Ratne igre u virtuelnom svijetu

Vojske širom svijeta, kao i mnoge sigurnosne agencije i službe, odavno kao jedno od najčešćih oružja koriste računare i internet, a puške i mitraljeze su zamijenili laptopi i tableti.

Da je internet odavno postao globalno bojno polje svjedoči i činjenica da i brojne zemlje ubrzano opremaju i šire brojnost i mogućnosti svojih jedinica za elektronsko i cyber djelovanje (EPA)
Da je internet odavno postao globalno bojno polje svjedoči i činjenica da i brojne zemlje ubrzano opremaju i šire brojnost i mogućnosti svojih jedinica za elektronsko i cyber djelovanje (EPA)

Tehnologija nije promenila samo naše svakodnevne živite i navike – i vojske širom sveta, kao i mnoge bezbednosne agencije i službe, odavno kao jedno od najčešćih oružja koriste računare i internet, a puške i mitraljeze su zamenili laptopi i tableti.

Kada je Livijus, čuveni Rimski istoričar starog doba u svojim zapisima 63. godine pre nove ere opisivao vojne uspehe tadašnjih generala i vojnika, nije mogao ni naslutiti da će, dvadesetak vekova kasnije, mač i štit zameniti – monitor i tastatura. Naravno, iako veoma napredni za svoje vreme, Rimljani nisu mogu ni da  zamisle koncept računara i Interneta.

Ni u vreme Drugog svetskog rata, pravih računara (u današnjem smislu) nije bilo. Ipak, ratna razaranja Velikog rata su značajno ubrzala razvoj računara – i to iz potrebe da se dešifruju nacističke šifre. Od samog početka ratnih dejstava, Nemačka i saveznici su koristili poseban način komunikacije (naročito na Istočnom frontu), koristeći misteriozni uređaj pod imenom Enigma. U suštini mehanički kompjuter, Enigma je imala nekoliko cilindara sa karakterima koji bi poruku naizgled nasumično šifrovala.

Da bi se poruka dekodirala, bila je potrebna druga Enigma, koja je bila ‘par’ sa onom koja je poruku poslala. Ove mašine su naročito korišćene u komunikaciju nacističkih podmornica, koje su u prvim godinama rata nanosile velike gubitke savezničkim brodovima. Takođe obaveštajni sektor Sila Osovine je koristio još napredniju verziju ovog uređaja pod nazivom ‘Enigma Model G’, koja je imala i neke elektronske mogućnosti šifrovanja podataka.

Suočeni sa ovim problemom, saveznici su počeli razvoj računara koji bi mogao da dešifruje ove poruke. Tako je blizu Londona 1943. razvijen prvi računar pod imenom Colossus. Ovaj računar, veličine ormana, koristio je više od 1600 vakuumskih cevi i releja. Druga verzija, Colossus 10 je konačno 1944. godine uspela da dešifruje sve poruke sa Enigme. Nakon rata, Vinston Čerčil je govorio da je ovo bio ključan trenutak u pobedi nad Nacistima – jedna od poruka sa Enigme je bila ključna u savezničkom napadu na Berlin i konačnom završetku rata. Ipak, plašeći se da Sovjeti ne dođu do planova za izradu računara, Čerčil je 1947. naredio da svi Colossus računari budu rastavljeni.

Neprijateljske nule i jedinice

Sedamdeset godina kasnije, u toku je najveća sajber vojna vežba NATO snaga u istoriji (Cyber war game). Nazvana ‘Locked Shields’, vežba će obuhvatiti vojne stručnjake za računarstvo, veze i kriptografiju.

Ova vežba se izvodi u realnom vremenu (real time combat), sa posebnim akcentom na zaštitu aerodroma, saobraćaja i civilne infrastrukture (kao što su elektrane i fabrike za preradu vode) od hakerskih i sajber napada.

Iako je u pitanju samo vežba, u kojoj je napadnuta fiktivna članica NATO pod imenom ‘Berylia’, slične pretnje itekako postoje i i realnom svetu. Fiktivna zemlja protivnik ‘Crimsonia’ ima odlike Rusije, kao i Kine – obe zemlje su globalne sile koje više od jedne decenije ulažu velika sredstva u svoje ‘vojne hakere’ – jedinice kojima je jedini zadatak izvršenje sajber-napada na protivnike.

Vežbu organizuje posebna kancelarija NATO CCD-COE (Centar za sajber bezbednost i izvrsnost) sa sedištem u Talinu, Estonija. Cilj vežbe je i utvrditi koliko se uspešno mogu zaštititi vitalni vojni i civilni ciljevi, kao i telekomunikacije i Internet mreže, a takođe se istovremeno boriti protiv širenja internet propagande i dezinformacija. Stručnjaci napominju i da u ovakvim vežbama se mora naročito obratiti pažnja na tzv. ‘informaciono ratovanje’ (information warfare) koje je sve više prisutno u onlajn prostoru.

Srđan Manasijević, inženjer elektronike i stručnjak za telekomunikacije, kaže da je internet postao ‘centar’ današnjeg života, te da bi većina ljudi teško funkcionisala bez njega:

“Zamislite da nema Messengera, Vibera, emaila mesecima – kako bi komunicirali? Ogroman broj ljudi više ne koristi fiksni telefon, fax uređaji odavno ‘sakupljaju prašinu’ u preduzećima. Koliko brojeva telefona prijatelja i porodice znate napamet? Suština je da smo postali veoma zavisni od internet komunikacija, te su mnogi bukvalno bez opcija za komunikaciju bez svog smartfona ili računara. Već više od jedne decenije glavno sredstvo ‘druženja’ na Internetu su nam društvene mreže – a šta bismo radili da one prestanu da rade? To je toliko prisutno u životima desetina, pa i stotina miliona ljudi da kad neka od mreža nije dostupna nekoliko sati ili ceo dan – to bude vest u skoro svim medijima ” objašnjava Manasijević.

Virtuelno bojno polje

Da je internet odavno postao globalno bojno polje svedoči i činjenica da i SAD, kao i Rusija i Kina ubrzano opremaju i šire brojnost i mogućnosti svojih jedinica za elektronsko i sajber delovanje.

Tako Sjedinjene države već neko vreme imaju Sajber Komandu (US-Cybercom) pri Ministarstvu odbrane. Ova komanda postoji od 2009. godine, a obuhvata informacione mogućnosti Kopnene vojske (Army Cyber Command), Mornarice (Naval Network Warfare Command) i Vazduhoplovstva (67th Cyberspace Wing). Tu je i posebna jedinica pod kodnim imenom ’68’, čiji je glavni zadatak zaštita ključnih mreža i super-računara Ministarstva odbrane SAD.

I Rusija ima posebnu jedinicu “državnih hakera” pod imenom APT28. Iako Rusija decenijama unazad negira da APT28 uopšte postoji, zapadne službe, uključujući CIA, NATO i Interpol imaju za nju čak nekoliko naziva – Pawn, Sofacy i SEDNIT. Zanimljivo je i da se sami hakeri pri nekim od napada potpisuju kao “Fancy Bear” i “Cozy Bear” .Stručnjaci za internet bezbednost iz kompanije “Kaspersky” su više puta do sada potvrdili da je Fancy Bear zapravo APT28, te da se čak i sami pripadnici ove jedinice međusobno oslovljavaju sa Bear 1, Bear 5, Bear 8, itd.

Fancy Bear postoji najverovatnije još od 2000. godine, a aktivni su u napadima od 2006 godine. Jedinica je specijalizovana za napade na računarske mreže Vlada zemalja NATO, vojnih organizacija, kao i međunarodni sektor nevladinih organizacija. Za sada se pouzdano zna da Fancy Bear stoji iza napada na Parlament Nemačke (Bundestag), Parlament Norveške, Francusku TV kuću TV5 Monde, Belu kuću, Demokratsku stranku SAD-a, OSCE, pa čak i izbornu kampanju francuskog predsednika Emmanuela Macrona. Veruje se da Fancy Bear ima oko 1.500 pripadnika, a najverovatnije rade iz zgrade pod upravom Ruske službe GRU pod imenom “Jedinica 26165”. Takođe, pri ovoj jedinici radi i SATCOM, posebno odeljenje za presretanje satelistkih komunikacija.

Kineski pandan ovih Američkih i Ruskih jedinica ima daleko veći broj pripadnika, kao i resursa. Jedinica Kineske narodne armije “61398”, koju Zapadne službe nazivaju Comment Panda, Byzantine i GIF89 ima više od 20.000 stalnih i još pedesetak hiljada izdvojenih pripadnika u drugim granama Kineske armije.

Ova jedinica je toliko bitna da radi pod direktnom komandom Drugog biroa Generalštaba, što je najbliže moguće samom državnom i vojnom rukovodstvu Kine. Godine 2011. je otkriven veoma napredan računarski virus pod imenom “Shady RAT”, koji je neprimećen radio skoro pet godina, a korišćen je za napade na više od 70 kompanija i organizacija, uključujući i Ujedinjene nacije i državne agencije u SAD-u, Južnoj Koreji, Tajvanu i Vijetnamu.

Digitalna oružja i stvarne žrtve

Koliko su ova sajber oružja napredovala, najbolje pokazuje primer nove letelice namenjene Američkom vazduhoplovstvu.

‘Loyal Wingman’, bespilotna letelica – dron, koju proizvodi američki gigant Boeing, trebalo bi da u upotrebu (deployment) uđe 2023. Širine krila od tri metara i dužine 11.7 metara, Loyal Wingman može da nosi širok spektar oružja, kao i raznih senzora, kamera i slično. Ono što ovu UAV letelicu čini jedinstvenom je – da ona koristi veštačku inteligenciju, te sama ‘odlučuje’ o putanji leta, najboljem manevru za napad, itd. Za razliku od drugih dronova (poput RQ4 Global Hawk i RQ7 Shadow) ‘Lojalni letač’ nema ljudsku posadu na zemlji – njime ne upravljaju ljudi.

Rusija takođe radi na veoma sličnom projektu – S-70 “Okhotnik B” je ruski dron sa mogućnošću autonomnog leta koji pokreće računar. U pripremi je i dron-plovilo bez ljudske posade, nazvan “Projekat 23900”,a koji će na palubi moći da nosi četiri ‘Okhotnik B’ letelice.

Izvor: Agencije

Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO