Porfirije, patrijarh za teška vremena

Doskorašnji mitropolit zagrebačko-ljubljanski nije u intervjuima i besjedama nikada izostavio da govori o želji da ‘gradi mostove među ljudima’.

Novoustoličeni poglavar Srpske pravoslavne crkve znatno je mlađi od svojih prethodnika (EPA)

Dok je pod svodovima Saborne crkve u Beogradu, na ustoličenju novog patrijarha srpskog Porfirija, odjekivalo “Aksios-dostojan” i dok se već u javnosti lome koplja ko je, kakav je čiji je i čiji će sve biti, setila sam se jednog od naših susreta u vreme dok je bio na čelu Saveta tadašnje Republičke-radiodifuzne agencije (RRA).

Radeći u to vreme u pravnoj službi RRA (sada REM), u jednom trenutku sam prešla granicu nepodnošljivog mrcvarenja i trpljenja mobinga od šefice te službe i, u dozvoljenoj pauzi za očaj, teskobno sedela pored fontane na bivšem Trgu Marksa i Engelsa. Te zastrašujuće mobing epizode davno sam ostavila iza sebe, ali mi je u sećanju, godinama kasnije, ostala druga, mnogo važnija.

U tom času, sumornog dana negde početkom 2014. godine, dok me je pritiskalo teško beznađe, na moje rame, tu, na nasred trga, spustila se jedna utešna ruka čoveka u svešteničkoj odori. Seo je pored mene da me čuje i razume, a njegove reči bile su blage, smirujuće. U to vreme je bio predsednik Saveta RRA i upravo je krenuo na jednu od zakazanih sednica. Učinilo mi se da sam mu ja tog časa bila preča od dnevnog reda. Takvog Porfirija, tadašnjeg vladiku, ja znam i pamtim.

Poznavalac tehnologije i vještine komunikacija

Nekoliko meseci posle dala sam otkaz u RRA, a vladika Porfirije krenuo je dalje svojim duhovnim putem, na čelo Mitropolije u Zagrebu. Najnovija misija je njegovo ustoličenje za patrijarha Srpske pravoslavne crkve, nakon što ga je izabrao Sabor SPC-a glasanjem i apostolskim žrebom u Hramu Svetog Save.

Biografija novoimenovanog poglavara SPC-a, patrijarha Porfirija, već je manje-više poznata, još od kada je postavljen za mitropolita zagrebačko-ljubljanskog, leta 2014. godine. Ukratko, Prvoslav Perić, kako mu je svetovno ime, rođen je 1961. godine u Bečeju, osnovnu školu završio je u Čurugu, gimnaziju u Novom Sadu, diplomirao na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, doktorirao u Atini.

Njegov duhovni otac, episkop bački Irinej Bulović, koji važi za tvrdu struju u SPC-u, postavio ga je potom za igumana u manastiru Kovilj, gde pod njegovim okriljem dolazi mnoštvo mladih monaha i iskušenika i u kom je osnovao terapijsku zajednicu za lečenje bolesti “Zemlja živih” zavisnosti. Statistika kaže da je kroz tu zajednicu prošlo oko 4.000 štićenika.

Kao predstavnika svih crkava i verskih zajednica, Skupština Srbije izabrala ga je 2005. godine za člana Saveta RRA, a tri godine kasnije postao je njegov predsednik. Vanredni je profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, govori grčki, nemački i engleski, a služi se ruskim jezikom. Novoustoličeni poglavar SPC-a znatno je mlađi od svojih prethodnika, pa se po toj osnovi već predviđa da će kao bolji poznavalac tehnologije i veštine komunikacija “Crkvu na jednostavniji i razumljiviji način približiti javnosti” .

Izbor 46. čelnika SPC-a, nakon što je nedavno od posledica korone preminuo patrijarh Irinej, pratila su brojna nagađanja o političkom uticaju i interesu predsednika Srbije Aleksandra Vučića kakva će biti odluka Sabora. Ta uverenja o Vučićevom mešanju i uticaju potiču ponajpre iz činjenice da gotovo nema sfere u kojoj on ne (o)stavlja svoj pečat, a posebno zbog važnosti uloge crkve u budućem, sve neminovnijem raspletu kosovskog čvora.

‘Iz čije mantije je izašao?’

Mada bi se moglo reći da novi patrijarh svojim dosadašnjim bogoslužbovanjem i svetovnim porukama nije javno iskazivao eksplicitnu naklonost aktuelnom režimu u Srbiji kao što su to nedvosmisleno, a često neumesnim panegiricima, činili mnogi iz SPC-a, pre svih njegov prethodnik, pokojni patrijarh Irinej – i pre i posle Porfirijevog izbora otvorile su se polemike čiji je čovek i iz ”iz čije mantije je izašao”, kome je blizak i kome će biti sklon.

