Hoće li Putin i Biden zaustaviti krizu oko Ukrajine?

Nova kriza u rusko-ukrajinskim odnosima i eskalacija retorike u kontaktima Moskve sa Sjedinjenim Državama, Turskom i EU ostaju u centru pažnje brojnih ruskih medija i analitičara. Telefonski razgovor 13.aprila ruskog i američkog predsednika i pripreme za njihov eventualni sastanak daju posmatračima nadu da će ova prilika biti iskorištena za pronalaženje rešenja koja bi vodila smanjenju napetosti.

Međutim, i dalje je ključno pitanje hoće li doći do invazije ruske vojske na istok Ukrajine, u Donbas, gde je usled sukoba ukrajinskih snaga i proruskih pobunjenika u poslednih sedam godina poginulo oko 14.000 ljudi. Obe strane se međusobno optužuju za sve češće prekide primirja, provokacije i nove žrtve.

U isto vreme Moskva nastavlja nagomilavanje vojske duž ukrajinske granice, što stručnjaci smatraju najvećim kretanjem ruskih trupa od 2014. godine, kada je Rusija pripojila ukrajinski Krim. Predsednik Vladimir Putin odbija da stupi u kontakt sa svojim ukrajinskim kolegom Vladimirom Zelenskim, dok ukrajinska strana već duže vreme insistira na razgovoru.

Neprijatelji na sve strane

Moskva tvrdi da se ne sprema za rat, a ministarstvo odbrane navodi  kako ruske trupe na zapadnoj granici “učestvuju u vežbama” koje će trajati sve do kraja aprila. Ranije glasnogovornik Kremlja Dmitrij Peskov poručio je da vojska kreće “u pravcima u kojima smatra potrebnim”. U isto vreme Moskva šalje veoma ratoborne poruke. Kijev je upozoren da bi “početak vojne akcije s njegove strane bio bi početak kraja Ukrajine kao države”, dok Vašingtonu je rečeno da “se drži podalje Krima i ruske obale Crnog mora, za svoje dobro”.

Zauzvrat, Moskva je nezadovoljna premeštanjem zapadnih trupa u pravcu Rusije. Kako je u utorak naveo ruski ministar obrane Sergej Šojgu, SAD i NATO koncentrišu svoje snage u crnomorskom regionu i na Baltiku i to 40 hiljada vojnika, kao i stratešku avijaciju”.

Zbog Ukrajine ovih dana pojačale su se tenzije između Rusije i Turske. Nakon što je turski lider Erdogan krajem prošle sedmice potvrdio nepriznavanje aneksije Krima i obećao Kijevu podršku na putu ka NATO-u te u rešavanju sukoba na istoku Ukrajine, Moskva je optužila Ankaru za “podsticanje militarističkih osećanja”. Ubrzo nakon toga Moskva je obustavila redovne i čarter letove u Tursku sve do kraja maja. Posmatračima je prilično jasno da je Kremlj ljut zbog turske podrške Kijevu, mada ruske vlasti objašnjavaju svoju neočekivanu odluku “epidemiološkom situacijom”.

Usled neizvesnosti koraka ruskih vlasti na udaru se ponovo našao turistički biznis i pola miliona ruskih turista koji su platili svoja putovanja u Tursku. Ukupna vrednost rezerviranih putovanja za ovaj period iznosi, prema dostupnim podacima, 354,6 miliona eura. No, koliko kod iracionalno izgledala u ovom trenutku obustava većine letova, neki analitičari smatraju da s vojno-strateškog gledišta (koje je za ruske vlasti ključno) takva odluka ima logike. U slučaju rata s Ukrajinom i svrstavanja Turske na stranu Kijeva, stotine hiljada Rusa faktički bi postali taoci turskih vlasti, dok bi se Moskva suočila s dodatnim troškovima i rizicima prilikom njihovog prevoza ili zaštite u neprijateljskoj zemlji, smatra politikolog Ivan Preobraženski.

Medijska ratna histerija

Rusko društvo već duže vreme živi pod pritiskom medijske ratne histerije. U nedostatku ekonomske i političke stabilnosti ruska televizija pod kontrolom Kremlja uporno nameće strah i mržnju prema brojnim “neprijateljima” koji “sprečavaju uspon Rusije” i “sanjaju da je unište”. Na globalnom nivou najveći neprijatelj je Amerika, dok je u bivšem SSSR-u Ukrajina, koja “vodi rat protiv svog naroda” i “pretvara se u nacističku državu”.

“Ukrajinom upravlja nacističko jezgro sa više organizacija, bataljona i korpusa”, tvrdio je u nedavnoj emisiji jedan od najpoznatijih propagandista Dmitrij Kiseljov. “Oni izvršavaju napade na televizijske stanice, sudove, poslanike svih nivoa, čak i na predsednicki ured, nekažnjeno ubijaju novinare i nemilosrdno obračunavaju s političkim protivnicima – i tako drže celu Ukrajinu u strahu”, tvrdio je Kiseljov bez ikakvih činjenica. A njegov kolega Jevgenij Popov poručio je kako je ruska vojska spremna da “u roku od 24 sata oslobodi Ukrajinu od nacista ”.

U suštini, to su standardne priče, koje serviraju brojne političke emisije na državnoj televiziji od početka pripreme za aneksiju Krima. Ponižavanje ukrajinske države i ukrajinske nacije je deo skoro svake televizijske rasprave. Voditelji i prokremaljski politikolozi stalno se rugaju kritičarima, čak ih tuku pre nego što izbace iz studija.

Uvod u veliki rat

Poslednji otvoreni sukob Rusije i Ukrajine uz učešće vojske dogodio je u novembru 2018. godine, kada su brodovi granične službe ruskog FSB-a zaplenili u Kerčkom prolazu dva ukrajinska borbena čamca i tegljač, koji, kako se tvrdi, nisu obavestiti rusku stranu o njihovoj ruti. Ovo je bio najozbiljniji incident od pripajanja Krima u 2014. godini. Od tada atmosferu u odnosima karakteriše visok stepen napetosti.

Nema sumnje da će Rusija, uprkos pritisku zapadnih zemalja, nastaviti da pruža političku, finansijsku i vojnu pomoć naoružanim separatistima u Donbasu. U isto vreme ruski posmatrači različito gledaju na pitanje invazije ruske vojske. Dok neki, poput Pavla Felgengauera, smatraju da se to može dogoditi početkom maja, drugi se nadaju  da Kremlj neće preuzeti taj rizik kako bi izbegao dodatne sankcije i žrtve među ruskim vojnicima u godini parlamentarnih izbora u Rusiji.

Štaviše, za razliku od pitanja Krima, čije pripajanje večina Rusa smatra “istorijski ispravnim”, sukob na istoku Ukrajine nema gotovo nikakvu podšku kod ruskih birača. U Donbasu se od početka vodile žestoke borbe sa brojnim žrtvama, dok razloge i ciljeve ove pobune malo ko razume. Gotovo svi analitičari smatraju da je politički proces u ćorsokaku, a početak oružanih sukoba između Rusije i Ukrajine značio bi uvod u veliki rat.

Imperijalne ambicije utiču na sadržaj Putinove politike u bivšem SSSR-u, dok njegove odluke su sve manje predvidivi. Treba imati u vidu da u Rusiji u proces odlučivanja o ratu nisu uključeni ni Državna duma, ni vlada, ni društvo. Takve odluke donosi doslovno najuži krug od nekoliko osoba. Naredne sedmice će pokazati da li Rusija samo “poigrava mišićima”, pripremajući se za cjenkanje s novom američkom administracijom, ili Moskva ipak izlazi na bojno polje.

Kriza nema trajnog rešenja?

Kako smatra liberalni političar Leonid Gozman,  “Donbas je unapred izgubljeni rat”. U početku ove operacije u 2014., navodi Gozman, cilj je bio mnogo ambiciozniji od zauzimanja Luganska i Donjecka. Ruski vlasti su, verovatno, računali na osam jugoistočnih regiona kako bi se tamo stvorila marionetska država “Novorosija” ili, barem, da se probije kopneni koridor do Krima. Ali sve ovo nije uspelo. Ruska javnost nije bila oduševljena Donbasom s njegovim brojnim žrtvama, za razliku od Krima, gde nije ispaljen ni jedan mestak, kaže Gozman.

“Putin ne želi rat u kojem pucaju. Ne iz ljudskosti, već iz čisto pragmatičnih razloga. Nije slučajno da se u Rusiji kriju podaci o gubicima oružanih snaga. Rat s Ukrajinom za Putina je neisplativ, jer tokom godina nakon Krima ukrajinska vojska znatno ojačala”, navodi ovaj političar.

Politikolog i publicista Lilija Ševcova smatra da “nespojivost temelja ukrajinske i ruske državnosti sprećava trajno rešenje sukoba između Rusije i Ukrajine”. “Za Ukrajinu suverenitet znači kretanje ka Evropi. Hibridna verzija državnosti, u kojoj bi Donbas pod nadzorom Moskve bio integrisan u Ukrajinu, pretvara ovu zemlju u “propalu državu” s ruskom ogrlicom”, navodi Ševcova. Ona smatra kako Moskva ne može da se pomiri s ukrajinskim distanciranjem, jer to podriva ulogu Rusije kao stožera na evroazijskom prostoru.

Veliki deo ruske elite veruje da su Rusi i Ukrajinci jedan narod. Shodno tome, “odvajanje” jednog dela naroda je težak udarac za rusku državu, navodi Ševcova.