Neuspjesi opozicije sistemski učvršćuju Vučića na vlasti

Sasvim je sigurno da ni u jednoj zemlji na tlu Evrope nije teže biti lider opozicione političke partije nego u Srbiji: mediji pod kontrolom vlasti, a takvih je ogromna većina, kao i aktivisti vladajućih partija, kontinuirano vas provlače kroz blato, proglašavaju lopovom, izdajnikom i prevarantom, a mnogo bolje ne prolaze ni članovi vaše obitelji i bliski prijatelji.

Kada režimski tabloidi progone novinare ili nevladine aktiviste, javnost će se koliko-toliko uzburkati, reagovaće međunarodne organizacije, ali kada “čereče” opozicione prvake, svi će to posmatrati mirno, sa strane, smatrajući da to političarima ulazi u “opis posla”. Nisu ni nezavisni mediji prema opoziciji previše “uviđajni”: držeći do profesionalizma, oni imaju kritičku oštricu prema celoj političkoj sceni i znaju baš da odalame i ismeju opoziciju, proglašavajući je za nesposobnu, međusobno zavađenu grupaciju, koja se bavi više sobom nego što pokazuje potencijal da može da sruši režim Aleksandra Vučića.

Nije lako ni aktivistima opozicionih stranaka na lokalu – i oni su izloženi pritiscima: teško će, recimo, moći i da zamisle da im neko iz bliske porodice bude zaposlen u javnoj službi, a neretko im bivaju upućivane i ozbiljne pretnje. Ukoliko ste privrednik koji, na bilo kom nivou, podržava opozicione partije, razne inspekcije će vam zakucati na vrata.

Medijska satanizacija opozicionih političkih aktivista

Lider Stranke slobode i pravde (SPP) i bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas zasigurno je šampion među liderima opozicije ako bismo računali pojavljivanje njegovog imena u negativnom kontekstu u medijima bliskim vlasti ili u javnim nastupima predstavnika Vučićevog režima. Nedavno je ovaj političar sabrao da je za samo godinu dana negativno etiketiran više od 14.000 puta. Kazao je to pre neki dan, na konferenciji za novinare, koju je sazvao nakon što su dnevni list Večernje novosti i državni vrh “utvrdili” da ima račun na Mauricijusu, u Deutsche Bank, na kojem se nalazi bezmalo šest miliona evra “ukradenog novca”.

Ovu tvrdnju nije demantovao samo Đilas, već i Deutsche Bank, koja je saopštila da je krajem 2018. godine “vratila svoju licencu za rad na Mauricijus” i da od tada “ne vodi nijedan račun za klijente u ovoj zemlji”. Đilas to najčešće radi, ali i drugi opozicionari moraju malo-malo da demantuju slične napise i da nekakvu satisfakciju potraže na sudovima. Dobra je vest da sudovi sve češće presuđuju u korist onih koji su na meti lažnih vesti ili govora mržnje, ali novčane naknade koje mediji i političari na vlasti plaćaju tako su male da ne uspevaju ni na trenutak da zaustave medijski “cunami” protiv opozicionara, ali i svih onih koji imaju kritički odnos prema vlasti. Sud presuđuje jedno, a u većinskoj javnosti ostaje ono što je u medijima napisano.

Prema nekim procenama, u Srbiji je značajan broj građana (1,3 miliona) oštro svrstan protiv Vučićeve vlasti, ali je tek mali procenat njih politički opredeljen, zato što je nezadovoljan opozicionom ponudom. Naravno, dugogodišnja medijska satanizacija opozicionih političkih aktivista ostavila je svoj trag, ali daleko od toga da i opozicione stranke i njihovi lideri nisu tome doprineli.

Građani smatraju da opozicija živi u nekakvom svom svetu, kao deo otuđene političke klase, i prepoznaju kao “svoje” tek nekoliko hrabrih opozicionih aktivista koji izlaze u javnost sa informacijama o državnoj korupciji i povezanosti vlasti sa organizovanim kriminalom. Međusobne svađe i podmetanja, odnosno nesposobnost da se dogovore oko elementarnih stvari jesu jedan problem opozicije, drugi su nejasne političke poruke koje se šalju građanima, treća stvar je raspršenost opozicione političke scene, podeljene na desetine stranaka, među kojima su i one koje nemaju više od desetak članova, kao i one koje imaju ponekad i neprikrivenu saradnju sa režimom i predstavljaju za građane “zbunjujuće faktor”.

