od gubitka posla. Veliki broj ljudi živi od ugostiteljstva i turizma, a turistička industrija je prošle godine zamrla u mnogim zemljama u kojima predstavlja izuzetno važnu privrednu granu. Verovatno ni ove godine situacija neće biti dramatično bolja. Ako znamo da u Hrvatskoj turizam čini više od 20 odsto bruto društvenog proizvoda, jasno je da je veliki broj ljudi bio egzistencijalno ugrožen, što je dovelo do dodatnog porasta anksioznosti. Pomoglo bi kada bi društva omogućila da se u medijima što češće pojavljuju ljudi koji imaju iskustva u saniranju mentalnog zdravlja, ali to se – kao što znate – ne dešava, ili se dešava tek sporadično. Mi nemamo specijalne emisije na televiziji ili radiju koje bi, u tom smislu, bile edukativne, ili poluedukativne, ili koje bi delovale parcijalno terapeutski, u kojima bi ljudi mogli da dobiju savete šta da rade, kako da se štite. Mislim da su i naša društva i mediji podbacili i da su, kako to često biva kroz istoriju, ostavili ljude da se sami bore sa svojim mentalnim smetnjama, uz pomoć porodice i prijatelja.

  • U medijima u Srbiji, pogotovo onima bliskim vlasti, veoma su često prisutni sadržaji koji kod ljudi mogu da izazovu strah i nesigurnost, kao recimo priče o zaverama protiv Srbije, ugroženosti predsednika Vučića, pripremama atentata na njega, te državnim udarima… Šta je zapravo cilj te kampanje i kuda sve to može odvesti?

– Tvorac teorije o sopstvenoj, neprekidnoj ugroženosti je, naravno, sam Aleksandar Vučić. Od prvog dana, po dolasku na vlast, on je inaugurisao taj narativ. Neprekidno ga neko prisluškuje, nekakve grupe su poslane da ga ubiju, ugrožena je njegova porodica, a nedavno je izjavio i da je milijardu i trista miliona evra, što je neverovatna suma, uloženo da se on svrgne sa vlasti… Često kaže da, dok je on predsednik, Srbiju niko neće ponižavati, daje obećanja kosovskim Srbima da neće biti kosovske „Oluje“, on oprema vojsku, koja je, kako voli da istakne, najjača vojska u regionu… Taj narativ svedoči o dve stvari. Njime Vučić maskira svoju nesigurnost i strah od društvenog i političkog položaja na kojem se nalazi. Pored toga, njime se šalje poruka da je on nekakav div-junak koji štiti Srbiju, da ima gotovo nekakvu misiju da spasava Srbiju po cenu svog života, da je on jedini borac za sreću i mir ljudi. To nije normalno. To nećete videti niti kod jednog evropskog političara. Pokušajte da zamislite, recimo, Borisa Džonsona koji kaže da mu je život ugrožen ali da se on ipak bori za Britaniju. Nezamislivo!

U pitanju je viđenje politike kao ratnog stanja, u kojem imate političkog, vojnog, civilnog, društvenog i ekonomskog lidera koji se bori protiv brojnih neprijatelja i čiji je život neprekidno ugrožen. Vučić sebe prikazuje kao antičkog heroja. Sada se čak njegovi protivnici, kako kaže, hrane mesom svojih kriminalnih protivnika. U politički život je, dakle, uvedena i priča o kanibalizmu. Vučić ima čast da bude prvi evropski političar u istoriji koji svoje protivnike proglašava ljudožderima. Ranije se priča o kanibalizmu u politici, koliko znam, spominjala jedino na afričkom kontinentu. Mislim da je njegov trenutni narativ, koji je eskalirao do neslućenih granica, došao do tačke u kojoj mu ljudi više ne samo što neće verovati nego ga više neće ni slušati. Tim narativom počeće da odbija i najvernije političke sledbenike, jer je nepodnošljivo živeti u zemlji u kojoj vam serviraju priče da je predsednik ugrožen od protivnika koji su kanibali.

  • Vratimo se na strahove. Postoji kod građana i inelektualaca Srbije, ali i ne samo Srbije, i strah od javnog ispoljavanja mišljenja, od političkog delovanja, čak veći nego ratnih devedesetih…

– Svako ko se u Srbiji suprotstavi predsedniku izložen je medijskom linču, a pogotovo ako pokaže političke ambicije. Kritika i neslaganje sa zvaničnom politikom partije na vlast su opasna stvar, a opozicioni politički angažman je iznimno opasan. Svedoci smo da se vodeći opozicioni lider satanizuje bukvalno svakoga dana – tvrdi se da on želi da ubije predsednikovog sina (što je stravična optužba!), da je lopov koji ima ogromno bogatstvo širom sveta. Svaki normalan čovek će se pitati: pa dobro, ako je to tačno, ako je nelegalno stekao imovinu, i ako se zna gde se ona nalazi, zašto se protiv njega ne vodi niti jedan sudski proces? Zatim se o njemu piše da je tukao svoju ženu, da je spreman na svako nasilje… Ta i slične kampanje imaju jasnu i svesno odabranu poruku – ako se ovako postupa sa jednim od lidera opozicije, šta se tek može desiti običnom čoveku koji hoće nešto kritično da kaže protiv vlasti ili o nekom aspektu vlasti sa kojim se ne slaže! Mi ovakvu atmosferu medijskog i političkog linča nikada nismo imali. Čak je i za vreme Miloševića pritisak bio manji. U Srbiji je iščupan sam koren demokratije. Medijsko uništavanje svakoga ko drugačije misli onemogućava politički život. Ljudi ne žele da se bave politikom, a i oni koji se njome bave u situaciji su da se neprekidno brane. Prisustvujemo, rekao bih, jednoj institucionalizovanoj apatiji građana. Posledica svega toga je i strahovit cinizam među ljudima, koji kaže da ne vredi ništa, da su svi isti, da se ništa ne može promeniti…

  • U kojoj meri su ratne, užasne devedesete prisutne u ovdašnjoj javnosti? One se retko spominju, osim ako nije reč o propagandi…

– U Srbiji su devedesete godine izbrisane, bar kada je reč o kritici i javnoj polemici. I normalno je da su izbrisane kada su na vlasti mlađi članovi ekipe koja je drmala našim životima u poslednjoj deceniji prošloga stoleća. Tipičan primer je, naravno, sam predsednik Vučić, koji je bio Miloševićev ministar informisanja, kao i Ivica Dačić, nekadašnji portparol Socijalističke partije Srbije i nekadašnji lider beogradskog odbora ove stranke. U ovakvom političkom ambijentu je rasprava o devedesetim, uzrocima rata, ratnim zločinima, tadašnjoj ekonomskoj katastrofi – zabranjena, jer bi ta rasprava bila i rasprava o njihovoj odgovornosti i njihovim karijerama. Osim njih dvojice, praktično su na visoke položaje vraćeni svi politički, ekonomski i medijski lideri iz Miloševićevog vremena, osim onih koji su umrli ili su odabrali da se više ne bave politikom. Pogledajte, recimo, Milorada Vučelića ili Ratka Dmitrovića, sadašnjeg ministra. To su ljudi koji su bili najgrublji mogući propagandisti Miloševićevog režima. Čak su i ratni zločinci vraćeni u politički život posle odsluženih kazni. Nikola Šainović je postao član glavnog odbora SPS-a – kada se vratio sa robije, odmah je kooptiran. Veselin Šljivančanin i još neki osuđeni ratni zločinci članovi su glavnog odbora Srpske napredne stranke. Čovek koji ima ogromne zasluge za ratnu katastrofu na Kosovu, koji se takođe vratio sa odsluženja haške zatvorske kazne, general Vladimir Lazarević, neprekidno nam objašnjava rat sa NATO-paktom. Ušao je u carstvo fantazmagorije, i tvrdi da smo mi u tom ratu zapravo pobedili. Dakle, u pravu ste, o devedesetima se ne razgovara, one se koriste samo za propagandu. A u propagandu Vučićevog režima su, odmah po odsluženju kazne, uključeni i ratni zločinci… Pored svega, zatvorene su medijske mogućnosti da se razgovara od devedesetima, jer u Srbiji ima jako malo nezavisnih medija u kojima je moguće otvoriti tu priču. Srbija ne vodi taj razgovor, ona je zatvorila tu temu. I to vrlo svesno.

  • Da li je naš region sada već zakasnio da se suoči sa devedesetim i strašnim zločinima koji su počinjeni? Da li to može da bude rezervoar nekih budućih turbulencija na prostoru tzv. Zapadnog Balkana?

– U prethodnom sam odgovoru pojasnio zašto Srbija odbija da se suoči sa svojom nedavnom prošlošću. A podsetimo zašto je to, toliko puta spominjano, suočavanje neophodno. Narodi koji razgovaraju i kritički se odnose prema svojim istorijskim greškama, iz njih mogu nešto da nauče, u najmanju ruku neće ponoviti istu grešku, a otvoriće i sebi šansu za demokratsku budućnost. I ne mora to da bude samo neposredna prošlost, može da bude i daleka. Navešću primer koji je možda zanimljiv. Krajem 15. veka u Španiji su se desile tri velike stvari: Kolumbo je za nas Evropljane otkrio Ameriku, ujedinjenjem je stvorena moderna Španija, ali su istovremeno iz nje proterani svi Jevreji. Oni su proterani i iz Portugala, dakle sa celog Pirinejskog poluostrva. Na 500. godišnjicu proterivanja, španski parlament je doneo rezoluciju koja kaže da je progon bio potpuno pogrešna stvar, da je to velika sramota za Španiju, da su Jevreji bili građani ove zemlje. Kralj je otišao u sinagogu i poklonio se, a donesena je i odluka da potomci proteranih imaju pravo na špansko državljanstvo. Neki će reći, nije mnogo, ali ja smatram da je to jako važno. Amerika je, takođe, relativno nedavno po prvi put pokušala da kompenzuje one Japance koji su tokom Drugog svetskog rata bili smešteni u američkim logorima, jer se smatralo da su oni sami po sebi – „peta kolona“. To je bila jedna užasna, antidemokratska odluka. I Britanija veoma kritički sagledava svoju kolonijalnu prošlost, ruše se i spomenici onih koji su bili trgovci robljem. Karakteristika je zrelih ljudi i zrelih društava sposobnost da se iskreno i otvoreno raspravlja o sopstvenim greškama iz prošlosti. Mi to nismo u stanju, mi – naprotiv – odbacujemo najbolje iz svoje prošlosti, kao što je to Narodno-odlobodilačka borba, a glorifikujemo najgore periode, kao što su to, recimo, devedesete. Ne možete imati demokratsku i humanu budućnost, a da ne progovorite i odbacite ono što je bilo antidemokratsko i antihumano u vašoj prošlosti. Naveo sam personalne razloge zašto se u Srbiji kritički ne razgovara o nedavoj prošlosti, ali bih dodao još nešto. Srbija, naime, nema kapaciteta da ozbiljno otvori tu temu. U ovom trenutku, većinsko stanovništvo nema kapacitet da se kritički odredi prema sopstvenim zabludama i istorijskim greškama. Nisam potpuni pesimista i ne mislim da će zauvek tako biti, ali u ovom trenutku stvari tako stoje.

Izvor: Al Jazeera

Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO