Duško Radosavljević: Demokratija u Srbiji je doživjela kliničku smrt

‘Da se razumemo – Milošević je trasirao put za sve nepodopštine koje i danas doživljavamo’, kaže Radosavljević.

Predsjednik Saveza antifašista Vojvodine i profesor politikologije Duško Radosavljević (Ustupljeno Al Jazeeri)
Predsjednik Saveza antifašista Vojvodine i profesor politikologije Duško Radosavljević (Ustupljeno Al Jazeeri)

Predsednik Saveza antifašista Vojvodine i profesor politikologije dr Duško Radosavljević za sebe će reći da je Sremac po geografskom poreklu, Vojvođanin po političkoj pripadnosti, a politikolog po obrazovanju. Rođen 1963. godine u Šidu, politikom se bavi od mladih dana – devedesetih je bio jedan od viđenijih članova Reformista Vojvodine, antiratne autonomaške stranke koja je bila naslednica partije koju je 1990. godine osnovao Ante Marković. Doktorirao je 2000. godine na Fakultetu političkih nauka u Beogradu odbranom teze „Elite u periodu socijalne transformacije – slučajevi Poljske, Mađarske i Srbije”, a posle pada Miloševića postaje potpredsednik Vlade Vojvodine.

Veoma je aktivan na društvenoj sceni Vojvodine, a pored rukovođenja Savezom antifašista Vojvodine, predvodi i Vojvođansku politikološku akademiju. U naučnim istraživanjima se bavi političkim sistemima, tranzicijom, međunarodnim odnosima, javnom administracijom, neprofitnim sektorom, političkim pokretima i partijama.

  • Devedesetih ste bili jedan od ne baš brojnih srbijanskih političara koji su se protivili Miloševićevoj ratnoj i nacionalističkoj politici. Kada pogledate taj period iz sadašnjeg ugla, šta se to zapravo desilo u toj nesrećnoj deceniji? U senci genocida i strašnih zločina, mnogima je – čini se – promakla dramatična preraspodela novca i moći.

– Da se razumemo – Milošević je trasirao put za sve nepodopštine koje i danas doživljavamo. Svesno ili ne, to više nije pitanje! On se uhvatio za nacionalizam, „poslednje uporište hulja“, kada je shvatio da zapravo nema nikakve druge politike. Sve ostalo je tragična posledica – rušenje zajedničke države srodnih naroda, najbolja moguća koju su oni imali u svojoj istoriji, sa ograničenjima koje je trebalo popravljati, a ne da se građevina razruši, sa svim razaranjima, zločinima i neljudskim postupcima. Rezultate osećamo, sada je nastavljaju oni koji su i onda bili sa Miloševićem, samo iskusniji, bolje utrenirani i rešeni da se isti ti ciljevi danas ostvare, samo na zakulisne načine. Ispravno je reći da se u periodu ratova na tlu bivše Jugoslavije desila najveća pljačka građana, preraspodela društvenog kapitala u privatne džepove, te rasprodaja veoma kvalitetnih privrednih subjekata predstavnicima neoliberalnog međunarodnog kapitala, ali i veoma sumnjivom profilu kupaca, sa nepoštenim namerama. Pljačka i razaranja nisu bili posledica rata, oni su bili pokretački motiv! U celoj priči intelektualci su prilično zakazali, povukli su se u nacionalne torove i dobrano opravdavali nacionalističku i ratobornu politiku novih, nacionalnih lidera. Tokom tranzicije njima su se pridružili novi ekonomski i politički lideri, ljudi bez vizije i sa osnovnim motivom da se pljačka i propadanje nastave, bez obzira na ishod, patnje i bedu nejvećeg broja građana novih država, nastalih posle raspada Jugoslavije. Tako se nastavila loša vladavina, mandat da vladaju su dobili najgori, koji guše javnu reč, kritiku i svaki smisleni predlog da se drugačije organizuju država i društvo.

  • Čini se da se skoro sve države bivše Jugoslavije, umesto da se ponose, stide vlastitog antifašizma, koji je uglavnom poistovećen sa komunizmom. Čini li vam se da ovaj region neće izaći iz blata u kojem se nalazi ukoliko antifašizam ponovo ne postane mejnstrim, na isti način kao što je to u zapadnoevropskim zemljama?

– Bez poštovanja tekovina antifašizma lišavamo se ponajboljeg dela svoje istorije, kako u Srbiji, tako i u drugim delovima bivše Jugoslavije. Jer, kako biti danas Evropljanin bez svesti koliko nam je bitno uzajamno poštovanje, saradnja, zajedničko učenje i rad na očuvanju mira. Sve je to cementirano tokom Drugog svetskog rata, kad su se zajednički protiv fašizma borili evropski narodi, a u Jugoslaviji njeni narodi i narodnosti. Činjenica jeste da su u Jugoslaviji komunisti predvodili borbu protiv fašizma, ali ta je borba bila prihvaćena od širokih slojeva društva, u svim krajevima zemlje. Bila je oslobodilačka i emancipatorska, i bila je uspešna. To nije smetalo zapadnim saveznicima da Tita i njegov pokret prihvate za saveznike, kao što im nije smetalo da za saveznike prihvate Staljina, SSSR i Crvenu armiju. Podsetimo, temelji evropskih država, kao i celokupne civilizacijske tekovine Evrope, bili su potkopani fašističkom agresijom, tako da su saveznici bili svi koji su se efektivno borili protiv Hitlera i njegovih satrapa.  Zato je danas čudo kada se lideri ex-Yu zemalja jurišno trude da svoje zemlje vrate u krug poraženih u Drugog svetskom ratu, svesno ili ne prihvatajući ideologije kvislinga sa ovih prostora, kojih je stvarno bilo mnogo.

  • Sa druge strane, postoji praksa (u celom regionu) da se neko olako proglašava fašistom. Da li je to zapravo kontraproduktivno? Može li se reći da dolazi do zloupotrebe antifašizma u dnevnopolitičke svrhe?

– Olako proglašavanje protivnika ili učesnika u javnom životu fašistom ima dvostruki karakter: to je stvarno uvreda za svakog normalnog i dobro vaspitanog čoveka, i, još gore, kvalifikujući svaku pojavu fašističkom, poništava se i relativizuje taj strašni efekat koji ovaj termin nosi sa sobom. Jer, da parafraziramo, ako je sve i svako fašista, onda ništa i niko nije fašista. Svesti ovaj termin na dnevnopolitičko prepucavanje, zabadanje i podbadanje, svodi termin, onda i istorijske događaje na minornu pojavu, za koju sve više nismo sigurni ni da se dogodila. To je naravno strašno, ali nema te cene koju nekompetentna politička, i pripadajuće elite, nije spremna da plati zarad očuvanja vlasti i svojih interesa, makar u toj raboti prodala i jedan od najsvet(l)ijih događaja u istoriji ovih naroda.

  • U Srbiji situacija ne deluje nimalo obećavajuće. Sa jedne strane imamo osionu, ultranacionalističku vlast, koja na dnevnom nivou produkuje afere, i koju simbolizuje svemoćni Vučić, čovek koji – takođe na dnevnom nivou – otvoreno krši ustav. Sa druge strane je opozicija, koja je ideološki gemišt i deluje prilično bespomoćno. Sa treće strane su, opet, partije koje formalno baštine antifašizam, ali koje otvoreno sarađuju sa čovekom koji je obećavao da će “pobiti sto Muslimana za jednog Srbina”. Kako smo završili u ovom živom blatu, dok nam obala deluje tako daleko?

– Preko trideset godina Srbija ide u krivom, nacionalističkom smeru. Mnoge političke opcije koje su bile građanske, pa kao takve davale bar minimalnu nadu za bolju političku scenu, nestale su iz političkog života, druge su izgubile politički uticaj nakon koruptivnih godina vlasti, treće su danas u otvorenoj koaliciji sa režimom, pod izgovorom da se žrtvuju, kako bi deo njihovog programa „preživeo“. Partije koje su nastale u poslednjih nekoliko godina nisu ideološki profilisane, više liče na „komitete za podršku“ određenim jakim i u javnosti prepoznatljivim ličnostima, nego što su dobro organizovane, artikulisane u javnom nastupu, ili kvalitetno vođene. Utisak je da je Vučić sa svojom svitom nametnuo igru koja njemu odgovara, umrtvio politički život, koji ubija svaki smisleni politički dijalog, inicijativu ili sugestiju. To naravno predstavlja svojevrsnu kliničku smrt demokratije u Srbiji, ali režimu pruža mogućnost dugog opstanka i svakovrsnih marifetluka, afera, zloupotreba, koruptivnih radnji, gušenja medijskih, ekonomskih i građanskih sloboda. S tim u vezi je i zloupotreba antifašizma od strane pojedinih kvazigrađanskih partija, na način „drž'te lopova“, dok se istovremeno sedi u koaliciji sa režimom koji efektivno potpomaže razne ekstremne, desničarske, huliganske i fašističke grupacije! Ne može se biti antifašista i biti u koaliciji sa partijom koja Srbiju valja po blatu, sa režimom koji tuče svoju mladost i izjednačava sa fašistima, koji pljuje po najumnijim i najčasnijim glavama ovoga društva, koji profitira nad ljudskim tragedijama. U tome ludilu ima sistema, samo ne moramo mi da budemo deo toga sistema.

  • Treba reći da su opozicija u Srbiji i svako onaj koji ima kritički otklon od vlasti – izloženi užasnim pritiscima, napadima, podmetanjima, i to sa svih strana. Kako je uopšte moguće stvoriti jak opozicioni blok u ovakvoj situaciji?

– Pa možda bi trebalo da krenemo „putem kojim se ređe ide“? Silne su godine izgubljene, decenije čak, u kojima se opozicija takmičila sa režimom u disciplini ko je veći Srbin, te u busanju u grudi oko (ne)priznavanja Kosova. I, šta sad imamo? Opozicija nema program niti novih javnih politika kako bi uredila društvo i državu, režim ima samo politiku daljeg osiromašenja građana i jalovog pokazivanja mišića, bez ikakve mogućnosti da situaciju pokrene nabolje, osim što jeftinim populističkim ponašanjem podilazi najnižim instinktima gubitnika tranzicije, koje je on sa socijalistima proizveo u devedesetim godinama prošloga veka. Dalje zaoštravanje odnosa između aktera na političkoj sceni biće na korak od katastrofalnog ishoda, ako se stvarno ne stvori svest o potrebi korenite izmene političkog puta Srbije u budućnosti i formiranja određenog društvenog dogovora – konsenzusa o tome. Tu bi bilo mesta za poslenike civilnog društva, nezavisne eksperte, stučna i ina udruženja, koji bi ponudili svoje usluge, prvo opoziciji, u cilju stvaranja realno jakog opozicionog bloka, a onda i režimu, kako bi se ova pat pozicija prevazišla. Naravno, treba biti otvoren i za nastojanja međunarodne zajednice, prvenstveno EU, da se uključi u ove procese.

  • Ukoliko se ne nastavi ovim putem, može li Srbije da dođe u sličnu situaciju kao danas Rusija, u kojoj se hapse i osuđuju na zatvor opozicioni prvaci?

– Pa situacija nije mnogo bolja, čak je i lošija po nekim pitanjima, nego u Rusiji, čiji je lider idol i ideal mnogobrojnim vlastodršcima u Evropi i mnogima u Srbiji. Letošnje demonstracije protiv režima u Srbiji, i količina upotrebljene sile protiv demonstranata, pokazatelj su da ovaj režim neće (o)lako pasti. Onda kada oseti da je stvarno ugrožen, represija će se još više povećati, a tada se neće birati načini ispoljavanja agresije. Brine i patološka mržnja koja se jasno vidi u nastupima predstavnika režima u parlamentu, u medijima, u javnom životu. Konstruisanje glasina o opozicionim liderima, korišćenje podataka iz ličnog života, razne zloupotrebe, korišćenje aparata državne sile protiv političkih suparnika, toliko se otelo kontroli, pa je smisleno upitati se kolika je izvesnost mirne predaje vlasti ako i kada režim padne na izborima? Parafrazirajući pesnika, nada nam je dublja od strepnje.

  • Da li se u tom smislu može reći da je Srbija zapravo odustala od evropskih integracija?