Bojkotaši i davanje legitimiteta ‘i njima, i vlastima’

Ukazuje se i na problem da opozicija nema jasan stav niti prema jednom od ključnih pitanja države i društva. Ideološko usmerenje je, takođe, problem. Iako neki tvrde da u Srbiji nije vreme za precizno ideološko razvrstavanje opozicionih stranaka, već da sve one moraju da nastupaju jedinstveno ukoliko žele da smene vlast, drugi ukazuju da saradnja levo orijentisanih partija sa onima koju su isuviše, pa čak i ekstremno desno – ne doprinosi animaciji građana, već samo pogoduje političkoj konfuziji.

Ovi prvi, pak, tvrde da u uslovima visoke autoritarnosti opozicija treba da se ujedini po ugledu na mađarsku opoziciju, stavljajući ideološke razlike iza sebe. Celokupna opozicija u Mađarskoj je objedinjeno izašla na izbora za gradonačelnika Budimpešte i pobedila, prethodno organizujući unutaropozicione “izbore” za kandidata za gradonačelnika. Sada se nešto slično priprema i u susret nacionalnim izborima u Mađarskoj, a ova kombinacija ujedinjenja i “predizbora” može – pokazuju istraživanja – da dovede do pada Orbanovog režima, koji se donedavno činio apsolutno nepobedivim. Kada je ideja o izborima unutar opozicije obelodanjena i u Srbiji, kao moguće rešenje za antivučićevsku političku scenu, došlo je do oštre diskusije i razmimoilaženja unutar opozicije.

Brojne su linije razdvajanja na kojima se opozicija u Srbiji deli i svađa. Jednu od njih smo spomenuli: pojedine partije optužuju druge da šuruju sa vlašću, i to ne bez osnova. Ta crta se, bar donedavno, poklapala sa razdelnicom između takozvane bojkot-opozicije i onih stranaka koje su izašle na “neregularne izbore” 2020. godine, “dajući legitimitet i njima, i vlastima”. Pristalice bojkota smatraju da je on ostvario uspeh, da je prouzročio skraćeni mandat skupštinskim poslanicima i doveo do jačeg pritiska međunarodne zajednice na vlast u Srbiji da se poboljšaju izborni uslovi. Oni, takođe, smatraju da bi bojkot-stranke trebalo da zbog “samožrtvovanja” imaju određene benefite i da budu zajedno nasuprot onima koji su učestvovali u “Vučićevoj igri”.

Ta linija razdvajanja je u međuvremenu “zamrljana”, jer su pojedine stranke koje su bojkotovale izbore (SSP i Demokratska stranka – DS) obelodanile saradnju sa Pokretom slobodnih građana (PSG), koji je učestvovao na izborima i ostao ispod cenzusa, a napravile otklon od preostalih članica bojkot-opozicije, desno orijentisanih partija – Narodne stranke (NS) i Pokreta “Dveri”.

‘I kuso i repato’ nije donijelo nikakve rezultate

Za neke je ova rekonfiguracija opozicione scene logična i ideološki očekivana, jer su u pitanju stranke (SSP, DS i PSG) levo-liberalnog usmerenja, dok drugi ponavljaju da opozicione organizacije moraju da nastupaju jedinstveno i da jedino tako mogu da sruše Vučića. I da opoziciju treba da predvode pod jednom zastavom okupljene bojkot-stranke, koji su dokazali svoj kredibilitet, stavljajući javni interes ispred stranačkog. NS proziva SSP i DS da su izdale bojkot, a za ovu stranku je potpuno neprihvatljiva saradnja sa bilo kim ko je izašao na “neregularne izbore”, i to često – kako kažu – uz podršku i dogovor sa vladajućim strankama.

Bez obzira na linije razdvajanja i međusobne optužbe, mnogi su ipak očekivali da će opozicija, bar ona vodeća, da nastupi jedinstveno na najavljenom dijalogu sa vlašću o izbornim uslovima, koji bi uskoro trebalo da otpočne pod pokroviteljstvom Evropskog parlamenta. Očekivalo se da će opozicija stati iza jedne platforme, kojom će tražiti ono što evidentno nedostaje izbornom procesu u Srbiji da bi bio iole regularan, a što konstatuju i brojni međunarodni dokumenti: viši nivo medijskih sloboda, obustavljanje kampanja protiv slobodnog i kritičkog govora, zabrana funkcionerskih kampanja, razdvajanje izbora na različitim nivoima, sprečavanje zloupotreba sa biračkim spiskovima i ucenjivanja birača…

Ali, umesto da nastupe zajedno, demonstrirajući snagu, odlučnost i političku mudrost, najavljeni dijalog je postao novi kamen spoticanja unutar opozicije, razlog za nova trvenja i nesporazume, u kojima vlast i njeni mediji svesrdno uživaju. NS i SSP su se posvađali oko “preambule”, odnosno oko formata pregovora: dok NS insistira da opoziciju predstavljaju samo dva, visokokvalifikovana pregovarača, SSP je stava da će predstavnici međunarodne zajednice odrediti kako će izgledati dijalog i ko će u njemu učestvovati.

Neki kažu da je, u najmanju ruku, “neobično” da se stranke svađaju oko ovog detalja, s obzirom na to da dijalog – i ovako i onako – neće doneti ništa novo. Da stvar bude apsurdnija, i SSP se u načelu slaže da je manji format pregovora (manje učesnika) bolji, s obzirom na iskustvo iz 2019. godine, kada je, takođe uz posredovanje EP-a, održan višekratni dijalog vlasti i opozicije oko izbornih uslova, na kojem je učestvovalo “i kuso i repato” i koji nije imao nikakve rezultate. Posle njega su najveće opozicione stranke odlučile da bojkotuju izbore.

‘Kult ličnosti koja je preotela državu od svih nas’

Da bi se i novi dijalog, ukoliko opozicija striktno ne bude zahtevala što uži format i dva pregovarača, mogao pretvoriti u farsu upozorava politički analitičar Rade Tanasković. Podseća da u Srbiji ima registrovanih 115 partija, a da je na prethodnim parlamentarnim izborima učestvovala čak 21 izborna lista. Ukoliko bi svi oni, ili bar većina njih, učestvovali u dijalogu, on bi se pretvorio u besmislenu kakofoniju, koja bi odgovarala jedino predstavnicima vlast.

Dakle, iako postoji velika verovatnoća da dijalog ni ovoga puta neće imati nikakvog uspeha, iako je put do regularnih izbora dug hiljadu milja – to nije bio razlog da opozicioni prvaci, u kontekstu pokušaja usaglašavanja platforme, međusobno ne razmene teške reči i dodatno smanje svoj ionako mali rejting. Skupština slobodne Srbije, neformalna organizacija koja okuplja intelektualce iz raznih oblasti, pokušala je da posreduje između zavađenih strana, ali bezuspešno. Ostalo joj je samo da javno apeluje, na kraju.

“Nesporno je da samo jedinstveno delovanje svih slobodnomislećih opozicionih snaga može dovesti do oslobađanja od režima zasnovanog na kultu jedne ličnosti koja je preotela državu od svih nas”, navodi se u saopštenju ove organizacije, koje je usledilo nakon propasti pregovora o zajedničkoj platformi.

Kako stvari stoje, opozicija će na pregovore ići sa najmanje tri platforme: jednom koju će imati “sitna opozicija” okupljena oko bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića; drugom, koju će zastupati DS, SSP, PSG, Zajedno za Srbiju (stranka bivšeg gradonačelnika Šapca, koja se u poslednje vreme veoma aktivno pozicionira na građansko-zelenom delu političke skale) i Ne davimo Beograd (levo fundirana politička organizacija, nastala iz raznih građanskih inicijativa); i trećom, iza koje će stajati desno orijentisani NS i “Dveri”, koji su svoju platformu izradili uz podršku Skupštine slobodne Srbije.

‘Uvukli bi rogove’ i potražili pomoć civilnog društva

Na pitanje kako komentariše najnovije sukobe unutar opozicije, koja se nije uspela dogovoriti oko zajedničke platforme za dijalog sa vlašću, politikolog Duško Radosavljević smatra da je “osnova ovakve tužne situacije” u opozicionim redovima – velika sujeta “glavnih igrača“ u opoziciji, koji su “dosta nezasluženo” obavljali bitne dužnosti u režimu Borisa Tadića, pa, još uvek “opijeni tom slavom, misle da da im je specifična politička vrednost vrlo visoka”.

Smatra da opozicija koja se okupila oko ideje bojkota izbora iz 2020. godine “iskreno želi da doprinese svrgavanju Vučića sa vlasti” i da “beskompromisno radi na sopstvenoj promociji, pozicioniranju za neke predstojeće izbore, ali i da su beznadežno limitirani u uspostavljanju koliko-toliko normalnih koalicionih veza”.

“Većina lidera ovih političkih grupacija, jer tu pravih partija, nažalost, nema, nema jasnu sliku nužnih promena u državi i društvu kada se dokine Vučićev režim, ali nisu još uvek spoznali ni dubinu propasti u kojoj se već dugo svi nalazimo. Da jesu, ‘uvukli bi rogove’, potražili pomoć civilnog društva, nezavisnih intelektualaca i određenih institucija i stvorili jedinstvenu platformu za dijalog sa vlastima. Kao prvo… A onda sve po redu”, kaže Radosavljević.

Naim Leo Beširi, direktor beogradskog Instituta za evropske poslove, kaže da je teško moguće da se u Srbiji formira uspešan “opozicioni blok različitih ideologija sa ciljem svrgavanja autoritarnog vladara dva puta u 20 godina”, aludirajući na multiideološku Demokratsku opoziciju Srbije (DOS), koja je dovela do pada režima Slobodana Miloševića. Iako, po njemu, ideologija ne igra ključnu ulogu u Srbiji, ona sa sobom nosi “skup vrednosti, misli i zalaganja” koji može da bude motivišući za građane. Kaže da su koalicije okupljene oko “skupa ideja” dugotrajnije i prirodnije.

‘Kupus ideologije, vrijednosti, vizije i ciljeva’

“U naporima razjedinjene opozicije u poslednjih devet godina nedostaju dva ključna momenta: nove ideje i vera u budućnost. Vuk Jeremić, Miloš Jovanović i Boško Obradović su klasični nacionalisti retrogradnih misli, koji imaju dominantno uporište u našem društvu, ali koliko god oni bili obrazovani i elokventni, pokušaj svrgavanja Vučića na ideji još većeg nacionalizma ne pije vodu, jer nema većeg nacionaliste na političkoj sceni od predsednika. Njima posebno nedostaje ulivanje vere u budućnost, nemaju odgovore na važna pitanja šta sa Kosovom, sa Evropskom unijom i NATO-om, kako povećati standard, smanjiti korupciju i obustaviti saradnju kriminala i politike. Sve reference na te važne teme zasnovane su na floskulama”, kaže Beširi.

Dodaje da je sa druge strane Đilas, koji “nije napredovao politički od ideje upravljanja državom kao privatnom firmom, u kojoj su finansije najbitnije. Đilasu nedostaje širina razumevanja političkih procesa, jasno određivanje prema temama koje dele društvo, ideje za reforme i pozitivna energija sa verom u budućnost. Kupus ideologije, vrednosti, vizije i ciljeva, u kombinaciji sa velikim ego-vođama, vodi propasti raznih tačaka okupljanja. Za sada, Vučić je ubedljiv da ima sve ideje i da je jedini izvor svetle budućnosti, a neuspesi opozicije ga učvršćuju na vlasti”, kaže Beširi.

Procenjujući da li će dijalog pod pokroviteljstvom EP-a, koji je prouzrokovao nove sukobe unutar srbijanske opozicije, dovesti do poboljšanja izbornih uslova, Radosavljević ističe da je “nerealno da će Vučićev režim napraviti neke značajnije ustupke”. Kaže da nije u prirodi Vučićevog načina vlasti da takvo što uradi, jer je to za njega “znak slabosti i uzmicanje pred protivnicima”.

‘Režimske laži, podmetanja, afere, strah i mržnja’

“Vučićev režim ne može opstati bez medijskih i svih drugih manipulacija. Naravno, i sama forma dijaloga će biti upitna, zbog toga što su režimske partije u politički život unele toliko laži, podmetanja, afera, straha i mržnje da je teško poverovati da tu nešto smisleno može da se dogovori. Umesto toga, možemo da imamo fingiranje dijaloga, slično miloševićevskim izvedbama dijaloga o Kosovu, sa učesnicima koji nikoga ne predstavljaju, nemaju politički kapacitet, niti legitimitet. Teško je očekivati od onoga koji prevarama vlada da će omogućiti političkom takmacu i izazivaču da ga pobedi tako što će mu ovaj olakšati poziciju. Možda u nekom sistemu razvijene demokratije, u vučićevsko-miloševićevskoj Srbiji – ne.”, decidan je Radosavljević.

Beširi je, takođe, stava da Vučić neće napraviti neki značajan ustupak, jer “nema nikakav podsticaj da podržava opoziciju, niti da im išta daruje, slobodnu medijsku scenu, da manje zloupotrebljava izborni proces, da odustane od funkcionerske kampanje…” Podseća da nijedna vlast u Srbiji nije napravila “raskid između organizovanog kriminala i politike, načina finansiranja političkih stranaka i dupliranja funkcija da se dobaci do željene plate političara, zajedno sa nameštenim tenderima”. Opozicija koja se ne odredi jasno prema tome, kaže on, teško da može očekivati od vlasti da se samopromeni.

“Za svoj prostor u medijima, za bolje izborne uslove i za dijalog opozicija mora se izboriti. To zahteva organizovanost, finansije, podršku građana i istrajnost. Do sada smo bili samo svedoci sezonskih pauzi protesta, koje vode razočaranju glasača, apstinenciji i apatiji. Opozicija mora da pokaže da je bolja i da bi bila bolja od vlasti. Nažalost, do sada to nije pokazala. Nije pokazala ni nove ideje.”

‘Nanovo će nam podariti jednostranačku skupštinu’

“Decenijama nas lažu gde je problem s Kosovom. Iako većina građana Srbije želi u EU i njen standard, Đilas i kompanija tu temu ne samo da izbegavaju, nego još i optužuju EU za kolaboraciju, kao da Parižani, Atinjani i Bečlije glasaju na izborima u Srbiji. O NATO-u se govori oprezno ili protivnički, izbegavaju se teme finansiranja političkih stranaka, zapošljavanja u državnoj strukturi i nameštanja tendera. Anti-režimska kampanja je svedena samo na negativno, primitivno i bazično – oni kradu. U takvoj atmosferi nema ni mnogo vere u budućnost, jer dominira argument – krali ste i vi”, kaže Beširi.

Tanasković smatra da se opozicija može iz teške situacije u kojoj se nalazi izvući samo objedinjena, tako što će ući u kampanju među građane bez ličnih kalkulacija, i pridobiti veliku većinu nezadovoljnih. Opozicija mora da pokaže i dokaže da drži do reči, jer su građani veoma osetljivi na izneveravanje obećanja i principa. Ne smatra da dijalog sa vlašću može da da valjane rezultate, podsećajući na indolentan odnos Vučićevog režima prema raznim preporukama o promeni izbornih uslova koji su stizali sa Zapada i ostajali “mrtvo slovo na papiru”.

“Ukoliko se prilike srpske političke scene ne promene, osobito u okviru stranaka opozicije koje su bojkotovale junske izbore, gledaćemo ove sezone međustranačko ‘bindžovanje’, koje će i u ovom serijalu ‘ostvariti značajne rezultate’ i nanovo podariti jednostranačku skupštinu, u kojoj velika većina građani Srbije neće imati narodne zastupnike”, smatra Tanasković, koji je i član Saveta Skupštne slobodne Srbije.