Bogavac: Pozorište je na udaru partijskih jurišnika

Dramska spisateljica Milena Bogavac govori o smjeni s pozicije direktorice Šabačkog pozorišta, kulturnoj politici Srbije, savremenoj drami i cenzuri.

Milena Minja Bogavac je i scenaristkinja, rediteljica i slem-pjesnikinja (Nikola Pavlović)

Dramska spisateljica Milena Minja Bogavac precizno portretiše svakodnevicu i njene karakteristične pojave. Analizira tranziciju, feminizam, nacionalizam, izazove odrastanja… Polja njenog umetničkog izraza su mnogobrojna.

Ona je i scenaristkinja, rediteljka, slem pesnikinja.

Afirmisala se tokom studija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kao deo generacije novih pisaca okupljenih oko projketa Nova drama.

“Crvena: samoubistvo nacije”, “Dragi tata”, “Jami distrikt”, “Gamma cas” neke su od predstava nastalih po njenim tekstovima. A videla ih je ne samo publika u Srbiji i regionu, već i u Avinjonu, Njujorku, Bratislavi, Lidsu, Londonu.

Dobitnica je Sterijine nagrade za najbolji savremeni dramski tekst, kao i priznanja Borislav Mihajlović Mihiz i Josip Kulundžić.

Minja Bogavac je članica Upravnog odbora BITEF-a i doskorašnja direktorka Šabačkog pozorišta.

O njenoj smeni se dugo pisalo i diskutovalo, kao i o mnogim predstavama u kojima je bila dramaturg ili ih je režirala.

Ovom prilikom govorila je ne samo o tome, već i o kulturnoj politici Srbije, savremenoj drami i cenzuri.

 

  • Deo ste generacije autora okupljenih oko projekta Nova drama. Šta karakteriše novu srpsku dramu?

Projekat ”Nova drama” bio je ključan za umetničko sazrevanje moje generacije autora. U ovom projektu, koji se početkom veka odvijao u Narodnom pozorištu, učili smo kako da svoje komade više i čvršće vežemo za scenu, kako da sarađujemo sa rediteljima, dramaturzima, prevodiocima, glumcima i drugim dramskim piscima, na razvoju svojih komada. Iskustvo je bilo važno, a posledice su očigledne: bili smo prva generacija autora koja je tradicionalnu, dramsku paradigmu, zamenila postdramskim praksama, autorskim i ko-autorskim pozorišnim radom. Prateći recentni rad kolega i koleginica iz Nove drame, više nisam sigurna da li smo i dalje dramaturzi ili je tačniji izraz ”post-dramaturzi”, s obzirom na činjenicu da je naše pozorište izrazito postdramsko.

U svakom slučaju, izrasli smo u prvu generaciju školovanih dramaturga, koji svoj rad shvataju šire od dramskog pisanja. Prepoznajem te tendencije i u generaciji koja je došla posle. Novi pisci i spisateljice, sada su oni (ne mi) i veoma mi je zanimljivo kako se, nakon naših eksplicitno društveno angažovanih komada, nova generacija vraća na intimne, porodične zaplete i teme. Baveći se ovim ”malim” ljudskim pričama, uspevaju da ostanu društveno angažovani i relevantni, ali sa više poezije i više metaforike. Tu mislim na rad Tijane Grumić, Filipa Grujića, Isidore Milosavljević, Dunje Matić i drugih, mladih autora koji su doneli puno toga novog na našu pozorišnu scenu. Navijam za njihovu generaciju i pratim ih, s velikim interesovanjem.

  • Da li pozorišta naručuju tekstove domaćih autora i autorki?

Da. Barem je takav moj utisak, u odnosu na lično iskustvo i iskustvo većine kolega koji kontinuirano rade.

  • Postoji li cenzura u pozorištima?

Postoji, u svakom segmentu društva. Pozorište je nije pošteđeno.  Šta više, pozorište kao javna stvar, možda je i jedno od prvih na udaru partijskih jurišnika. Ipak, cenzura nije sistemska i nema jasna pravila. Ona je više kao stihijsko iživljavanje apsolutnih neznalica, zaposlenih na pogrešnim mestima. Ali, krivicu ne treba svaljivati na njih. Problem su oni koji vide šta se događa, a ipak ćute. Dakle, više od devedeset posto pozorišnih radnika i radnica. Tako nam i treba!

  • Kakva je kulturna politika Srbije i regiona u odnosu na Evropu?

Jasna i precizno definisana kulturna politka Srbije – ne postoji. Pre nekoliko godina, doneta je Nacionalna strategija za kulturu, ali taj dokument je veoma loše sastavljen i promišljen. Ne rešava ni jedno goruće pitanje u ovom sektoru, a nameće neka potpuno irelevantna, pa je možda i dobro to što se uopšte primenjuje. Naravno, o ovoj strategiji se mnogo raspravljalo… ali, kada smo uvrdili šta su sve sporne tačke, nismo otišli dalje od kritike i nismo ponudili nikakvu alternativu. Postoje pokušaji da se pronađu neka rešenja, ali nažalost – to ostaju samo pokušaji. Trenutno sam i sama članica jedne neformalne radne grupe, koja raspravlja o ključnim problemima kulturne politike i s jedne strane divim se pametnim predlozima kolega iz svih oblasti umetnosti i kulture, ali sa druge strane nemam mnogo vere da će se nešto od toga zaista implementirati.

  • Deo profesionalnog angažmana ste proveli na čelu Šabačkog pozorišta. Iako niste na toj poziciji ostali ceo mandat, u medijima se dosta govorilo o projektima koje ste pokrenuli, posebno o aktivnostima sa mladima. Koliko su tinejdžeri zainteresovani za teatar i šta smatrate najznačajnijim postignućem?

Tinejdžeri su zainteresovani za sadržaj, za priliku da ga sami kreiraju, a pozorište je najlepši i najbolji prostor, u kom je to moguće. Sa mladima, u okviru Omladinskog kluba Šabačkog pozorišta, imala sam odličnu saradnju i mnogo lepih trenutaka. Ali, taj program (kao i ni jedan drugi u toj ustanovi) nisam imala prilike da završim. Epidemija nas je prekinula u radu na našoj prvoj predstavi, a ne verujem da će nova uprava Šabačkog pozorišta, imati sluha za taj projekat. Nije najtačnije reći da u Šabačkom pozorištu ”nisam ostala ceo mandat”. Oterana sam odande, na vrlo brutalan i apsolutno nezakonit način. Smenjena sam, van svake propisane procedure, zajedno sa ostalim direktorima kulturnih i javnih institucija, nakon što je u Šapcu konstituisana nova lokalna vlast. Zato je vrlo nezahvalno govoriti o mojim postignućima. Puno sam se trudila i davala sve od sebe da Šabačko postane inovativno, zanimljivo i savremeno pozorište. Neke stvari su bile uspešne, druge manje, treće su morale da budu odložene, usled epidemije… Svakako je da su sve ostale nedovršene.

Izvor: Al Jazeera

Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO