Internet zna sve, zato ga i zabranjuju

Autoritarni i nedemokratski režimi širom sveta imaju novog digitalnog saveznika. Iako su mnoge tehnologije, pa i sam internet, nastali sa idejom što većeg povezivanja ljudi širom sveta te slobodom širenja ideja i informacija, one se svakodnevno koriste i za masovno širenje dezinformacija i kršenje osnovnih ljudskih prava.

Severna Koreja se često navodi kao najopresivniji državni režim i zemlja sa najmanje sloboda građana – čak i onih koje garantuje Povelja Ujedinjenih nacija. Nakon decenija potpune izolacije, 2002. godine je pokrenuta prva mobilna mreža u ovoj zemlji. Kada su vlasti uvidele da građani putem SMS poruka šalju informacije van granica zemlje, ili (još gore) dobijaju vesti i informacije iz inostranstva, 2004. godine je cela mobilna mreža ugašena.

Tek četiri godine kasnije egipatski mobilni provajder Orascom je pokrenuo mrežu nove generacije, nazvanu Koryolink. Za to vreme prilično napredna, mreža je podržavala i 3G standard prenosa podataka te razne mobilne usluge. Ipak, cene samih uređaja, kao i usluga su toliko visoke da ovu mrežu koristi nešto manje od tri miliona ljudi, koji se smatraju “pravom elitom”, a u pitanju su ili zaposleni u (partijskim) državnim organima, ili neki od velikog broja kineskih biznismena. Severna Koreja, po poslednjom podacima, ima 3,8 miliona korisnika interneta i mobilne telefonije – od 25,7 miliona stanovnika.

Naše pravo da znamo sve

A kako je pristup internetu postao “merilo” ljudskih i građanskih sloboda? Po poslednjim istraživanjima, samo u protekloj godini u čak 33 zemlje širom sveta bilo je ukupno 1,706 dana bez pristupa internetu, a internet pristup je bio delimično ili potpuno onemogućavan čak 219 puta.

“Gašenje internet pristupa ili poteškoće u njegovom radu se gotovo uvek poklapaju sa izborima, protestima građana, ili za vreme državnih udara, policijske brutalnosti nad civilima ili političkih skupova”, navodi Adrian Shahbaz iz međunarodne organizacije Freedom House.

Ovakva “gašenja interneta” utiču i na ekonomiju (obično već ugroženu zbog političke nestabilnosti ili ratnih dejstava). Tako, kada nema interneta, ne rade ni mnoge kompanije, banke, državne ustanove, a internet je često i jedina veza lekara i hitnih službi sa ljudima kojima je potrebna pomoć.

Dušan Savić, IT stručnjak, kaže da su zbog ovakvih poteza vlasti nastale i nove tehnike umrežavanja, pa čak i nove tehnologije.

“Ako provajder interneta ne radi, to ne mora da znači da nema i mreže. Sa malo novca se mogu napraviti lokalne, pa čak i gradske mreže po ‘point-to-point’ principu. Ovakva oprema se uglavnom pravi u Kini i prilično je pistupačna. Tu su i nove BPL mreže, koje, zapravo, koriste već postojeće električne kablove da kroz njih šalju i informacije. Čak i u nerazvijenim zemljama postoje električne instalacije i mreže, pa zašto kroz njih ne napraviti i ‘lokalni internet’. I ova ‘Broadband over Power Lines’ oprema je prilično dostupna i jeftina, a ima je i na našem tržištu”, objašnjava Savić.

Kineski Zlatni štit i Veliki filter

Neslobodni režimi širom planete se (već tradicionalno) oslanjaju na ograničenja protoka podataka na internetu te njihovo nadgledanje u manjoj ili većoj meri. Većina njih se “ugleda” na Kinu, a sve više i na Rusiju.

Kina je još 2000. godine donela niz propisa i zakona koji zajedno čine “Jindung Goncheng” (Zlatni štit), kojim se u praksi uvodi potpuna državna kontrola i nadzor nad svim vidovima elektronske i digitalne komunikacije građana. Na Zapadu često nazivan i “Veliki filter” (The Great filter), osnovna namena ovog digitalnog štita je jednostavna – cenzura. U Kini postoji više nacionalnih i lokalnih tela i komiteta kojima je jedini posao cenzura informacija – u medijima, televiziji, filmu, pa čak i muzičkim sadržajima.

Gotovo svaka informacija javno dostupna u Kini mora da prođe neki od ovih elemenata provere ili cenzure. Zbog ovoga, u Kini nisu (i verovatno i neće biti) dostupne zapadne mreže i aplikacije poput Facebooka, Instagrama, Google usluga, a dobar deo internet enciklopedije Wikipedia je takođe nedostupan. Korišćenje servisa i aplikacija za “zaobilaženje” kineskih propisa (poput VPNa ili TOR mreže) u Kini je krivično delo, i to po Zakonu o špijunaži.

Ni Rusija nije daleko od svog saveznika iz BRICS-a kada su internet sadržaji u pitanju. Tako od 2012. godine u Rusiji postoji “jedinstveni registar” internet sajtova i usluga, koji vodi federalna služba Roskomnadzor.

Vaše pravo da se ne bunite

Koristeći ovakvu bazu podataka, vlasti mogu da zabrane pojedinačne sajtove, URL adrese, IP adrese, pa čak i cele domene (internet domain). Po podacima organizacije Freedom House, ova baza podataka se često koristi za cenzuru kritičara vlade te blokadu rada nezavisnih medija. Prošle godine je i Evropski sud za ljudska prava doneo tri presude protiv Rusije zbog masovne blokade sajtova, portala i mreža na kojima su uglavnom kritikovani predsednik Vladimir Putin i federalne vlasti. Jedan od ovih web sajtova je pripadao i opozicionaru Gariju Kasparovu, svetski poznatom šahovskom šampionu.

Da nisu samo Rusija, Kina i Afričke zemlje sklone “internet ograničavanju” pokazuje i primer iz Francuske, čiji je Parlament usvojio zakon pod nazivom “Lutte contre la haine sur internet (Zabrana mržnje na internetu). Po njemu, društvene mreže, portali i druge web strane moraju da uklone sadržaj koji je označen kao “sporan” u roku od 24 sata. Iako namenjen sprečavanju širenja rasizma i desničarskih organizacija, ovaj zakon je korišćen i za onemogućavanje građanskih protesta poznatih kao “Žuti prsluci”.

Srđan Antić, IT stručnjak, kaže da i same društvene mreže vrše neki vid cenzure.

“U poslednjih nekoliko godina i Facebook i Twitter sve više određuju kakav sadržaj možete da objavite. Zapravo, sloboda govora nije apsolutna na internetu – sve što napišete, postavite kao fotografiju ili video može biti zloupotrebljeno, bilo da vam se prikazuju reklame, bilo da bude dalje preuzeto od osoba koje čak i nisu na vašem spisku prijatelja. Facebook naročito u zadnje vreme briše određene političke sadržaje, oglase ili čak muzičke numere”, objašnjava Antić.

Digitalna i medijska (ne)sloboda

Novinari su, takođe, česta meta internet nadzora. U mnogim zemljama vlasti, pored demonstranata na protestima, sa naročitom pažnjom prate rad novinara, snimatelja i fotografa, kao i gde i kako oni svoje informacije objavljuju – naročito na internetu.

Možda i najpoznatiji je primer Džamala Kašogija, saudijskog novinara i publiciste. Kašogi je bio praćen više od godinu dana, a na njegov laptop i smartfon je bio “ubačen” izuzetno napredan špijunski softver, za koji zapadni izvori i stručnjaci smatraju da je napravljen u Izraelu. Kašogi je bio i kolumnista američkog Washington Posta, a ubijen je u konzulatu Saudijske Arabije u Istanbulu 2. oktobra 2018. godine.

Američki predsednik Džo Bajden je pre nekoliko nedelja izjavio da obaveštajne službe SAD-a imaju saznanja da iza ubistva Kašogija stoje saudijski agenti te da je državni vrh ove zemlje gotovo sigurno za to znao.