Sociolog religije Slobodan Sadžakov ne sumnja “da je reč o čoveku koji će predstavljati dobrog partnera vlasti, kojoj je i najsrećniji izbor”. Bliskost patrijarha Porfirija sa Irinejem bačkim (koji je, takođe, bio u konkurenciji za poglavara SPC-a) i pod čijim je “duhovnim nadzorom”, kaže Sadžakov, prolazi njegova celokupna sveštenička karjera i koji mu je “duhovni sin”, zapravo znači “posrednu pobedu Irineja Bulovića”.

S druge strane, teolog Jovan Blagojević smatra da na izbor Porfirija nije presudno uticao politički faktor, odnosno predsednik Vučić, kao i da su oni u korektnim odnosima, a odnosi na tom nivou treba da budu korektni. Ocenjujući da je ovo “poprilično samostalan izbor Crkve”, ovaj teolog zaključuje kako bi Vučić, da je mogao, izabrao neke sebi bliže ličnosti.

Sam Porfirije, u pristupnoj besedi prilikom ustoličenja, ustvrdio je da njegovo patrijaško služenje neće skretati stazama “parcijalnih interesa ni savremenog strančarenja i parcijalnog bavljenja politikom” te da će “slediti duhovnu misiju crkve da sabira, objedinjuje i spaja, da služi miru i jedinstvu“.

Crna mrlja tercanja u Chicagu

Naravno da će tek će vreme i iskušenja na rešavanju teških političkih pitanja u kojima će crkva morati da odigra svoju ulogu – u rasplitanju kosovskog čvora, pre svega – pokazati ko je i da li je bilo ko od teoretičara, poznavalaca crkvenih prilika bio u pravu u pogledu odnosa patrijarha i državnog vrha, kao i u proverljivost njegove besede.

Ne može se, međutim, u ovoj priči, istine radi, mimoići ni činjenica da se novom patrijarhu na dušu, kao crna mrlja u karjeri, stavlja sadržaj jednog video-snimka, nastalog pre nekoliko godina u Čikagu, kada je, sa posleratnom srpskom dijasporom i tamošnjim pročetničkim sveštenstvom SPC-a, pevao pesmu iz Drugog svetskog rata na ovim prostorima s razlogom ozloglašenih četnika “popa krvoloka” Momčila Đujića.

Iako je više puta objasnio da, kao gost, nije bio “u prilici da utiče na sve okolnosti” i izrazio “iskreno i duboko žaljenje” zbog svih “koji su se na bilo koji način osetili pogođenima ili uvređenima”, eho tog video-snimka, sudeći po brojnim komentarima i osudama, neće još zadugo utihnuti i često će biti potezan kao argument da mu biografija nije bez greha.

“Protagonisti mržnje i netrpeljivosti me neće pokolebati, nego podstaći da u svome srcu još više negujem ljubav Hristovu”, poručivao je Porfirije, ali je teško verovati da će ta poruka umilostiviti korpus iz kojih stižu žaoke zbog čikaškog terciranja.

Doskorašnji mitropolit zagrebačko-ljubljanski, od 19. februara aktuelni patrijarh, međutim, nije u svojim intervjuima i besedama (pa ni u ovoj pristupnoj tronu čelnika SPC-a), nikada izostavio da govori o želji da “gradi mostove među ljudima” i obećao da će “raditi na povezivanju ljudi celim svojim bićem”.

Za sukob je uvijek prerano

Možda je, ipak, najbolju ilustraciju o međusobnim odnosima na Balkanu (u ovom slučaju između Srba i Hrvata) Porfirije dao stavljajući ih jednom prilikom u kontekst Šopenhauerove priče o dva bodljikava praseta, “koja moraju biti dovoljno blizu da im bude toplo, ali istovremeno i dovoljno daleko da se međusobno ne izbodu…”.

Ukazujući na tu metaforu o srpsko-hrvatskoj (ne)trpeljivosti, hrvatski istoričar Hrvoje Klasić opisuje novog patrijarha kao “nekog tko je gradio mostove bez obzira na dubinu i širinu rijeke, tko je vlastitim primjerom dokazivao da za razgovor nikad nije prekasno, a da je za sukob uvijek prerano”.

Da li će reka u koju će morati da zakorači patrijarh Porfirije biti preširoka i prestrmih obala za nove mostove, sa Kosovom recimo, biće i za njega veliko iskušenje i izazov. Epilog sledi, koliko god da se ne nazire.

“Ja jesam Srbin, ali sam, pre svega, hrišćanin, a to je univerzalna vrednost i zato ću propovedati i svedočiti Hrista. Volim svoj narod, ali volim i voleću i sve druge narode, svakog čoveka, svaku ikonu Božiju”, jedna je Porfirijevih poruka kojom je sebe svima ponudio na proveru.

Izvor: Al Jazeera

Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO