Može li Srbija do kolektivnog imuniteta

Srbija je među svjetskim liderima u vakcinaciji, Evropa u zavisti prati dinamiku vakcinacije građana Srbije, koji jedini mogu birati između četiri vakcine, Srbija je na putu da savlada korona virus, Angela Merkel hvali Srbiju…

I zaista je i bilo tako, baš ovako kako su govorili naslovi iz medija, čak i onih zapadnih.

Otkako je Srbija 19. januara ove godine pokrenula masovnu vakcinaciju stanovništva, preduhitrivši mnoge razvijene države, svijet se divio prizorima iz Beograda i ostalih većih gradova Srbije, u kojima su ljudi žurili da prime vakcine, a tamo su ih čekale gomile doza koje su vlasti iz Beograda ekspresno nabavljale sa ih svih krajeva svijeta.

Sa novim dozama koje su u ponedjeljak (Sinopharm) i utorak (Pfzer/BioNTech) došle u Beograd, Srbija ima oko 3,5 miliona vakcina, i to 2.500.000 Sinopharma, 207.600 AstraZenece, 448.815 Pfizer/BioNTecha i 242.400 Sputnjika V.

I onda, obrat situacije. Nakon početnog entuzijazma i navale na mjesta vakcinacije, proces imunizacije stanovništva, uslijedio je veliki pad. Do 20. februara, u državi sa nešto manje od sedam miliona stanovnika, za vakcinu se prijavilo tek nešto više od milion i 60 hiljada građana, pa su naslove s početka teksta zamijenili drugi – Srbija ima vakcina, ali nema koga da vakciniše.

Procenat daleko od željenog

Prema informacijama iz Vlade Srbije od utorka, u toj zemlji sada je dato 2.625.670 doza vakcina protiv korona virusa, a obje doze primilo je 1.120.915 građana. Prijavljivati se za vakcinu više i ne treba, jer je imunizacija moguća u cijeloj zemlji bez ikakve najave.

Predsjednica Vlade Srbije Ana Brnabić u ponedjeljak je rekla da „imamo oko 26 posto vakcinisanog stanovništva jednom dozom, a 20 posto je primilo obe“, dok gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić tvrdi da je veoma zadovoljan procesom imunizacije, navodeći da je do sada vakcinisana trećina Beograđana.

No, iako apsolutne brojke uopšte ne djeluju loše, procentualno su i dalje još daleko od onih koje treba dostići za kolektivnu zaštitu zemlje. Ono što stručnjaci navode kao minumum je 50 posto, mada neki tvrde da za kolektivni imunitet treba 60 ili čak i do 70 posto vakcinisanih. Ne samo u Beogradu, već i u drugim, manje urbanim dijelovima Srbije u kojima vlada mnogo jači otpor prema vakcinama.

Iskusni epidemiolog Branislav Tiodorović, koji je jedno vrijeme bio član u Kriznog štaba Srbije, tvrdi da za kolektivni imunitet treba vakcinisati tri do tri i po miliona građana Srbije, u šta ne ubraja one koji su već prebolovali korona virus, a koje, zbog slabijeg imuniteta u odnosu na onaj koji bi im dala vakcina, također treba imunizirati.

„Mislim da je ovo privremeni pad dinamike, jer je kod imunizacije uobičajeno problem da krenu dobro, ali nemaju konačni dah“, tvrdi Tiodorović, koji kaže da je taj problem izražen u cijelom svijetu, a ne samo u Srbiji, koja nije imuna na globalna dešavanja.

„Bio bi dobro vakcinisati 67, idealno 80 posto stanovništva, i to u naredna dva meseca. I moje kolege i ja smo složni u tome da bi se mnogo češće trebale pojavljivati ličnosti s integritetom koje će govoriti o koristi vakcina“, rekao je Tiodorović.

‘Od razvlačenja nema koristi’

Članica Kriznog štaba Tanja Jovanović upozorava da bi se, ako Srbija uskoro ne dostigne kolektivni imunitet, virus nastavio prenositi u toj mjeri da bi mogle nastati nove varijante otporne na postojeće vakcine.

Epidemiolog Radmilo Petrović Al Jazeeri je potvrdio da nije bitna samo količina datih vakcina, već i brzina, što sada, kako stvari stoje, predstavlja problem. Time upozorava na uvažen stav virologa koji tvrde da je spora vakcinacija u kombinaciji sa sve bržim širenjem virusa najopasnija kombinacija za nastajanje novih varijanti.

„Mesec ili dva, u što kraćem vremenskom periodu kako virus ne bi imao kuda. Ovo što naši rade sa vakcinacijom je dobro, ali rade to sporo. Nikako da shvate da to mora ići brže, što masovnije, i u kratkom vremenskom periodu. Od razvlačenja nema mnogo koristi, jer se cijeli proces vakcinacije u tom slučaju dovodi u pitanje“, rekao je Petrović.