– Po rečima čelnika režima, Srbija je još uvek gorljivi kandidat za ulazak u EU. Samo, čelnik tog režima promeni svoje mišljenje dok ne završi rečenicu, pa kako mu onda verovati, posebno kako verovati zbilji, koja kaže da tokom prošle godine nije otvoreno nijedno pregovaračko poglavlje? Mislimo da je ta proevropska retorika samo paravan za vođenje jedne beskrupulozne politike daljeg osiromašenja Srbije, koristoljubivom insistiranju na sprovođenju neoliberalnog koncepta ekonomske politike, kao i za zatiranje medijskih i ljudskih prava, posebno za brutalno gušenje opozicije, isključenje civilnog društva i inih kritičkih tonova i sugestija u društvu, koji se planski i sistematično povlače po blatu, oduzima im se pravo na javnu reč, sve sa isprikom da oni usporavaju evropske integracije! Naravno da je režim, ne Srbija, odustao od integracija, jer u uslovima uređenosti, kakva je objektivna situacija u EU, ne bi se građanima Srbije mogla prodavati magla, niti bi se mogli držati u zabludama i bivati manipulisani. Međutim, dokle god gospodar političkog života u Srbiji, Aleksandar Vučić, predstavnicima međunarodne zajednice liči na nekoga ko će pomoći u rešavanju problema Kosova (čitaj – ko će potpisati priznanje), neće se dovoditi u pitanje politika režima prema EU. Što će građani Srbije zbog toga imati problema, nije problem za EU, što sa sobom povlači pitanje smislenosti i iskrenost politike EU prema Srbiji, ali i prema Albaniji, Severnoj Makedoniji, pa i Kosovu.

  • U celom regionu vlada fama o snazi tajnih službi, o tome kako zapravo one kreiraju društvene i političke procese. Da li je to tačno i otkud fasciniranost tajnim službama?

– Fama o snazi tajnih službi je dobrano uveličana i počiva na njihovoj zloupotrebi u dnevnopolitičke svrhe. Naime, službe se u regionu koriste više za praćenje aktivnosti političkih protivnika, a manje za zaštitu države od aktivnosti inostranih službi, terorističkih i ekstremističkih grupa, zbiljskog nasrtaja na državu. Zato imamo dosta slučajeva da su te službe „neaktivne“ kada za to postoji potreba režima, pa da se „pale“ na mig vladajućih, pa da onda ponovo zažmure, što dosta govori o kvalitetu službi i karakteru režima u zemljama regiona. Izostanak profesionalizma, partijsko zapošljavanje i poltronisanje, lažno tumačenje patriotizma – samo su neke od karakteristika ovih službi. One same ne kreiraju društvene i političke procese, ali se njihovi delatnici pronalaze u raznim kriminalnim, političkim i privrednim aktivnostima, posebno u aferama, čega uopšte ne bi smelo da bude. Utisak da su službe prisutnije u raznim oblastima života jedna je od preživelih propagandnih poruka iz nekih drugih vremena, kada su službe prvo obavaljale svoj prioritetni posao, pa onda tek izvodile određene „bravure“, kao prateće aktivnosti svoga posla.

  • Na kraju, pitanje o Vojvodini, za čiju autonomiju se decenijama zalažete. Čini se da je ona danas na istorijskom minimumu. Vojvodine kao da više nije politička tema, a njena administracija bez ikakvih ingerencija postala je skladište drugorazrednih partijskih kadrova. Kako smo do toga došli?

– Vojvodina je trenutno politička ljuštura bez sadržaja, važna je na nivou simbola, ne i političke i ekonomske snage. Već duže vremena prosečna plata u Vojvodini je ispod nivoa prosečne plate u celoj Srbiji. Daleke 1988. godine, kada je autonomija pocepana na ulicama Novog Sada, bila je skoro 50 odsto veća od proseka centralne Srbije. Rekao bi neko, pa to je osnova za političku borbu, ali nema nikoga ko bi tu borbu poveo. Nema ideološke postavke za borbu, nema partija, a i civilno društvo se više okrenulo larpurlartističkim projektima izučavanja multikulturalizma u novosadskim prigradskim naseljima ili stavovima učenika osnovnih škola o ekologiji, da bi umirila svoju građansku savest, jer je opasno „za Vojvodinu vojevati“. Rešavanje pitanja „ozonskih rupa, mira u svetu“, sada i pandemije, veći je intelektualni, politički i civilizacijski izazov od pitanja „Vojvodine stare“. Zato se time bave pojedinci, retke nevladine organizacije i preživeli autonomaši, egzekutirani u „jogurt revoluciji“. A, oni drugi, koji se danas izdaju za pobornike autonomije? Pa oni dobro znaju da se nekada za ideju Vojvodine živelo, a danas se od nje živi, valjda zato i ulaze u koaliciju sa režimom, smatrajući da ako oni prežive, da će preživeti i ideja autonomne Vojvodine? Što bi rekao pesnik Veljko Petrović, „Vojvodino stara, zar ti nemaš stida“? Napisao ju je 1911. godine, a više je aktuelna nego ikada do sada.

Izvor: Al Jazeera

Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO