Sjećanja Veselina Vujovića: Sportski uspjesi Jugoslavije mogu biti primjer svijetu

„Počeo sam igrati rukomet spletom okolnosti. I danas je sport moj favorit. Pratim i košarku koju je igrao moj brat. Na Cetinju su košarkaški i rukometni klub igrali u saveznom rangu. Imali su veliki broj navijača kao u svakom malom mestu, to su bili naši heroji. Visinom i afinitetom preferirao sam košarku. U staroj, dobroj Jugoslaviji igrana su školska takmičenja u košarci, rukometu, fudbalu“, kaže nekada najbolji svjetski rukometaš Veselin Vujović.

On nastavlja: „Momci koji su igrali rukomet zamoilili su me jednom da dođem jer im je nedostajao igrač da ekipa bude kompletna. Rekoh u prvi mah: ‘Ma kakav rukomet, ne dolazi u obzir’. Međutim, taj dan nisam imao obaveza i otišao sam na poligon malih sportova u farmerkama, odnosno šorcu odsečenom od njih. Njima je falio igrač. Preskočio sam ogradu, ušao i odigrao prvu rukometnu utakmicu za Osnovnu školu Njegoš. Na sreću, pobedili smo jer da smo izgubili rukomet sigurno više ne bih igrao. Pošto smo pobedili, došao sam i sutra kada je turnir završavao. Prišao nam je trener rukometaša Mirko Popović i rekao: ‘Ti, ti i ti, u ponedjeljak dođite na trening. Nije da te pitao hoćeš li, nego si morao da dođeš. Otišao sam tako u rukomet, ali sam uporedo igrao i košarku. Nekoliko godina sam se bavio sa oba sporta, problem je bio što su se ponekad poklapali termini odigravanja utakmica. Rukometaši bi igrali u Makedoniji i dolazili bi ujutro rano na Cetinje, dok bi košarkaši već trebali krenuti na drugu destinaciju. Pitao sam se kojem sam sportu potrebniji.“

Lijepa vremena

Trener banjalučkog Borca istakao je da su to bila lepa vremena, kojih se rado prisjeća.

„Kao i svi momci koji su talentoavani, prekomandovan sam u RK Lovćen. Iz školskih takmičenja su se crpili talenti koji bi kasnije igrali za lokalni klub. Kada sam došao u Lovćen, okupila se sjajna generacija. Tada je bilo nekoliko škola na Cetinju. Trenirali smo u klubu i igrali takmičenja na republičkom nivou. Kasnije smo nastupili na državnom prvenstvu u slovenskoj Ajdovščini i tamo smo kao drugoligaš odigrali finale omladinskog prvenstva Jugoslavije. To je bio nezamisliv uspeh za nekog drugoligaša u tom trenutku. Iz te generacije četvorica su pozvana u juniorsku reprezentaciju. Kasnije sam jedino ja postao seniorski reprezentativac, a ostali koji su igrali sa mnom, napravili su odličnu klupsku karijeru u Jugoslaviji i inostranstvu“, naglasio je proslavljeni lijevi bek.

U Igračkoj karijeri rođeni Cetinjanin je sa Metaloplastikom iz Šapca bio dvostruki uzastopni šampion Evrope, 1985. i 1986, te sedmerostruki prvak i četiri puta osvajač Kupa Jugoslavije. Klupske trofeje je osvajao i u Barceloni, s kojom se četiri puta okitio naslovom prvaka Španije, a jednom i Evrope, 1991.

Nizao je uspjehe i kao trener. Osvajač je tri titule prvaka Makedonije sa Vardarom i SEHA lige 2012, dva naslova u Hrvatskoj sa Zagrebom, te bronzane medalje sa Slovenijom na Svjetskom prvenstvu 2017. godine u Francuskoj.

Ističe da je imao poziv šampionskog sastava košarkaša sarajevske Bosne da dođe na probu. Istovremeno bio je pozvan na pripreme juniorske rukometne selekcije Jugoslavije u Puli.

„Ona se pripremala za ‘Trofej Jugoslavije’, a tamo je bila i seniorska reprezentacija. Odlučio sam da odem u Pulu da vidim legende Rađenovića, Jurinu, Krivokapića. U juniorskoj reprezentaciji bila su nekolicina igrača Metaloplastike: Isaković, Vuković, Rašić. Družeći se sa Vukovićem, koji je poreklom Crnogorac, ubeđivao me da trebam doći u Šabac. Kako smo bili mladi, zaboravili smo izmenjati fiksne telefone. Bio je uporan, uzeo je telefonski imenik i okretao brojeve sa prezimenom Vujović, pitajući ih da li neko njihov igra rukomet. Neki nisu znali dok mu jedan nije rekao: ‘Onaj mali Krstov, igra sigurno’. Onda me dobio, pojavio se na vezi i predsednik Metaloplastike, koji je došao na Cetinje. Pričao je sa klubom i roditeljima, te je tako započeo put u Metaloplastiku.“

Put posut cvijećem

Dres dvostrukog evropskog šampiona Vujović je nosio od 1979. do 1988. Igrajući za Metaloplastiku, izgubio je od češke Dukle u finalu Kupa šampiona, 1984, da bi potom dvije godine uzastopno bio osvajač prestižnog trofeja sa izvanrednom generacijom rukometaša.

„Put do trofeja bio je posut cvećem, kao san. Sjajna je to bila generacija Metaloplastike. Stariji ljudi je se sećaju, mlađi putem društvenih mreža, YoTuba i Googlea mogu da vide utakmice kako je igrala Metaloplastika. Igrali smo rukomet, uživajući u njemu. Nama je logično bilo da pobeđujemo. Nastupali smo sa pozicija sportske sile zemlje koja je ostvarivala odlične rezultate. Danas smo nekako uplašeni, kao da igramo protiv Marsovaca. Svi su brži, jači i bolji od nas, a naše kao da je sve loše. Nisam pristalica tog stava. Naše je najbolje. Samo ako se malo koncentrišemo, možemo još da držimo časove celoj Evropi i svetu.  Predsednik Metaloplastike bio je Aleksandar Traco Trifunović, koji je razmišljao daleko ispred svog vremena. Doveo je igrače koji su nam bili potrebni – mene, golmana Mirka Bašića, Zlatka Portnera i Jovicu Cvetkovića.“

Na taj način je prema Vujovićevim riječima, bila kompletirana ekipa Metaloplastike, koja je imala podlogu u juniorskoj generaciji.

„Ekipa je bila mlada, većina su bili juniorski reprezentativci, sličnog godišta. Oprostila se od starijih koji su zadržali prvoligaški status Metaloplastike. Tada je to bilo teško jer je liga bila jaka. Bili su smeli da rizikuju sa mladim igračima. Prva godina je bila teška, jedva smo spasili prvoligaški status. Kasnije smo pobeđivali sve protivnike. Prvo smo učestvovali u Kupu kupova i došli do polufinala. Potom smo igrali Kup šampiona, pobeđivali prvake i dominirali na evropskoj sceni.“

Naglasio je da je u to doba sport bio koncipiran na drugačiji način. Kako on kaže, nije bio toliki atak sportskih događaja kao danas na televizijskim ekranima.

„Znalo se kada se igra fudbalska, rukometna i košarkaška liga. Bllo je vreme sporta i razonode, kada su se slušali prenosi utakmica na tranzistorima u celoj bivšoj Jugoslaviji. Tada je biti sportista predstavljalo čast i zadovoljstvo. Kao takvi bili smo miljenici grada koji je živio za nas. Privreda i političke strukture su pomagale finansijski taj projekat. Plate su bile dobre. Ljudi su imali dovoljno sredstava da sednu u autobus i odu na utakmice u Prag, avionskim letovima do Moskve.“

On ističe da su u selekciji bivše države vjerovali u osvajanje zlata na Olimpijskim igrama 1984. u Los Angelesu i SP-u dvije godine kasnije u Švajcarskoj.

„Išli smo da budemo osvajači zlatnih medalja na Olimpijadi i SP-u. Za nas je to bio plan. Kada planirate zlato, možete se prevariti i biti srebrni ili bronzani. Ali, kada kao danas idete da prođete prvi krug, može vam se desiti da ispadnete odmah. Drugačije su se vrednovali uspesi. Pripremali smo se pod vodstvom vrhunskih stručnjaka od Branislava Pokrajca, Zorana Živkovića do Abasa Arslanagića. Oni su to radili na poseban način, pogotovo Pokrajac, koji je bio prof. dr. rukometa. Uveo je novine u pripreme. Reprezentacija je dobila puno prostora za pripreme, po dva meseca uoči velikih takmičenja. Sada imate 7 do 10 dana za pripreme, kada morate odmoriti igrače od presinga i fizičke istrošenosti. Sećam se naših priprema da smo bili spremni kao desetobojci. Sve je bilo drugačije osmišljeno.“

Prihvatio poziv iz Borca

Legendarni 60-godišnji as nedavno je postao trener banjalučkog Borca, bivšeg evropskog prvaka.

„Pregovori nisu bili dugi, to se desilo iznenada. U vreme korone, odlaganja utakmica, karantina kada se pojavi pozitivan igrač, nije mi bilo žao što nisam direktni učesnik. Kako je vreme odmicalo, nedostajao mi je rukomet. Imao sam ponuda koje me nisu zadovoljavale od klubova u Rumuniji i Švajcarskoj. U tom čekanju javio se Borac, koji, ipak, nije najbolja ekipa koju bih htio da treniram. Međutim, Borac je ekipa sa velikim rukometnim rejtingom. Prihvatio sam uslove i dogovorili smo saradnju na pet meseci. Ne verujem u dugoročne projekte klubova sa područja bivše Jugoslavije. Sve se promeni u mesec dana, vlast ili sponzor, pa ono što se planiralo, padne u vodu. Zato ćemo posle pet meseci da sednemo i vidimo da li smo obostrano za nastavak saradnje.“

Žiri bivših asova

Vujović je emocionalno doživio izbor za najboljeg sportistu SFRJ 1986. Konstatuje da mu je sa današnje distance, ovo priznanje još draže.

„Izabran sam od bivših sportista koji su nosili tu titulu. To je najbolji žiri koji može da te izabere. Danas imate glasanje po društvenim mrežema, gde ljudi pokupuju glasove, nagovorivši prijatelje da za njih glasaju. To nije realno. Moj izbor vezan je za Miodraga Perunovića, crnogorskog boksera, koji je osvajao medalje u dresu sa državnim grbom. Bio sam tada klinac, gledao njegove mečeve i plakao, dok je on boksovao, izuzetno fajterskim stilom. Kasnije je postao sportista Jugoslavije. Kada su krenuli da čitaju ko je glasao za koga, pomislio sam u sebi: ‘Ako Perunović nije glasao za mene, ne treba mi ova titula’. Kada su rekli da je glasao za mene, znao sam da sam je zaslužio na najbolji način.“

To je Vujović kasnije prizao Perunoviću, koji mu je rekao: ‘A za koga bih glasao kada si ti zaista najbolji koji se ikad rodio.’

„Logično je da smatram olimpijsko i svetsko zlato najvećim igračkim uspesima.  U 1986. osvojio sam Kup i prvenstvo Jugoslavije, Kup prvaka, trofej svetskog šampiona, izabran sam za najboljeg sportistu i dobio Oskar popularnosti. To je savršenstvo u jednoj godini i ne znam da li je sportista sa ovih prostora ikad imao toliko uspeha u kratkom periodu.“

IHF ga je izabrao za najboljeg rukometaša svijeta 1988. Kao trener osvojio je Kup kupova sa španskom ekipom Ciudad Real.

„Nažalost, učestvovao sam u incidentu koji me uveliko obeležio kao trenera i verovatno nisam postigao to što bi znanjem mogao u trenerskoj karijeri. Bio sam kadetski prvak sveta sa selekcijom Srbije i Crne Gore, te viceprvak Evrope u juniorskoj konkurenciji. Osvojio sam četvrto mjesto sa reprezentacijom SRJ na Olimpijadi 2000. u Sydneyu. U uslovima u kojima sada radimo i sa ovim kvalitetom, verujte da su to izuzetni rezultati, mada će neko sa strane reći da su smešni u poređenju sa mojom igračkom karijerom.“

Vujović kaže da je puno lakše biti igrač nego trener. Kao rukometaš dođete i odradite trening, uradivši ono što vam se kaže.

„Osim svojih, trener vodi računa i o problemima 20-ak igrača. Svaki drugi problem se reflektuje na ekipu. Morate biti pedagog i psiholog, otac i majka igračima da biste mogli računati da će ta grupa funkcionisati i dati sve od sebe za dobar rezultat.“

Smatra da ima puno dobrih trenera. Za njega su sjajni španski stručnjaci Manolo Cadenas i Jordi Ribera, selektor reprezentacije Španije, koji je pokazao da je fenomenalan.

„To su aktuelni treneri. Starije koji odavno ne rade u rukometu, ranije sam pomenuo. Od mlađih trenera je odličan Islanđanin Dagur Sigurdsson, koji vodi Japan. Za četiri godine rada je od nezapažene selekcije stvorio tim koji može igrati protiv svakog, što se vidjelo na SP-u. Od trenera sa naših prostora izdvojio bih Vladana Matića, koji predvodi mađarsku Tatabanyu. Cenim takođe Ivicu Obrvana iz Hrvatske, Makedonca Zvonka Šundovskog, selektora Crne Gore Zorana Roganovića, mladog trenera sa dobrom vizijom. Ne treba se plašiti za budućnost rukometa na našim prostorima.“

Odmor uz Savu

U slobodno vrijeme zadovoljnim ga čini odlazak u vikendicu na Savi kod Šapca.

„To je objekat koji smo sagradili i najveća je novina u zadnjih 15-ak godina uz rođenje unuke u porodici. Vikendica je ventil za stresno vreme i dešavanja, odmah je pored rijeke. Odmaramo se uz vodu bez gradske buke. Dolaze nam prijatelji, pecam, raspali se roštilj, okupam se i to je nešto što mi prija u ovim godinama“, zaključio je Vujović.