Mnogi su mišljenja da je do kolektivnog imuniteta dug put, jer, oni koji su željeli da se vakcinišu, to su već učinili. Ostaju oni drugi, koji imaju dileme, ili koji to ne žele uopšte. Podatak da je u posljednje dvije sedmice marta broj vakcinisanih na dnevnoj bazi pao na oko 12.000, upola manje nego u februaru, jasno je upozorenje.

Mnoge nevladine organizacije i stručnjaci iz Srbije tvrde da je država trebala i morala preduzeti više na promociji vakcinacije, prije svega, ponuditi naučne argumente onima koji imaju sumnje u imunizaciju, kako bi ih razbili.

‘Odgovoriti na dileme i prestati se hvaliti’

Biro za društvena istraživanja BIRODI stava je da bi motivacija građana za vakcinama bila veća ako bi se nadležni „prestali hvaliti brojem imuniziranih“ ili „nabavljanim vakcinama“, a više odgovarali na dileme neodlučnih i argumente onih koji se protive vacinaciji“.

„Umesto odgovara na dileme i argumentaciju protiv vakcinacije čime bi se povećala motivisanost za vakcinisanje, nadležni kao komunikatori se bave hvaljenjem brojem nabavljenih vakcina i brojem vakcinisanih“, tvrde iz BORIDI-ja, koji su predložili Radio-televiziji Srbije da svakog dana pripremi emisiju u kojoj bi relevantni stručnjaci odgovarali na pitanja građana.

“Tako bi kampanja bila u funkciji povećanja znanja i informisanosti nevakcinisanog dela stanovništva, odnosno sprečila širenje netačnih informacija i stereotipa o vakcinama i vakcinaciji kao procesu”, navode iz ove organizacije.

Mikrobiolog sa Veterinarskog instituta u Kraljevu Milanko Šekler ponudio je neobičnu ideju da se u vakcinaciju, s ciljem njene promocije, uključe poznate ličnosti, one kojima ljudi vjeruju, ali i učesnici reality programa, koji u „tužnoj realnosti Srbije imaju najveću gledanost, pa da „razne kije kockari i kristijani golubovići pred kamerama prime vakcinu“, jer bi sutra imali „bar pola miliona vacinisanih“.

„To je ciljna grupa koju treba ubediti“, konstatovao je Šekler za srbijanske medije.

U zemlji je ovih dana aktuelna i priča o zdravstvenim radnicima koji se ne žele vakcinisati, a nekima od njih već je prišivena etiketa antivaksera, dok su neki i uhapšeni. Mada ne postoje pouzdana istraživanja koja bi pokazala o koliko velikom dijelu zdravstvenih radnika se radi, veliki broj ih se ne želi vakcinisati.

Obavezna vakcinacija zdravsvenih radnika

To je potvrdio i epidemiolog Predrag Kon, koji je rekao da je istina da se „neki zdravstveni radnici ne žele vakcinisati“. S tim u vezi, izjavio je da bi trebalo ozbiljno shvatiti prijedlog da vakcinacija bude obavezna za sve zdravsvene radnike.

„Ja svakako podržavam tako nešto“, rekao je Kon, dok isti stav ima i Tiodorović, koji kaže da bi Srbija trebala krenuti stopama Italije – vakcinacija zdravstvenih radnika ili otkaz.

„To su i svetske preporuke. Ako zdravstveni radnici ne žele vakcinu jer procene da ima prečih kategorija stanivništva, onda je to u redu, ali ako razlozi nisu objektivni, onda to ne mogu prihvatiti. Naravno da lekar koji radi na plućnim bolestima treba biti vakcinisan protiv tuberkuloze, a onaj ko radi na nefrologiji treba biti imun na hepatitis B. Nas lekare niko nije puškom terao da studiramo medicinu. Sami smo to izabrali. Vakcinacija zdravstvenih radnika treba biti obavezna“, tvrdi Tiodorović.

S tim se slaže i Petrović, koji upire prst u broj umrlih ljekara u Srbiji.

„Ne mogu shvatiti to odbijanje. Pa, Srbija ima najveći broj umrlih doktora u regiji. Svakodnevno gledaju kako ljudi umiru“, kaže Petrović Al Jazeeri.

Najveći problem je ipak, čini se, u mladima. Primjera radi, kada je krenula vakcinacija studenata u Nišu, prvog dana ih se dozvalo svega – osam. Za sedmicu, od njih 30.000 u tom gradu, vakcinisan je svaki hiljaditi – samo 30. Zašto?

Osim u činjenici da se osjećaju manje ugroženim od starijih, stručnjaci razlog pronalaze i u prevelikom utjecaju društvenih mreža i antivakserskih pokreta.

Problem ‘zatrovanih’ mreža

Uz opasku da su mreže „zatrovane“ i da se vodi negativna kampanja protiv vakcinacije, direktor Studentske poliklinike Radomir Pešić kaže da ne može shvatiti odbijanje vakcine.

I dok iz Srpskog lekarskog društva građanima poručuju da „ne nasedaju na besmislice koje po društenim mrežama i pojedinim medijima plasiraju neodgovorne osobe“, društvene mreže okrivio je i Kon, koji tvrdi da je manjak interesa za vakcinaciju „isključivo posledica“ dezinformacija koje se šire tom mrežom.

„Desetljećima radim ovaj posao i svjedočio sam njihovoj moći uvjeravanja“, rekao je nedavno Kon, dodavši kako „jedan do dva posto“ protivnika vakcinacije može lako utjecati na 50 posto “neodlučnih“.

Uvažavajući sve te argumente, Tiodorović tvrdi da vjeruje da će se stanje ipak promijeniti.

„Imate Facebook, antivakcinaše, uvaženo mišljenje da se mladima neće ništa desiti zbog jačeg imuniteta, kao i neopravdane kritike na račun jedne jako dobre vakcine, AstraZenece. Sve su to nesrećne okolnosti koje su odbile mlade od vakcinacije. No, problem je u tome što se može desiti da mladi neće niti osetiti da su inficirani, a zarazit će nekog starijeg ko može i umreti. Oni se čak ne žele niti testirati. No, čini se da se pojavljuju znaci promena, koji navode na to da bi se uskoro više mladih moglo početi vakcinisati“, kaže Tiodorović.

Obaveza za sve ili ne? U Izraelu, recimo, vakcinacija nije obavezna, no, posljedice su teške – pristupa bez potvrde o primljenom cjepivu, nema gotovo nigdje. Nema prisile, ali ima konsekvenci. Za nešto slično se, čini se, opredijelila i Velika Britanija, gdje će se na  utakmice ili koncerte uskoro moći samo uz potvrdu o vakcinaciji.

Da li bi tako trebalo biti i u Srbiji?

Da li bi vakcinacija trebala biti obavezna je pitanje oko kojeg će teško biti dogovora. Šekler tvrdi da bi uvođenje obaveze stvorilo kontraefekat, zbog prevelike „liberalizacije svega u životu“, što je dovelo do toga da odlučivati mogu i oni koji nisu kompetentni.

‘Nije pitanje demokratije, već civilizacije’

Srpski predsjednik Aleksandar Vučić nedavno je isključio tu opciju, rekavši da ljudi koji ne mogu ili ne žele da se vakcinišu ne mogu biti kažnjavani jer im Ustav garantuje jednakost, ali i da je zadatak države da razgovara s tim ljudima i dopre do njih, a ne da upotrebljava „pendrek“ i zatvara ih.

„Čini se da je Izrael jedini na pravom putu, te da tim putem ide i Velika Britanija. Uopšteno, takav sistem podržavam. Moramo poštovati ljudska prava, etiku, poštovanje ustava, a mora se poštovati i to da ima ljudi koji iz određenih zdravstvenih razloga ne mogu primiti vakcinu. No, vakcina nije pitanje demokratije, već civilizacije. Rešenje može biti u tome da ti ljudi rade brze PCR testove kako bi mogli pristupiti masovnim događajima. To nije kompromis, već razumevanje. Izraelski sistem bio bi poželjan“, konstatuje Tiodorović.

Ovaj stručnjak, međutim, upozorava na još jedan problem koji bi mogla imati Srbija, čak i ako dostigne visok procent imunizacije, a to je njena okolina.

„Ja ne mogu a da ne razmišljam globalno. Srbija se možda može vakcinisati do kolektivnog imuniteta, ali šta ako to nije slučaj u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Rumuniji, Sjevernoj Makedoniji? Virus će ponovo dolaziti kod nas i biti pretnja čak i vakcinisanim. Dok god postoje ti džepovi virusa, svi ćemo biti ugroženi, bez obzira na to jesmo li dostigli kolektivni imunitet. Tu nema izbora i političkih, ideoloških ili bilo kakvih drugih razmirica“, kaže Tiodorović.

„Da bi svet bio oslobođen bolesti, vakcinisati se mora svugde, ne samo u svom dvorištu. Nema mesta za neslaganje, svi smo u istom loncu i u tom loncu, mora biti svega i svačega… Kao u bosanskom loncu“, dodao je.