Put do svjetskog uspjeha Stefana Milenkovića

Pre više od četiri decenije Stefan Milenković je uzeo violinu u ruke. Od tada svojim darom i izuzetnom veštinom poštovaoci klasične muzike uživaju u maestralnim izvedbama.

Tokom stasavanja budno oko svetske javnosti je pratilo njegov uspon. Privlačio je pažnju svojom virtuoznošću, ali i pojedinostima van scene. Svirao je američkom predsedniku Ronaldu Reganu, papi Jovanu Pavlu Drugom, a bavi se i ekstremnim sportom. Neobična je i priča o instrumentu na kojem svira. Reč je o violini koju je u 18. veku izradio Đovani Baptista Gvadanjini (Giovanni Battista Guadagnini).

Pored koncertnih aktivnosti Stefan Milenković je posvećen i pedagoškom radu. Predavao je u Americi, a u narednim mesecima održaće internacionalni master kurs u Srbiji. Nosilac je brojnih priznanja i Ordena Karađorđeve zvezde prvog stepena.

• U ranom detinjstvu ste zakoračili u svet klasične muzike i ubrzo počeli da nastupate. Kakva sećanja vas vezuju za taj period i koliko ste bili svesni svog dara i ogromnog interesovanja javnosti?

– Nemoguće je da se odvojim od iskustva i osećaja koje sam imao kao mali. Na to gledam kao na jedan lep film koji me inspiriše, ali on nije nešto po čemu živim danas. Smatram da umetnik treba da ima žar trenutka stvaranja i ideje koje ga vode napred. Sve što je uradio do tada predstavlja lepu bazu, temelj, ali naš život i karijera su proces koji mora da traje, ne može da se zaustavi. Ono što smo uradili pre pet, deset ili trideset godina ne pomaže da radimo nešto još sledećih pet ili trideset. Zato gledam koji je sledeći projekat, kako mogu da zadovoljim svoje umetničke porive i znatiželju. Kao dete, taj dar sam shvatio kao direktnu korelaciju između truda, rada, emotivne intencije, rezultata i reakcije publike. Nisam o sebi mislio da sam drugačiji od vršnjaka. Bilo mi je jasno da ako svakodnevno posvetim jedan deo vremena instrumentu, mogu kroz njega bolje da se izrazim i uradim sve što sam naumio. Toliko sam bio svestan. Interesovanje javnosti je do mene dolazilo, ali nisam o tome razmišljao. Nisam svirao violinu sa željom da budem poznat ili da na bilo koji način održavam marketinšku inerciju. To je bio nus produkt, nešto što me je pratilo.

• Usavršavali ste se na prestižnim univerzitetima u svetu. Koliko se pedagoški pristup razlikuje od našeg?

– Ne razlikuje se dramatično između zemalja. Ono što se razlikuje su individualni profesori koji su važni. Važan je njihov rad sa studentima, žar, pristup koji je lična stvar i zavisi od škole iz koje je profesor došao. U Džulijardu (The Juilliard school) gde sam proveo deset godina ne bih mogao da kažem da postoji metod, već su to individualni pristupi profesora, kao i raznolikost, i to je ono što tu školu čini fantastičnom. Ono što povezuje većinu tih profesora jeste da su oni veoma uspešni u tome što rade i to školu čini uspešnom. A škola bira što bolji kadar. Ako studirate u Parizu, Berlinu ili Njujorku vi upijate to mesto, istoriju, okruženje i u tom smislu studiranje negde drugde se razlikuje. Mi smo preuzeli dosta iz Rusije, sa istoka, ali smo zadržali individualizam i jedan južnoslovenski pristup i taj spoj daje dobre rezultate. U tom smislu imamo odlične profesore koji daju fenomenalne studente i kasnije muzičare.

• Kako približiti klasičnu muziku novim generacijama i skinuti, ili makar umanjiti stigmu elitizma koji je prati? 

– Uvek sam bio za razbijanje stigme u bilo čemu, a pogotovo u klasičnoj muzici.  Imao sam konzervativne treninge, ali moja ličnost nije konzervativna. Imao sam tendenciju da istražujem, eksperimentišem, učim nešto novo i radim ono što me nekada plaši. Samim tim kao umetnik, ličnost na sceni, privlačite veći broj publike. Stigma elitizma je dosta smanjena u poslednje vreme. Način na koji su kompozitori pisali dela i kako su se ta dela nekada slušala, bio je daleko od elitnog. To je bio način da se ljudi zabave, da izbliza prisustvuju jednom muzičkom događaju. To se promenilo u jednom trenutku i postalo je suvoparno, sterilno, sa strašnim kodeksima ponašanja. To je neprirodno. Nastala je reputacija da je to za određen krug ljudi, da treba posebna škola da bi se razmeo koncert ili simfonija. To je besmisleno. Danas su umetnici pristupačniji. Angažovaniji su oko promocije svoje umetnosti i karijere. Neobičniji su, projektuju energiju, mladost, odlaze na mesta gde se ne svira klasična muzika da bi je približili široj publici. To nije direktna regrutacija publike. Onaj ko nije zainteresovan za takvu vrstu muzike, za takav izraz na klasičnim instrumentima, taj može da pohvali to što radimo, ali nećemo mu promeniti mišljenje, ali se nađu oni kojima to nije bilo ponuđeno pre i uživaju. Moj cilj je da što više ljudi dođe u kontakt sa tim što mi radimo i neka idu bilo gde na koncert, bilo koje vrste muzike, ali da ne jedu samo jedno jelo, iz jedne kuhinje, već da se ne plaše da probaju i druge stvari. Tu spada i klasična muzika. Dovoljno je raznovrsna. Svojim primerom i osmišljavanjem programa, komunikacijom sa publikom i medijima, treba činiti da se ljudi ne plaše klasične muzike.

• Svirate na instrumentu iz 18. veka, a put kojim je došla do vas je zanimljiv.

– Neverovatno je kako se neke stvari dese u životu. Ta violina je ”spavala” pedeset godina u jednoj francuskoj familiji. Od prodavaca i eksperata za stare instrumente u Londonu saznao sam za tu violinu i zainteresovao se. Bilo je još onih koji su je želeli, ali na kraju sam je ja dobio. Postao sam njen novi čuvar. Ti instrumenti su toliko izuzetni, vredni, neobični. Sve je tu fascinantno, izrada, period kada su rađeni, tadašnja tehnologija i metodologija koja je i danas vrh izrade violine. Violina je u 17. i 18. veku dostigla savršenstvo u svom izgledu i proporacijama. Od tada to nije prevaziđeno. A ovu je pravio jedan od najvećih majstora u istoriji. Smatra se da je Đovani Baptista Gvadanjini (Giovanni Battista Guadagnini) poslednji veliki kremonski majstor, pored Stradivarija (Antonio Stradivari) i Gvarnerija (Giuseppe Guarneri). Violina je iz 1783. godine. Izrađena je tri godine pre njegove smrti. To je zadnji njegov period, kada je živeo u Torinu. Te violine obuhvataju ne samo Gvadanjinijev rad već i Stradivarijev, jer je dobio na korišćenje radionicu koja je pripadala Stradivariju,  njegov alat, nacrte, instrumente. To je utkao u svoj rad, a opet ostao je dosledan svom karakteru, a to je da su violine tamnije boje, duboko crvene, uz dubok rezonantan, režeći ton. Postojala je 234 godine pre nego što je došla u moje ruke i postojaće i posle mene. Velika je odgovornost svirati takav instrument.

• Ljubitelj ste igrica, borilačkih veština i padobranstva u kojem ste zabeležili veliki broj skokova. Koja nit spaja sve ove oblasti sa violinom?

– Sve ove aktivnosti povezuje moja ličnost. Uvrstio bih ovde i tango koji sam plesao niz godina. Znatiželjan sam i veoma uporan. Kada se u nešto zadubim, ne mogu da pustim, pre nego što dođem do mog ličnog maksimuma. To nekada bude tri meseca, nekada deset godina. U slučaju violine celog života. Fasciniran sam ljudskim potencijalom, biomehanikom, psihologijom. Sve to ima veze sa violinom. Muzičko stvaralaštvo je i fizička aktivnost. Bitno je da, ako želimo da trajemo što duže kao umetnici, da smo što zdraviji. A to se često ne uči u muzičkim školama. Igrice su mi uvek bile omiljene. To mi je fenomenalan način da provedem vreme tokom putovanja, između koncerata… pored dobre knjige, naravno. Ne gledam televiziju godinama, ali svet video igara mi je bitan. Mnoge kolege muzičari dele strast prema igricama. Ne znam da li je to neki naš poriv da budemo ponovo deca, odnosno da kultivišemo dete u nama, ali i element distrakcije, da uronimo u zamišljeni svet i zaboravimo na pravi. Na taj način se odmaramo. Padobranstvo ima mnoge aspekte koji su meni slični, zapravo sa onim što predstavlja život jednog umetnika na sceni. Tu je priprema i kontrola, probe, društvo, taj jedan trenutak straha i otiskivanje u nepoznato, postojanje u trenutku, poetičnost tog trenutka, padobran, tišina, sloboda, priroda… sve što mi treba. Jedna, dva, tri dana skakanja mi znači kao tri sedmice odmora. Shvatio sam da na neki način, meni manje treba odmor, koliko mi treba distrakcija. To me osvežava. Stvoren sam da vozim u nekoj šestoj brzini. Ne mislim na rizik življenja, na neki intezitet, već u kreativnom smislu. U smislu pokretanja, stvaranja, koračanja napred, koncertne aktivnosti. Najbolje radim kada radim stalno. Tada se smirim. Neki hobiji imaju direktne veze sa violinom, a neki nikakve, što opet negde ima veze sa violinom.