Lazarice: Od magijskog kulta do narodnog običaja

Cvetnom nedeljom se naziva šesta nedelja uskršnjeg posta. Naziv je dobila po velikom prazniku Cveti koji pada u dan nedelju. Uskrs je pokretan praznik, i zbog toga što – pojednostavljeno rečeno – pada u nedelju posle prvog punog Meseca nakon prolećne ravnodnevnice, cvetna nedelja je uvek u vreme kada se Mesec puni.

Zbog toga se verovalo da je taj period plodonosan. Devojke zvane cvetonosnice su sa proplanaka i iz šuma donosile raznorazno cveće i grančice leske, gloga i drena, kojima su kitile kuće i štale, da bi ih sačuvale od udara groma i drugih nesreća. Većina tih devojaka je tokom cvetne nedelje učestvovala i u jednoj od najatraktivnijih obrednih povorki koja uključuje obrednu pesmu i igru, izvođene za dobrobit cele zajednice.

Reč je o Lazaricama.

Ritualne uloge

U prošlosti je običaj da se u pretposlednjoj nedelji uskršnjeg posta naseljem kreću povorke devojaka bio široko rasprostranjen u svim krajevima gde je živeo srpski narod. Iako se od jednog do drugog mesta običaj može razlikovati u nekim detaljima, osnovno je da su lazarice devojačke skupine, predvođene devojkama kojima su dodeljene ritualne uloge Lazara i Lazarice. Pravila su nalagala da devojčice i devojke koje prvi put učestvuju budu pozadi, da naredne godine budu napred u povorci, da bi treće godine mogle da budu Lazar i Lazarica.

Lazarice su se nekoliko nedelja uoči Lazareve subote okupljale da bi uvežbavale pesme, prilagođene određenoj ličnosti, događaju ili pojavi, u novije vreme ispevane tako da izražavaju narodnu mudrost kroz zagonetku. Lepom pevanju su ih podučavali stariji. Pripremala se lepa odeća, od mesta do mesta različito ukrašavana. Ono što je zajedničko svim povorkama je da je devojka u ulozi Lazara, obučena u muško odelo, bila naoružana štapom ili nožem, a gdegod i jataganom ili oficirskom sabljom; postoje zapisi da su u novije vreme Lazar i nekoliko devojaka iz povorke nosili i revolvere.

Igra devojaka, iako različita u različitim krajevima, bila je posebno atraktivna. Prema zapisu etnologa Dragana Antonijevića, kad pesma otpočne Lazar i Lazarica su, sa levom rukom podbočenom o pojasu, poskakujući čas levom, čas desnom nogom, međusobno menjali mesta, ukrštajući pri tome noževe ili sablje tri puta, gledajući se pravo u oči. U Sremu bi Lazarice stale u kolo i pružile ruke ispred sebe, te bi malo muško dete, iz kuće pred kojom su, podizale i dodavale jedna drugoj preko ruku, neprestano pevajući.

Večera i zajednički konak

Kod svoje predvodnice Lazara devojke su se okupljale u cvetni četvrtak uveče, gde se za sve njih pripremala večera i gde su zajedno konačile, da bi u rano jutro započele svoj ophod, koji se završavao u Lazarevu subotu.

Upravo za ovaj hrišćanski praznik posvećen spomenu na pravednog Lazara, Hristovog sledbenika koga je on uskrsnuo iz mrtvih, vezuju se Lazarice. Međutim, narodno predanje ih vezuje za srpskog cara Lazara, a postoji i verovanje da je ovaj običaj nastao kada su dve sestre, u Hristovo doba, plakale na grobu svog brata Lazara dozivajući ga, zbog čega je on u petak vaskrsao.

Za ovaj živopisni običaj se najčešće smatra da predstavlja svojevrsni obred prelaza iz doba detinjstva u doba devojaštva. Njime je stavljano do znanja da stupa novi naraštaj devojaka za udaju. Da bi učešće svih devojaka u povorci bilo obezbeđeno, održalo se verovanje da će ih u suprotnom stići neka nesreća. Uzastopnim trogodišnjim učestvovanjem devojke su štićene i od prerane udaje.

Međutim, očigledno je da su Lazarice imale i magijsku ulogu jer su tokom svog ophoda darivane. To znači da su ljudi verovali da im njihova pesma i igra obezbeđuju plodnost, rodnu godinu, zdravlje i berićet. Etnolog Slobodan Zečević je smatrao da iza ovog hriščanskog praznika stoji paganska svetkovina u toku koje su se radile mnoge radnje za odbijanje zmija.

Ove radnje su se izvodile tokom perioda ranog proleća, koji se poklapa sa uskršnjim postom. Zečević svoju tvrdnju izvodi iz činjenica da se u tekstovima lazaričkih pesama lazarice vrlo često pominju u vezi sa zmijama, ponekad i izjednačuju sa njima, i da je nakon Lazareve subote zabranjeno pevanje lazaričkih pesama u kući, što znači zabranu prizivanja demonskih bića.

Zmijsko božanstvo

Još nekoliko obrednih radnji ukazuje da je reč o “zmijskom” poreklu lazarica: brisanje ruku o duvak (nevestinski veo kojim je pokriveno lice Lazarice) da se ne bi znojile ruke preko leta, može se povezati sa narodnim verovanjem da se ruke više neće znojiti ako ih protrljamo zmijskom košuljicom. Ako ovako posmatramo stvari, možemo da zaključimo da je Lazarica personifikacija zmijskog božanstva.

Zatim, verovanje da je cveće koje nosi Lazarica magično i lekovito, može se povezati sa narodnim verovanjem da zmije poznaju sve lekovite trave i da zbog toga znaju da leče. Takođe, odeća koja se koristi u obredu je mahom bele boje, koja je htonska boja jer se njome u pagansko vreme označavala žalost, a i zmija je htonska životinja (koja pripada zemlji, podzemlju). S obzirom na to da su lazarice zabeležene na jugoslovenskom prostoru i u Bugarskoj, Zečević smatra vrlo mogućim da je običaj preuzet od starosedelaca Balkana.

Treće tumačenje daje Ivan Kovačević, antropolog, koji smatra da elementi ovog običaja ukazuju na paralelu sa svadbenim ritualom, a da se s obzirom na realan položaj žena u patrijarhalnoj zajednici, smisao lazaričke povorke nalazi u imaginarnoj kompenzaciji.

Ovim ritualom se izražava nezadovoljstvo žena zbog nemogućnosti odlučivanja pri izboru bračnog partnera. Pitanje koje se nameće je kako se onda ovaj obred uopšte odigrava u patrijarhalnoj zajednici? Odgovor leži u tome što ga muškarci “čitaju” na drugi način – kao događaj u kojem se mlade devojke pokazuju potencijalnim mladoženjama i njihovim porodicama.

Kulturno naslijeđe

Kustos i koordinator Centra za nematerijalno kulturno nasleđe, Danijela Filipović, kaže da su Lazarice iz Sirinićke župe upisane u registar nematerijalnog kulturnog nasleđa:

“Nematerijalno kulturno nasleđe čine elementi koji su, prenoseći se s generacije na generaciju, sačuvani do danas. Za sada, jedini element koji pripada ovoj vrsti običajne prakse, a koji su zajednice prepoznale kao deo savremenog života, jesu Lazarice”, navodi Filipović i dodaje da se, generalno posmatrano, značaj nematerijalnog kulturnog nasleđa, pa i ovih pojedinačnih elemenata, ogleda kroz njegov doprinos očuvanju identiteta, jačanju osećaja pripadnosti kolektivu, ali i negovanju kulturne raznolikosti.

Kao deo svečanih običaja i rituala, lazarice su deo prakse pripadnika srpske pravoslavne crkve u Sirinićkoj župi, na Kosovu i Metohiji, u naseljima Gotovuša, Berevce, Vrbeštica, Jažince, Sevce, Štrpce, Donja i Gornja Bitina, Viča, Drajkovce i Sušiće. Što se tiče ostalog dela Srbije, u nešto većim naseljima zbog savremenijeg načina života, a u manjim selima zbog toga što su opustela i naseljena ljudima u trećem životnom dobu, lazarice kao obredna praksa su gotovo nestale.

Vrbica ili Lazareva subota je praznik koji se najmasovnije obeležava u okviru Cvetne nedelje. Od nekadašnjeg običaja da školska deca, predvođena učiteljem i sveštenikom, na Lazarevu subotu odlaze na polja i proplanke, blizu izvora da bi brali vrbove grančice, a da za to vreme obredna povorka lazarica ophodi njihova naselja, ostali su zvončići na trobojnim tračicama koje deca nose okačene o vrat i osveštane grančice vrbe dok, nakon Bogosluženja, predvođeni sveštenicima i u društvu starijih vernika, obilaze tri puta oko crkve.

Na ovaj dan se, zbog Lazarevog uskrnuća, u pravoslavnoj crkvi slavi pobeda života nad smrću.