Čuvari Arktika: Četiri žene na skijama prešle glečere, fjordove, vrhove…

Četiri žene – eksperti u oblasti polarnih istraživanja, kreću se na skijama po zaleđenom arhipelagu Svalbard, između Norveške i Severnog pola. Svaka od njih vuče sanke natovarene opremom za istraživanje, hranom i ostalim neophodnim potrepštinama, neprestano se osvrćući jer se nalaze na teritoriji jednog od najkrvoločnijih predatora na planeti…

Ne, ovo nije filmska priča.

Ovo je priča o spasavanju Arktika.

Zato se pet nedelja duga ekspedicija u središtu visokog Arktika, u kojoj su učestvovale dr Nina Ađanin iz Srbije, ekpert za polarnu edukaciju, dr Heidi Sevestre iz Francuske, ekspert za glečere, dr Anne Flink iz Švedske, geolog polarnih regija i dr Silje Smith-Johnens iz Norveške, takodje ekspert za glečere, zove Climate Sentinels – Čuvari klime. Njih četiri su tokom aprila ove godine na skijama prešle 450 km, preko glečera, fjordova i snežnih vrhova, da bi prikupile podatke o koncentraciji crnog ugljenika u snegu i ledu, što treba da pomogne našem boljem razumevanju topljenja Arktika:

“Očuvanje glečera je bitno za sve nas, ne samo zato što će se njihovim topljenjem podići nivo mora i poplaviti megalopolisi na obalama kontinenata, već i zato što glečeri sadrže minerale kojima se hrane fitoplanktoni, a oni proizvode čak 70-80 posto kiseonika na Zemlji. Osim toga, odmrzavanje permafrosta (trajno zamrznutog tla), moglo bi dovesti do oslobađanja nama nepoznatih virusa i bakterija, starih 40 i više hiljada godina, čime bi se ozbiljno ugrozilo zdravlje ljudi i životinja”, kaže Nina Ađanin, započinjući priču o poduhvatu u kojem je, po prvobitnom planu, trebalo da učestvuje njih šest koleginica. Međutim, spletom (srećnih) okolnosti dr. Alia Khan i dr. Dorothee Vallot očekuju prinove, te ovog puta nisu mogle da učestvuju.

A bilo je od izuzetnog značaja da se istraživanje sprovede baš u aprilu. Naime, na Svalbardu, koji je označen kao epicentar klimatskih promena i gde otopljavanje ide sedam puta brže nego bilo gde drugde u svetu,  do februara je totalno mračno i užasno hladno, a u letnjim mesecima se istopi sea ice – led na površini mora, te tada preti opasnost od pukotina između glečera. Osim toga, beli medvedi su tokom aprila najmanje gladni jer u tom periodu ima puno foka.

Ovo je ujedno i prva carbon-neutral istraživačka ekspedicija “modernog doba” koja je poduzeta u polarnoj regiji:

“Koja je poenta da istraživanje sprovodimo tako što ćemo koristiti helikoptere i motorne sanke u procesu prikupljanja uzoraka snega, pa da i same imamo na sebi čestice crnog ugljenika koji bi došao direktno iz mašina?! Zato smo se odlučile da istraživanje uradimo na starinski – tradicionalni, način: na skijama.”

Topljenje snijega

Svaki novi dan je započinjao topljenjem snega da bi se pripremilo minimum četiri litre vode dnevno, po osobi. U ionako ekstremnim uslovima velike hladnoće, naučnice su bile izložene dodatnom naporu zbog kojeg su trošile između četiri i sedam hiljada kalorija dnevno. Neophodnu opremu za prikupljanje uzoraka, šatore, pušku, signalni pištolj, rezervne skije i hranu, vukle su na sankama. Zbog opasnosti od medveda ništa nisu ostavljale za sobom, pa čak ni fiziološki otpad. Govorimo o pojedinačnim teretima koji su težili od 60 do 90 kilograma.

Nakon pakovanja kampa kretale bi u novi radni dan, prema iscrtanoj mapi, držeći se dalje od obale kojom su patrolirali beli medvedi u potrazi za fokama. Uz GPS i kompas, u zavisnosti od vremenskih uslova, dnevno bi prelazile izmedju 10 i 35 kilometra. Stajale bi tri do četiri puta dnevno radi uzimanja uzoraka snega i leda i da bi merile njihovu gustinu, temperaturu i debljinu:

“Tokom aprila praktično nema noći i bude lepo, hladno ali dosta stabilno vreme. Međutim, nas je prve dve nedelje pratila oluja sa toliko snažnim vetrom da nam je prevrtao natovarene sanke. Ljudi iz istraživačke stanice ne pamte tako loše vreme. Imale smo promrzline, nismo ništa videle oko sebe jer je u tim uslovima sve belo i ti ne znaš šta je nebo, a šta zemlja, ali moraš da se krećeš. U takvim uslovima je teško postaviti kamp, može da se desi da si na glečeru koji se pomera, pa da odeš od ostalih”, opisuje Nina Ađanin muke sa vremenom, naglašavajući da su ih tih dana iskustvo i pribranost spašavali od kobnih grešaka.

Velika opasnost je vrebala i od polarnih medveda kojih na Svalbardu ima oko 3000. Oni su zakonom zaštićeni i smeju se ubiti samo ukoliko dođe do direktnog napada. Zato je prilikom polarnih istraživanja potrebno preduzeti sve moguće korake i mere zaštite da do bliskog susreta sa medvedom ne bi došlo:

“Beli medvedi idu za hranom, zato je veoma važno ništa ne ostavljati za sobom. Najbliže što su nam prišli je bilo na oko sto metara udaljenosti, jednom je to bila ženka sa mladunčetom koja nam se nije približavala, ali nas je radoznalo posmatrala, a drugi put krupan mužjak koji nas je očigledno pratio jer nam je tog dana duvao vetar u lice. Upotrebile smo signalni pištolj, on je stao, ali nije otišao. Tada smo donele odluku da pokupimo kamp i krenemo dalje. Na našu veliku sreću, naišle smo na brvnaru u kojoj su nekada, u doba iskopavanja uglja na Svalbardu, živeli ruski rudari. Tu smo našle čvrsto sklonište, inače ne znam kako bi se završilo.”

Na straži s puškom u rukama

Zbog medveda su se u toku noći, sa puškom u ruci, smenjivale na straži na svaka dva sata, a u noćima kada je bilo loše vreme, svoje šatore su opasivale žicom koja odašilje zvuk praska ukoliko je neka životinja dodirne. Preko dana su pazile ima li svežih medveđih tragova u snegu, te bi na osnovu njihovog smera menjale svoj smer kretanja, a osnovno pravilo je da se polarni istraživači često osvrću dok uzimaju uzorke i vrše merenja, ne bi li na vreme uočili opasnost.

I ovako 35 dana.

Žene.

Same u ledenoj pustinji, oslonjene jedna na drugu:

“Svaka od nas već ima iskustva u polarnim istraživanjima – ja na Himalajima, ostale na Grenlandu, mnogo godina na Antarktiku i Aljasci. No, bez obzira na to, zbog velikog napora kojem smo svakodnevno bile izložene, strpljenje je bilo na tankoj žici. Ipak, ni jednom nismo imale konflikt. Svaka je obavljala svoj deo posla jer nam se polja istraživačkog rada nisu preklapala i to je doprinelo stabilnosti grupe. Ja sam imala baš tešku i bolnu krizu izazvanu žuljevima, međutim devojke su odmah priskočile u pomoć uzevši sa mojih sanki veći deo tereta i nastavile dalje kao da to nije ništa. Ovakve situacije vas povežu dublje nego što mislite, na kraju mi je bilo teško da se rastanem od njih.”

Jedan od razloga organizovanja ekspedicije Climate Sentinels je i motivisanje žena – naučnica, ali i svih žena na svetu, da izađu iz senke svojih muških kolega kada su profesionalna i terenska istraživanja u pitanju jer žene mogu da se nose sa izazovima. Nina Ađanin čak smatra da žene bolje “hendluju” ekstremnim situacijama.

Uzori se šalju u Ameriku

Ovih dana Nina, Hajdi, Anne i Silje pakuju prikupljene uzorke i šalju ih u Ameriku na dalju analizu. Dok čekamo rezultate testiranja, Nina nam objašnjava da je zbog pandemije kovid-19, Svalbard ove godine manje zagađen. Zagađenje je poslednjih godina dolazilo od turizma jer je eksploatacija ruda zabranjena i ukinuta 2017. godine. Naime, turisti koji su videli sve čuvene destinacije, poput Rima, Venecije, Pariza, traže ekstremniji turizam, te kruzeri obilaze Svalbard da bi turisti uživali u lepoti fjordova i da bi videli bele medvede, a neki od njih izlaze i po arhipelagu voze snowmobile – skutere za sneg, ne bi li se medvedima maksimalno približili. Zbog veoma restriktivnih mera koje norveška vlast sprovodi u cilju zaštitte svojih građana od zaražavanja kovidom 19, u Norvešku je jako teško ući, tako da je poslednjih godinu dana mnogo manje brodova i turista, što se vidi i u razlici tamnoće snega sada i pre godinu dana:

“Sneg je prošlih godina bio mnogo tamniji i mi upravo želimo da dokažemo, pojednostavljeno rečeno, da tamni sneg reflektuje Sunce i da zato dolazi do bržeg topljenja, i da saznamo šta to topi Arktik, koje zemlje mogu biti potencijalni zagađivači, bilo iz Evrope, bilo iz drugih krajeva planete. Naravno, svi smo svesni da su, na primer, avio-kompanije veliki emiteri crnog ugljenika, ali ne možemo ih ukinuti, one su neophodne za način života savremenog čoveka. Uostalom, sve velike avio-kompanije odvajaju deo novca u ekološke i istraživačke svrhe. Ali tamo gde možemo, hajde da promenimo nešto i smanjimo zagađenje. Evo u Norveškoj se većina stanovništva kreće biciklom ili električnim automobilom. Znači da može”.

Nina Ađanin smatra da ima nade, iako je dug put do ozdravljenja Zemlje. Ona i njene koleginice se bore na svoj način: rade istraživanja, zatim pregovaraju sa ministrima zaduženim za ekologiju, iznose im predloge šta bi trebalo uraditi da bi se postigli određeni rezultati. Ministri najčešće kažu “dokažite da je to tako”. E, tada im na sto stavljaju naučni rad za koji su ponekad potrebne godine i priprema i istraživanja:

“Ključ je u edukaciji, od najmanjeg uzrasta ti moraš da znaš zašto ne smeš da uzmeš kesu i zavitlaš je u reku. Kroz ovaj projekat mi radimo i sa mladima, u saradnji sa školama. Efekti te saradnje su izvanredni. To znamo jer nam deca postavljaju fantastična pitanja – znači da razumeju da problem postoji i da ga treba rešavati. A kao svojevrsna nagrada za sav naš trud koji ulažemo u rad sa decom je kada nam kažu da žele da budu polarni istraživači ili, kao što je meni jedna devojčica rekla, da želi Barbiku sa mojim likom”, završava svoju priču dr Nina Ađanin.

I u pravu je – ima nade.