Otkud Che Guevara na Kaleniću

Kubanski saksofonista Reinaldo Hernandes Martines našao je svoje mjesto, a gdje drugo nego na beogradskoj pijaci.

Sa koronom, pokazalo se da mu je saksofon odličan lijek protiv pandemijske izolacije (Ustupljeno Al Jazeeri)
Sa koronom, pokazalo se da mu je saksofon odličan lijek protiv pandemijske izolacije (Ustupljeno Al Jazeeri)

Nema Reya na Kaleniću ove subote. Da se nije vratio u Kubu, u svoj rodni Camaguey odakle je kao školovani muzičar sa velikim orkestrom došao pre devetnaest godina u Beograd i tu ostao.

“Zauvek” kako mi je Reinaldo Hernandes Martines (68) govoreći o Srbiji, rekao pre tri subote, kada mi je za AJB ispričao svoju priču o životu u Kubi gde su ostali njegova braća i sestre dok mu je majka umrla pre tri godine. I životu u Srbiji gde je stigao pre devetnaest godina, sina a nećakinju iz Kube doveo pre sedam godina.

Iako je najbolje godine proveo na jednom kontinentu, a tek sa 50 godina stigao u Evropu i nastanio se u Srbiji, njegova biografija nije obeležena dramatičnim nesporazumima, strmoglavim padovima ni velikim usponima.

Neko bi pomislio da je Reinaldo svoj život podelio na dve propale revolucije – One u Kubi koju je pre njegovog rođenja poveli Castro i Che Guevara, i ove u Srbiji koja je izneverila nade njenih učesnika posle petog oktobra.

Ostat će ovdje ‘Hasta Siempre’

Ali on svoj život gleda kao na put bez ikakve velike drame: U Kubi je danju radio kao agronom kada je na poljoprivrednom aerodromu rukovodio malim avionima koji su zaprašivali šećernu trsku. S večeri je svirao i pevao po hotelima i barovima.

Uz rad u rodnom Camagueyu završio je visoku muzičku školu, zavoleo je saksofon, batalio svaku drugu filozofiju i ideologiju, smisao života sveo je na muziku koju uz pomoć ovog instrumenta svakoga dana iznova potvrđuje.

U jednom od tih kubanskih hotela rezervisanih za strance, odsedao je menadžer iz Beograda. “Saša”, seća se Rey samo imena. Pozvao je celi orkestar da gostuje u Sava centru, i njih 18 je došlo 2. juna 2002. preko Pariza i Budimpešte u Beograd.

Reinaldo i još šestorica drugih više nisu hteli da se vrate na Kubu. Početak u Beogradu bio je hit. U Sava centru aplaudiralo im je više hiljada ljudi.

Za proteklih 19 godina sa svojim bendom Rey Beny je svirao i pevao po mnogim klubovima u Beogradu, držao časove salse, gostovao u Sarajevu, u Severnoj Makedoniji…

Sa koronom, pokazalo se da mu je saksofon odličan lek protiv pandemijske izolacije. Sada su Kalenić, Đeram, i pijaca u bloku 44 ono što je nekad bio Sava centar. Turneja u vreme korone ograničena je na beogradske pijace, subotom je na Kaleniću, četvrtkom na Đermu, sredom u bloku 44…

I dobro mu ide. Dnevni pazar na Kaleniću je oko 6.000 dinara (oko 50 evra). Dariva ga ko koliko ima, i koliko hoće da da, a on radi majstorski i od srca. Kao da nastupa u Koloseumu.

‘Moja jedina politika je saksofon’

Posao ovog crnog Kubanca u vreme korone se odvija po nekoj unapređenoj verziji nekadašnjeg samoupravnog socijalizma i davno zaboravljenog zakona o udruženom radu. Nagrađen je prema učinku o kome samoupravljaju posetioci Kalenića. Osećaju se na pijaci tragovi jugoslovenstva iz vremena nesvrstanosti, kada su ljudi druge rase bili dobrodošli u glavnom gradu.

Na španskom jeziku intervju za Al Jazeeru koji sam na Kaleniću, pre tri subote, vodila sa Reinaldom, sveo se na vrlo malo reči. I da li zbog toga što neće da ima komplikacije ni sa Srbijom, gde u novobeogradskom bloku živi sa nevenčanom ženom, ni sa Kubom gde su ostali braća, sestre i njihova deca ili zbog toga što je muzika zaista postala njegov jedini moto, u svoje odgovore na moja pitanja Rey gotovo bez izuzetka ubacuje “saksofon”.

Da li ti nedostaje Kuba?

“Mucho”.

Da li voliš Srbiju?

“Mucho”.

Gde se bolje živi?

“Ima ljudi koji žive dobro i u Srbiji i u Kubi. I ljudi koji preživljavaju u obe zemlje”.

Voliš li Fidela Kastra?

“Volim. Volim sve ljude.”

Da li si komunista?

“Moja jedina politika je saksofon.”

Šta misliš o novom američkom predsedniku?

“Znam da je bio Trump. Ne mogu da se setim kako se ovaj novi zove. A nije me ni briga.”

Do pre tri godine majka mu je bila živa, slao joj je iz Srbije svakog meseca po pedeset evra. To joj je mnogo pomoglo. Nije uspeo da na Kubu ode na sahranu

”Skupa je karta, komplikovana je procedura”, kaže.

Samo ponekad, subotom, i uvek instrumentalno, uz saksofon Reinalda, na beloj Kalenić pijaci u centru Beograda, probija se melodija posvećena kubanskoj revoluciji i Cheu.

“Mi ćemo pobediti/Ako te budemo sledili/Zauvek komandante.”

Kalenić je jedini svet sa kojim sam u živom kontaktu, sve ostalo iz sveta mi se prikazuje umanjeno na dimenzije ekrana u mom domu. Korona i epidemiološke mere mnogima su kao i meni nametnule sličnu neočekivanu sudbinu. Ali dok gledam kako Reinaldo zavučen u jedan od sporednih prolaza najveće i najstarije beogradske pijace, uspeva da razvedri sumoran svet, da pritom još zaradi za život…, čini se da ima nade. Da solidarnost postoji čak i u onom delu gde je keš glavna i jedina valuta.

Tamo gde se novac sipa u sir, kajmak, ajvar, pasulj, krompir, cveklu i šargarepu. Sipa se i u kulturu. U koferčić Reinalda. Taman dovoljno da se pokaže kako je i u vreme korone, “život muzičara važan” (musician’s life matters) da je “Crni život važan” (“Black lives matter”). Kao i vanblokovska miroljubiva saradnja među zemljama u razvoju.

Vlast je solidarnost izokrenula u performans

“Solidarnost? Šalite se”, kaže mi sociolog Matija Medenica, jedan od najupornijih i najistaknutijih levičarskih aktivista u Beogradu.

Dodaje da su se “vlast i opozicija potrudile da solidarnost ograniče na performans”.

Na delu je naprotiv zloupotreba tog principa.

“Državni aparat i poslovodstva u privatnom sektoru ovu situaciju uspešno preokrenuli, tako da taj osećaj zajedništva iskoriste za ostvarenje ličnih i sebičnih interesa. Naspram retorike o tome kako da ovu muku svi jednako delimo,  stoji erupcija autoritarnosti, nasilja a katkad i drastična smanjenja plata, izrabljivanje i otkazi,” dodaje Medenica.

Oko hiljadu ljudi ostavilo je pre neki dan, po svežu belu ružu pred ulazom u zgradu Vlade u podne na Sretenje. Protest zbog sto pet lekara koji su u toku epidemije do sada preminuli sastojao se iz čitanja njihovih imena, dobi, specijalnosti i mesta gde su radili. Sindikat lekara i farmaceuta traži da se njihovim porodicama omogući nacionalna penzija, da država pomogne školovanje njihove dece…Da unapredi zdravstveni sistem, da ne izrabljuje medicinsko osoblje do iznemoglosti, da im omogući kraće smene…

Odmah posle protesta Gradska čistoća dobila je vanredni zadatak: da obriše i izglanca sve znakove protesta koje su u čast izginulih medicinskih radnika ostavljeni pred zgradom Vlade. Kao da su u kontejner bačeni životi svih 105 lekara a bačene su na Sretenje samo buketi svežeg belog cveća. Pa eto, možda su bar tamnoputi radnici Gradske čistoće dobili praznične dnevnice, dok su svuda po gradu limene kante prelivene đubretom.

Poželjno je da figuriraju samo heroji koje je vlast ozvaničila. Predsednik lično, dok lično uručuje vakcine po regionu. Kao što je lično usred korone, delio respiratore koje je on lično nabavio. Kao što je u Feketićima pre gotovo sedam godina svojim rukama iz smetova izvlačio neko dete uz sijaset kamera. Nisu mu potrebni ni vatrogasci, ni terenski spasioci, ni lekari ni hitne službe. Vučić – to je solidarnost. Ako se on imenom i prezimenom ne pomene kao heroj, nema solidarnosti ni u regionu.

A eto, u Sarajevu, Splitu, u Zagrebu, u Crnoj Gori, Makedoniji, odzvanjaju stihovi i muzika preminulog Novosađanina Đorđa Balaševića. Skupio se narod i peva dragom junaku iz Srbije. Nikako Vučiću, nego baš suprotno.

Na sličan način, na Kalenićevom mikrokosmosu, odzvanjaju čisti zvuci Reyevog saksofona. Živa muzika u vreme korona tišine. Harmonija u vreme kakofonije. Solidarnost u vreme otimanja.

Kuba proganja disidente, a liječi sve ljude

A šta se u vreme korone dešava na Kubi? U toku je velika reforma i otvaranje većine sektora za privatne delatnosti. Suočena sa najvećom krizom otkako je pre trideset godina propao Sovjetski Savez, komunistička Kuba će umesto dosadašnjih 127 grana, otvoriti za privatne preduzetnike dve hiljade delatnosti. Privatnicima režim ne prepušta svoje strateške temelje: ne daje medije što je loše po demokratiju, jer sredstva informisanja joj služe za svakodnevno podmazivanje propagandne mašinerije.

Kuba, međutim, nije luda da privatnom sektoru prepusti svoj glavni adut, zdravstvo s kojim s pravom maše po svetu i u svojoj zemlji, Havana ne poklanja privatnicima. Ne daje ga na tržište, jer pravo je čoveka da se leči i da mu je dostupna zdravstvena zaštita u svakom kutku zemlje.

Da u mnogo čemu greši, da je država cenzurisala, zatvarala i onemogućavala opoziciju i građanske inicijative, da je hapsila umetnike – to je dobro poznato. Od pre dve godine usvojen je zakon po kome se umetnicima i izvođačima nalaže da za svaki javni nastup moraju da traže odobrenje ministarstva kulture. Zabranjuje se i prikazivanje “opscenih”, “vulgarnih”, drugih sadržaja “štetnih po etičke i kulturne vrednosti“ zemlje. Definicija je dovoljno široka, da vlast iza rešetaka može da stavi bilo koga ko joj smeta.

Ali da je u borbi protiv epidemije Kuba zemlja kojoj bi mogle da pozavide mnogo moćnije nacije, da je polustoletno ulaganje u nauku, farmaceutiku, medicinu  zdravstvo daje odlične rezultate, to se nekako sramežljivo potkrada u svetskim medijima.

U jedanaestomilionskoj naciji je na dan 21. februara ove godine zabeleženo ukupno manje od 300 smrtnih slučajeva od posledica korona virusa, dok broj novoobolelih raste na dnevnom nivou, ali ne prelazi crvene linije kakve su probile sve evropske i američke zemlje. Fatalni ishod u “komunističkoj” Kubi bar desetostruko manji nego što je u Srbiji, zemlji od sedam miliona stanovnika gde je preminulo, prema zvaničnim podacima, više od četiri hiljade ljudi.

Bit će vakcina i za izvoz

Uprkos finansijskoj, ekonomskoj i trgovinskoj blokadi od strane susedne Amerike, kubanska vakcina “Suveren 2” ulazi u treću fazu.  Pozivajući se na nezavisne američke naučnike, New York Times predviđa da će Kuba uspeti da celokupno stanovništvo vakciniše do polovine ove godine. U slučaju sretnog završetka, ako se Suveren 2 pokaže uspešnim, a sve govori da hoće, Kuba će do kraja godine proizvoditi sto miliona doza, imaće dovoljno i za izvoz.

Ova zemlja već proizvodi nekoliko vakcina za svoj nacionalni program imunizacije koji je besplatan i univerzalan i pokriva 98 posto stanovništva. Pre trideset godina proizvela je vlastitu vakcinu protiv hepatitis B i praktično je iskorenila tu bolest.

O značaju kubanskih lekarskih brigada koje su putovale po Africi i borile se uspešno protiv ebole, ne mora se više ni govoriti. O tome da su Kubanci godinama lečili stanovništvo Brazila, Argentine, Venecuele …, a da su nudili svoju pomoć i Americi kad se za vreme Busha mlađeg suočila sa razornim nevremenom (Katrina) u New Orleansu, zna se tek pomalo.

Ali da će organizacija zdravstvenog sistema biti od sada zadatak broj jedan, u svakoj pojedinačnoj zemlji, to je posle tragičnog iskustva sa ovim virusom očigledno neophodno. Moralo bi da postane jasno da se zdravlje stanovništva ne može prepustiti tržišnoj privatnoj utakmici čiji je cilj materijalni profit. U tom smislu Kuba bi mogla da bude model.

I gde je usred tih paradoksa sa kojih korona skida sve maske, mesto za crnog saksofonistu sa Kube? Pa eto, evo ga na Kaleniću. I dobro se snalazi. Kad nema mraza i prsti se ne slede.

Izvor : Al Jazeera

Povezane

Iscrpljujuće sankcije i loša ekonomska situacija nisu spriječile Kubu da postane mogući kandidat u trci za vakcinu protiv COVID-a 19, koja trenutno ulazi u treću fazu ispitivanja.

10 Feb 2021
Više iz rubrike TEME
POPULARNO