Bunt Rumene Bužarovske protiv patrijarhata i tradicionalizma

Bužarovska: Pokret 'Nisam tražila' je također pokazao stanje u društvu i ukazao na to koliko društvo ne vjeruje ženama (Marko Prpić / Pixsell)
Bužarovska: Pokret 'Nisam tražila' je također pokazao stanje u društvu i ukazao na to koliko društvo ne vjeruje ženama (Marko Prpić / Pixsell)

Kada je prije sedam godina objavila zbirku priča Moj muž, makedonska autorica i profesorica književnosti na Filološkom fakultetu u Skopju Rumena Bužarovska nije ni slutila da će u veoma kratkom roku osvojiti čitaoce u svim zemljama bivše Jugoslavije.

Njena pisana riječ svojevrsni je bunt protiv patrijarhata kojim otvara niz veoma važnih društvenih tema. Kroz priče ispričane u prvom licu, jednostavnim dijalozima bliskim jeziku “običnih” ljudi, Bužarovska iz perspektive žene secira balkansko društvo koje počiva na patrijarhatu i tradicionalizmu.

Njene spisateljske kvalitete prepoznala je i potvrdila čitalačka publika, ali i struka i kritika, koja ju je svrstala među najbolje “kratkopričašice” na Balkanu. A o kakvoj se regionalnoj uspješnici radi možda najbolje govori podatak da je u posljednjih 14 mjeseci zbirka priča Moj muž tri puta dramatizovana i postavljena na pozorišnu scenu Skoplja, Ljubljane i Beograda.

  • Postavljanje predstave Moj muž na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta treća je dramatizacija vašeg rada. Kako je uopće došlo do toga i kakvi su utisci?

– Ne znam kako je došlo do toga, jednostavno su mi se javili s tim predlogom. Bilo mi je veoma drago, jer se radi o trećoj dramatizaciji u poslednjih 14 mjeseci. Prva je bila u Skoplju, ali je nažalost igrala samo 5-6 puta jer je krenula pandemija. Inače, naša pozorišta uopšte ne rade, još nisu našli nikakav alternativan način funkcioniranja, stanje u kulturi je baš loše, ali to je već druga stvar. Onda je usledila slovenska predstava, SNG Drama ju je postavila i igrala je možda 15-ak puta, jer su zatvorili pozorišta u oktobru kada je krenuo karantin. Međutim, oni imaju online izvedbe pa to funkcionira.

Vidim da je u Srbiji situacija malo bolja, a i vakcinacija građana verovatno je pomogla. Scena je opstala, imali su već nekoliko premijera u JDP-u. Meni je drago što je Jugoslovensko dramsko pozorište, jer je kod nas u Severnoj Makedoniji ono jako bitno, a mislim da je tako i na jugoslovenskoj razini. Ono što mi je posebno bilo drago je da je reč o mladoj ekipi – rediteljka Jovana Tomić, dramatug Dimitrije Kokanov, glumice Sanja Marković i Jovana Belović, kostimografkinja Maja Mirković i kompozitor Luka Mejdžor. Drago mi je da su mladi ljudi prepoznali taj tekst kao nešto važno o čemu treba da se priča.

  • Po čemu se ova adaptacija razlikuje od prethodne dvije i kako ste je doživjeli kao autorica, a kako kao gledateljka?

– Kao autorici mi je uvijek zanimljivo da vidim kako se interpretira tekst koji sam napisala. Sada vidimo tri različite interpretacije, a ova treća je kamerna, intimna je i neverovatna, odlična. Ona se bavi ženskim odnosima – majka, ćerka, komšinice, koelginice i tu je glavni motiv solidarnost među ženama. U isto vreme je smešna i tragična. Ja sam bila oduševljena njihovim načinom interpretacije mog teksta, utisci su odlični, baš sam uživala.

  • Za relativno kratko vrijeme svojim pričama ste osvojili cijeli region. Jeste li očekivali takvu recepciju i šta doprinosi tako jakom i velikom i snažnom odjeku vaše pisane riječi?

– Nisam nikada ništa očekivala, samo sam pisala. Znate, teško je da se knjiga prevede, plasira na drugo tržište i nađe neki novi život, obično to traje nekoliko godina. U Severnoj Makedoniji je Moj muž objavljena 2014, a sada, u 2021, je hit u region. Nekoliko je razloga za to. Prema onome što mi ljudi govore, te priče su nekako naše i u njima se ljudi prepoznaju. U isto vrijeme, autor mora biti prisutan na festivalima, davati intervjue, razgovarati s čitaocima. Ako to ne radite, ljudi mogu da vas zaborave. To je posao, naporno je, ali je dio života savremenog autora.

  • U knjizi Moj muž pišete o različitim ženama kojima je zajednička ukalupljenost u društvo koje počiva na patrijarhatu, zbog čega one rade ono što misle da treba, a ne ono što žele, uprkos tome što su situirane i ostvarene. Koliko je takvih žena oko nas, s obzirom na to da situacija nije mnogo drugačija ni u drugim zemljama bivše Jugoslavije?

– Očito da ih ima, inače ne bi čitali te priče i pričali o tim stvarima. Nedavno je pokrenut pokret Nisam tražila koji je također pokazao stanje u društvu i ukazao na to koliko društvo ne vjeruje ženama, koliko su one ćutale, jer svaki put kad progovore budu duplo viktimizirane. Živimo u jednom ozbiljnom patrijarhatu.

  • Spominuli ste pokret u sklopu kojeg su mnoge žene sa Balkana otvoreno progovorile o problemu seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja, a prije nekoliko godina ste bili među pokretačicama makedonskog #MeToo pokreta. Kakav je odjek tog pokreta i ima li rezultata?

– To smo napravili pre tri godine. Jako je bitno da se, kako u svetu, tako i kod nas, priča o zlostavljanju, maltretiranju, silovanju, nasilju… svim onim stvarima o kojima se inače ne priča. Mislim da su ti pokreti veoma važni, baš zbog toga što otvaraju neke bolne teme. Društvo možemo promeniti samo ako se suočimo s tim stvarima.

Mi smo to pokrenuli jer smo videli da ljudi nisu senzibilni, niti svesni stvari koje se ženama događaju. Mnogo žena je reagiralo i naš #MeToo pokret je imao veliki odek. Rezultat je to što se društvo senzitiviralo, mada institucije još uvek ništa ne rade i niko ništa ne pokreće. Najnoviji primer je grupa na Telegramu koja se zove Javna soba, a na kojoj muškarci dele fotografije i informacije o ženama. Osmog marta smo imali pokret da se nešto uradi povodom toga, neki tip je optužen, ali samo za dečiju pornografiju. Problem je u tome što mi nemamo zakone koji kriminaliziraju stalking i mnoge druge stvari koje bi trebale biti kriminalne.

Nasilje je općeprihvaćeno ponašanje, ne samo kod nas, nego i u svetu. Videli smo taj toksični maskulinizam i tokom Trumpovog predsedničkog mandata, to je svetski fenomen. Velika je to bitka, ali prvo moramo izgraditi svest pa onda raditi dalje na tome.

  • Dok ste u zbirci Moj muž fokus stavili na žene koje žive patrijarhat, posljednjom zbirkom Nikuda ne idem proširili ste polje interesovanja i skrenuli pažnju na druge probleme našeg društva. S obzirom na to da, između ostalog, govorite o problemu ekonomske migracije, kako gledate na sve veći želju mladih za odlaskom?

– Mislim da je ta želja za odlaskom normalna, pogotovo kada uzmemo u obzir da se društvo raspada i da je život puno funkcionalniji u drugim zemljama. Migracija je normalna stvar, naročito u zemljama u kojima nema progresa, društvima koja su zaglavila u nekoj tranziciji i u kojima se ništa ne menja.

Istina, neke stvari, poput evo ženskih pitanja, se menjaju, ali nije to dovoljno. Društvo i države još uvek ne funkcioniraju – korumpirane su, nacionalističke i kao da idu u regres. To je dovoljno dobar razlog zašto bi neko hteo da ide.

S druge strane je, međutim, postalo moderno da ljudi odlaze, čak i oni koji ovde imaju neki normalan život, dakle ne govorim o onima koji su ekonomski ugroženi. Nekako je taj narativ da ovde ništa ne valja, da je sve grozno i da se ništa ne može napraviti postao trend. To znači da oni nemaju nikakvu odgovornost i da, umesto da se trude da nešto promene, i sami funkcioniraju u tom društvu, sudeluju u njegovom raspadanju. Zbog toga sam htela napraviti paralelu i ispričati priče o ljudima koji idealiziraju Zapad, kao da je to nešto genijalno.

Također sam htela problematizirati odnos superiornosti koju stranci imaju prema nama i koju mi isto osećamo kao inferiornost prema belim bogatim zapadnim strancima, kao i mit da smogostoprimljivi. Jesmo, ali samo prema bogatim strancima sa zapada, inače mrzimo sve što je tamnoputo.

  • Migrantska kriza je to možda najbolje pokazala.

– Pa da, sve što je tamnoputo, što što nije sa Zapada, diskriminiramo. Gostoprimljivi smo samo kada je neko bogatiji u pitanju, imamo taj fenomen da moramo pokazati sve što imamo u kući, da smo dobri domaćini. Ta kultura doakazivanja preko hrane, prikazivanja da nismo siromašni, da smo dobri, ali da neko drugi tamo ne valja, pa zbog toga ne valja ni zemlja. To je kao neka kultura, običaj, a u dubini je riječ o rasizmu, jer ti ljudi ne otvaraju vrata lako migrantima, Romima ili čak Albancima, ovde u Makedoniji.

  • Kako je pandemija utjecala na Vaš rad i spremate li nešto novo?

– Da, spremam nešto novo. Puno sam radila, bila sam baš zauzeta. Uglavnom boravim u Mavrovu, to je malo dalje od Skoplja, jer se zbog pandemije ne viđam sa ljudima. Malo sam se asocijalizirala i zbog toga sam puno radila, ali radila sam i puno drugih stvari, nisam samo pisala.

Sigurno je da nas je sve pandemija promenila, ne znam kako jer još uvijek nije završila, ali sigurno ćemo još dugo procesuirati ovo što se dogodilo. Naprimer, pandemija još nije završila, a meni je već malo nelagodno među ljudima, teško mi je komunicirati i znam da se puno ljudi tako oseća. Sigurno ćemo svi pisati i diskutovati o tome, jer ovo je baš velika stvar koja se dogodila u svetu.

Izvor: Al Jazeera

Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO