Dimitrije Milić: Ideje iz non-papera ravne su naučnoj fantastici

Sagovornik Dimitrije Milić, rođen 1995. godine, predstavlja pravo osveženje među političkim analitičarima u Srbiji, pa i u regionu. On je programski direktor organizacije “Novi treći put” koja okuplja mlade ljude koji, kako kažu, žele da ponude novi, akademski utemeljen, pristup političkoj analizi u vremenu desno i levog populizma. Bave se uglavnom globalnim temama, a ovdašnje političke procese posmatraju uvažavajući veoma dinamični međunarodni kontekst.

Autor je knjige Evropske socijaldemokrate na izborima – lekcije i perspektive, a njegova sfera interesovanja nije samo Evropa (masterirao na Univerzitetu u Beogradu na evropskim politikama), već i Sjedinjenje Američke Države i Kina. Njegova organizacija se zalaže za “demokratsko društvo jednakih šansi, društvenog progresa i politike utemeljene na činjenicama, a ne parolama”.

Sa Milićem razgovaramo o aktuelnim regionalnim i svetskim političkim temama.

• Ovih je dana javnost u regionu zaokupljena neslužbenim diplomatskim dokumentom (non-paper) za koji se sumnja da potiče iz krugova slovenačke vlasti, a koji predviđa rekonfiguraciju granica u regionu. Između ostalog, predlaže se promena granica BiH po etničkom principu, kao i ujedinjenje Albanije i Kosova. Da li je, s obzirom na međunarodne okolnosti, tako nešto moguće izvesti?

– Bilo kakvo prekrajanje granica po etničkom principu nije moguće očekivati sa sadašnjim snagama na vlasti u Washingtonu, ali i u Berlinu. Kada se govori o navodnom slovenačkom dokumentu, realističnost takvog vida sveobuhvatnog “precrtavanja” granica ravna je naučnoj fantastici. Takav vid prekrajanja bio je nerealan i devedesetih, kada je svetski fokus bio na rešavanju problema u našem regionu. Tek je danas to nemoguće očekivati.

• Šta uopšte znači promena vlasti u SAD za Balkan, a šta za celu Evropu? Kakva se promena može očekivati u odnosu na prethodnu, Trumpovu administraciju?

– Nova administracija u Washingtonu znači da neće biti improvizacija. Državni sekretar Antony Blinken ili savetnik za nacionalnu bezbednost, Jake Sullivan, nisu ljudi koji će pokušati bilo šta slično delovanju Richarda Grenella. Trebalo bi očekivati rezervisaniji i rigidniji pristup, a za razliku od prethodne administracije, gotovo u potpunosti koordinisan sa Evropskom unijom. Za razliku od Trumpovog ratovanja sa Briselom i Berlinom, bar do 2024. možemo očekivati zajedničko delovanje SAD-a i EU u našem regionu.

• Neki tvrde da je poraz Trumpa ujedno i veliki poraz populističkih lidera u demokratskim zemljama. Slažete li se sa njima?

– Poraz Donalda Trumpa predstavlja kraj kratkog perioda uspona desnog populizma na Zapadu. Nakon što su snage koje su se zalagale za izlazak Velike Britanije iz EU pobedile 2016, a iste godine i Donald Trump ostvario pobedu, javio se optimizam u krugovima evropske izrazite desnice.

Međutim, izbori u Francuskoj, Austriji, Holandiji, Nemačkoj i drugim državama EU – pokazali su da desni populisti nemaju snagu i popularnost da pobede svuda. Čak i u državama gde su formirali vlast, poput Italije, brzo su je izgubili. Oni još imaju šanse da u državama poput Francuske ili Italije ostvare određeni uspeh, ali velikog talasa promena koji je najavljivan 2016. neće biti. Oni su politička snaga koja danas predstavlja nezadovoljne radnike iz deindustrijalizovanih zona, tvrde hrišćanske konzervativce i ruralnu populaciju. To najčešće čini do četvrtine biračkog tela, a samo u velikim krizama (poput migrantske) može rasti naviše.

• Pisali ste o mogućoj promeni vlasti u Nemačkoj, odnosno da će po odlasku Merkelove možda zavladati tzv. semafor koalicija (socijaldemokrate, zeleni i liberali). Šta će to značiti za ovo naše podneblje, s obzirom da sadašnja nemačka vlast prilično otvoreno podržava Aleksandra Vučića? I ko će biti novi evropski lider, ko će zameniti Merkelovu?

– Odlazak Angele Merkel će stvoriti solidan liderski vakum i u evropskoj i u nemačkoj politici. Kako trenutno političko stanje govori, koalicija između vladajućih demohrišćana i zelenih, ima najveće šanse. Jednostavna je i već postoji u regionalnim parlamentima. To bi sačuvalo status quo i u odnosu na Srbiju. Na drugoj strani, ako se ne zaustavi trenutna tendencija pada rejtinga, već 16 godina vladajuće stranke u Nemačkoj, promene su moguće. Ankete govore da bi koalicija socijaldemorkata, zelenih i liberala mogla da matematički sastavi većinu. Ova “semafor koalicija” (nazvana po bojama tri stranke) bi bila rezervisanija u odnosu na vlast u Srbiji, a moguća sa strane zelenih i otvoreno kritična.

Međutim, minimalan oporavak rejtinga demohrišćana bi takav ishod matematički isključio, a i među liberalima postoji skepsa prema ulasku u federalnu vlast za zelenima. Do izbora u septembru ima još vremena, ali je promena u Berlinu danas više moguća nego pre godinu ili dve.

Nova administracija u Washingtonu znači da neće biti improvizacija, smatra Dimitrije Milić (Ustupljeno Al Jazeeri

• Ne samo u Nemačkoj, već i u nekim drugim evropskim zemljama prisustvujemo usponu zelenih stranaka. I na našim prostorima teme životne sredine sve više se pojavljuju kao izuzetno važne. Međutim, svedočimo i “neobičnim” koalicijama narodnjaka i zelenih u pojedinim zemljama i regionima. Kako to objasniti? I šta to može konkretno da donese?

– Zelene stranke su prešle put od radikalnih aktivističkih grupa do vojnički organizovanih stranaka, koje nisu gadljive na ulazak u vlast. Ove partije su deo vlasti u 11 od 16 nemačkih regiona, imaju predsednika Austrije i deo su vladajuće većine Sebastiana Kurza, a zabeležili su odličan proboj na lokalnim izborima u Francuskoj. Vrlo su pragmatični, danas nimalo ekstremni, te ne čudi želja da vladaju i sa konzervativnim snagama, ne bi li došli do političke moći. Imaju budućnost, jer su u Nemačkoj i Francuskoj najpopularnija snaga kod glasača mlađih od 30 godina. Oni su od socijaldemokrata preuzeli jedan deo glasačke baze. Za zelene danas glasaju visokobrazovani, mladi i dobrim delom žene, a po pravilu je njihova snaga koncentrisana u velikim gradovima. Ove partije su snažne u državama Zapadne Evrope, ali prilično slabe ili gotovo nepostojeće u bivšim socijalističkim državama ili na Jugu Evrope.

U Srbiji, uprkos ekološkim problemima, takve snage mogu imati vrlo ograničen uspeh. Velika zelena transformacija u Srbiji podrazumeva alociranje više milijardi evra u kratkom vremenskom roku, a i promenu potrošačkih navika stanovništva, što podrazumeva osetljive žrtve i nije popularno.

• Bavili ste se i krizom socijaldemokratskih partija i, uopšte, socijaldemokratije u Evropi. Da li će tom krizom biti ugrožena srednja klasa građana, koji predstavljaju faktor stabilnosti u društvu?

– Socijaldemokratske partije se praktično nalaze u krizi od sredine sedamdesetih. Ovaj trend uspeli su privremeno da preokrenu pragmatičniji socijaldemokratski lideri poput Tonyja Blaira i njemu sličnih lidera u Evropi tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih. Međutim, od Svetske ekonomske krize ova politička snaga opada. Njen urbani i obrazovani deo baze uspešno su privukli zeleni i liberali, dok su konzervativnu radničku bazu uspešno odvukli desni populisti. Današnji socijaldemokratski lideri ne uspevaju da ponude srednjoj klasi ekonomsku platformu koja bi bila efikasna i realistična u vreme globalno povezane ekonomije i tehnološke revolucije. Leve partije su opsednute kulturološkim debatama dalekim od običnog birača. Ekonomski neretko zastupaju “retro-socijalizmom” koji se više može vezati za industrijalizovanu Evropu prošlog veka, nego za aktuelnu Evropu u kojoj u proizvodnji radi manje od petine radne snage. Ukoliko ne pronađu novu platformu za ekonomiju 21. veka, biće trajno zamenjeni od zelenih partija.

• Šta osnaživanje Kine i njen sve jači uticaj u međunarodnoj politici znači za demokratske i liberalne vrednosti u Evropi i svetu? Koje su njeni politički interesi na evropskim prostorima?

– Ekonomsko jačanje Kine dalo je političke snage njenom vladajućem jednopartijskom režimu da proširi svoj uticaj. U poslednjih pet godina vidljivo je da su ambicije vladajućih komunista porasle i da se prelivaju i na Evropu. U početku se manifestovala kroz kupovinu evropskih preduzeća, sa fokusom na različite luke u Evropi. S obzirom da su evropski vladajući politički krugovi sve skeptičniji prema namerama Kine, može se očekivati zaoštravanje odnosa. Istina, to zaoštravanje neće biti na nivou aktuelnog američkog zaoštravanja, ali van ekonomske saradnje Evropljani će izvesno biti manje otvoreni za kinesko delovanje.

Kina nema ambiciju da, poput svojevremeno SSSR-a, širi svoj model vlasti ili ideologiju na druge države. Vlast u Pekingu nema nameru da sruši demokratiju zapadnim državama, ali će se potruditi da maksimalno iskoristi mogućnosti za svoju ekspanziju u okvirima koje liberalna demokratija u evropskim državama pruža.

• U regionu su sve češće kineske investicije i krediti, koji najčešće podrazumevaju netransparentne procedure. Šta se zapravo iza toga krije? Neki tvrde da su u pitanju poslovi koji podrazumevaju koruptivne radnje.

– Kineski krediti popularni su u državama koje nemaju konsolidovanu demokratiju, jer je političkoj eliti kapital dostupan i ne podrazumeva brojne provere i uslove, kakva je situacija sa zapadnim organizacijama. Kineska sredstva neretko mogu biti neobično velika i najčešće su usmerena ka infrastrukturi i projektima upitne isplativosti. Međutim, u slučaju da države nisu u stanju da ova ogromna pozajmljena sredstva vrate, kineski kreditori vrlo su surovi. Neprijatna iskustva sa ovim vidom saradnje sa Kinom doživele su Šri Lanka, Kambodža i Džibuti. Situacija sa Crnom Gorom deluje kao sličan primer, jer su u pitanju ogromna sredstva u poređenju sa veličinom privrede ove države i tipom projekta. Ekvivalent toga u Srbiji bi bio kredit od oko 10 milijardi evra za jedan infrastrukturni projekat. Kina u našem regionu koristi mogućnosti koje postoje sa alatima koje ima. Ona nema prevelike ambicije, ali koristi svaki slobodan prostor koji se otvori. Kapital je trenutno njen najjači adut.

Šta je za očekivati, kakve će pandemija posledice ostaviti na političke procese u svetu?

– Pandemija će kao posledicu imati par koraka nazad za globalizaciju, koja je delovala nezaustavljivo. Države će biti opreznije oko globalnih lanaca snabdevanja i “autsorsovanja” proizvodnje, a kineske globalne ambicije ogoljene su tokom krize. Primetan je sve negativniji stav građana na Zapadu prema Kini od početka pandemije, što prati i delovanje zapadnih političara kojima je ova država novi fokus.

Na drugoj strani, pandemija je dokazala koliko su demokratije danas ranjive na dezinformacije i online radikalizaciju. Ovaj trend, koji je već bio vidljiv u političkoj sferi, lako se prelio i na pitanja poput vakcinacije ili zdravstva. To donekle menja pravila igre u politici, jer realnost nije više sfera u kojoj se svi takmiče, već određeni politički akteri stvaraju paralelne svetove za svoje birače, koji nisu utemeljeni na bilo kakvim činjenicama. Iako su kreativne interpretacije realnosti uvek bile deo političkog komuniciranja, tokom pandemije smo otišli korak dalje, kao što sam rekao – do stvaranja paralelnih svetova.

Dok su paralelni svetovi ranije bili rezervisani za lidere religijskih kultova poput JimA Jonesa, danas na različite političke procese učestvuju razni Jim Jonesovi kao politički internet-propovednici. U Americi je sa tim intenzivno počeo Trump 2020. godine, a u Srbiji to uveliko primenjuje lider pokreta “Dosta je bilo!” Saša Radulović. Deluje da se ovoga nećemo otarasiti u politici i kada pandemija prođe, jer internet predstavlja odličan poligon za ovakvo “online propovedanje”.