Novo lice Čilea ohrabrilo latinoameričku ljevicu

Pandemija autokratije zaobišla je Čile u velikom luku. Još se nisu stišali odjeci Bajdenovog samita gde se utvrdilo da devet od deset ljudi živi u zemljama u kojima su gradjanske slobode  ugrožene, a ova južnoamerička zemlja stešnjena između Pacifika i Kordiljera, priredila je svetu dokaz da demokratija nije na respiratoru. Već da puca od zdravlja.

Na predsedničkim izborima u drugom krugu, sa gotovo 12 procenata glasova više, pobedio je mladi Gabriel Borić (35), progresivni levičar, nekadašnji studentski aktivista, čiji preci potiču iz Hrvatske, sa ostrva Ugljen.

Građani su shvatili opasnost

Poraženi protivnik Jose Antonio Kast, nije krio da je ljubitelj generala Pinocheta i da namerava da uz pomoć glasova, Čile vrati u reakcionarni konzervativni sistem po modelu koji je uspostavljen u vreme diktature (1973-1990). Poklonici čvrste ruke, dali su mu prednost u prvom krugu, u nadi da će sprečiti već započet proces pisanja novog Ustava i zadržati svoje privilegije, koje su od ekonomski najstabilnije zemlje istovremeno prouzrokovale najveće nejednakosti na kontinentu. Građani su shvatili opasnost, masovnije nego ikad do sada, izašli su na biračka mesta i za predsednika izabrali Gabriela Borića.

Samo sat pošto su glasačke kutije zatvorene, kao da je Čile Švajcarska, gde demokratske procedure teku po automatizmu, Jose Antonio Kast čestitao je pobedniku i poželeo mu sreću. Na isti način demokratski bonton ispoštovao je i aktuelni predsednik, biznismen, i harvardski đak Sebastian Pinera.

I dok celim Čileom, iz miliona grla odjekuje stara latinoamerička krilatica El pueblo unido, jamas sera vencido (ujedinjeni narod, nikad neće biti pobeđen), retko je kada do sada, ma gde u svetu, ova rimovana parola, u potpunosti ispunjavala svoje suštinsko značenje i u realnosti.

Iz biografije novog predsednika mnogi podaci su neobični. Rođen je i odrastao u Punta Arenasu, gradiću odakle kreću feriji za “kraj sveta” na Ognjenu zemlju. Da bi se iz Borićevog rodnog mesta stiglo do prestonice, potrebno je preći više od tri hiljade kilometara. Kažu da autobusom ovaj put do Santjaga traje bar trideset pet sati. Mnogo se brže stiže do Ognjene zemlje, udaljene od Punta Arenasa svega 244 kilometara. Ali Borić čiji je pradeda po očevoj liniji zajedno sa ženom došao iz Ugljena u Hrvatskoj a po majčinoj iz Katalonije u Španiji, (pre sto dvadeset četiri godine) odlazi na studije u Santiago.

Od studentskog lidera do predsjednika države

Kao jedan od predvodnika takozvane “revolucije pingvina” učestvuje u studentskom buntu 2006. Ovi protesti su naneli prvu pukotinu čileanskom modelu skupog privatnog školovanja ugrađenom u vreme diktature.

Ubrzo je postao kongresmen i pre pet godina osniva Pokret autonomaša sa ciljem da obnovi levicu i ubrza pojavu alternativnog pokreta van dve etablirane koalicije (leve i desne) koje su od pada Pinocheta dominirale čileanskom politikom.

Kao pripadnik nove generacije, Borić je o vremenima diktature imao priliku da uči iz udžbenika, ili iz priče starijih. Sam kaže da on i njegovi vršnjaci nisu više opterećeni strahom kakav vladao među savremenicima Pinočea.

“Znamo da istorija ne počinje od nas, ali takođe smo svesni da u ovo promene ulazimo uz podršku naroda”, rekao je, dok obećava da će se odlučnije zauzeti za suštinsko ukidanje društvenog modela koji privileguje manjinu.

Ma kako da su spontani, masovni ulični skupovi u zemljama Latinske Amerike, podstaknuti pobedom (političkom ili sportskom, malom ili velikom), uz muziku, bubnjeve, igru i parole, odišu dosetkama, smehom i veseljem. Ponesenost mase opija, retko se dešava da neki pojedinac ili grupa uspe da ih pokvari.

Tako je i ovog puta, celim Čileom proliva se radost i nada u bolje sutra. Procenjuje se da je najzad, posle dugog perioda zatišja Latinska Amerika dobila novo i drugačije lice levice. Od Širokog fronta (Frente Amplio) koalicije levičarskih partija i građanskih pokreta, očekivanja su velika.

Naša Amerika, Velika domovina

Argentinski nobelovac Adolfo Perez Esquivel, sa veteranskim stažom u borbi za ljudska prava, ocenjuje da ovom pobedom počinje novo poglavlje, u kome će se ostvariti “veća prava, jednakost i integracija naše Velike domovine, Naše Amerike”. Bivši predsednik Brazila Lula da Silva, kome ankete daju najveće šanse da porazi radikalnog Trampistu Jaira Bolsonara, na predsedničkim izborima sledeće godine, takođe je uzbuđen novim vetrovima koje sa sobom donosi mladi predsednik Čilea.

Pepe Mujica, bivši predsednik Urugvaja i u penziji je je ostao nepopravljivi levičar i raduje se povišenom entuzijazmu. I mnogi drugi vremešniji pisci, umetnici, političari opet pričaju o jednoj velikoj zajedničkoj zemlji u kojoj će biti mesta za zdravije i pravednije društvo.

Reči jedne pesme argentinskog kantautora Leona Gieca, napisane pre skoro trideset godina kada je Borić imao sedam godina, kao da su se obistinile u Čileu i savršeno su legle u kampanji novog predsednika.

Gieco tih godina peva svojim Argentincima iz provincija: “…Hoćemo odmah mladog predsednika, koji voli život i suprotstavlja se smrti, mojoj, tvojoj, jednom drvetu, jednom psu, jednoj mački, svih nas…Kažu da ne možemo da vodimo zemlju, jer nemamo iskustva… Kakve to veze ima? Baš dobro što nismo naučili da krademo… Baš dobro što ne znamo da lažemo…”. Ova pesma prešla je lako lanac Kordiljera koji se između dve zemlje diže visoko iznad oblaka. I stigla je upravo tamo gde treba – u pobednički štab Gabrijela Borića.

Kao u romantičnoj bajci, oživeo je i čileanski umetnik, kantautor, komunista Victor Jara koji je u prvim danima Pinochetovog puča uhapšen, mučen, ubijen da bi karabinjerosi izbacili njegovo telo na ulicu u jednom siromašnom predgrađu Santiaga.

“Nikad neću ratovati protiv svog naroda”, ponavlja Borić preuzevši stih iz jedne pesme tragično stradalog Victora Jare.

Nova Magna carta do jula

Među iskusnim analitičarima u Čileu i okolnim zemljama ipak preovlađuje oprez kada je reč o brzim promenama, podstaknutih širokim masovnim narodnim buntom koji je počeo pre dve godine, rezultirao stvaranjem građanske Ustavotvorne skupštine, čiji rad na pisanju nove Magna carte po meri svih ljudi, treba da se okonča do jula sledeće godine.

Oni sadašnji trenutak izbora progresivnog levičara za predsednika Čilea upoređuju sa istorijskim plebiscitom 1988. kojim je bez prolivene krvi okončana šesnaestogodišnja diktatura Pinocheteove hunte. Borić je tada imao jedva dve godine. I tada su snage koje su glasale protiv ostanka diktatora, dobile 55 posto glasova, isto koliko je osvojio u nedelju i Gabriel Borić u  drugom krugu predsedničkih izbora.

Nekoliko noći urnebesno se slavilo. Čileanci su posebno ponosni što su diktaturu svrgli bez ispaljenog metka, običnom olovkom – demokratskim putem.

Samo koju godinu kasnije u Evropi dugogodišnja represija Nicolaea Ceausescua je okončana streljačkim vodom.

U Čileu su međutim usledile 33 duge godine turbulentne i povremeno mučne tranzicije. Pinochetov model po kome je skrojen tadašnji ustav, pogodovao je bogatom biznisu, velikim korporacijama i stvaranju profita, a ugrožavao je većinu stanovništva koje do dana današnjeg nije uspelo da dođe do pristupačne zdravstvene zaštite i kvalitetnih škola.

Autohtonim narodima oduzimano je sve više teritorija i vodenih tokova. Na plodnom zemljištu, u prirodnim parkovima i zaštićenim zonama nicala su jalovišta otrovnog otpada od rudnika. U  ime rasta BDP-a siromašili su građani a rasli profiti zagađivača.

Borić je izabran ne samo da bi se borio za socijalnu pravdu i prava starosedelačkih naroda, već  i da bi uz podršku svoje baze i mnogobrojnih građanskih organizacija sprečio nove rudarske projekte koji nanose štetu životnoj sredini. Obuzdaće se i rad kompanija koje eksploatišu bakar i litijum i uvešće se nove mere za rigoroznije prečišćavanje otpadnih voda.

Ogromni izazovi

I pogodite šta se dogodilo na tržištu i berzi? Čim je vest o pobedi “zagriženog komuniste” prostrujala, američki dolar, to merilo svih stvari u Latinskoj Americi, porastao je u odnosu na domaći pezos, a akcije rudarskih kompanija koje rade u Čileu, su naglo pale. To nije loše za ostatak sveta, prokomentarisao je Bloomberg.  Uz lakonsku procenu, da će proizvodi kompanija koje rade van Čilea dobiti veću vrednost.

Pred demokratski izabranim najmlađim predsednikom Čilea su ogromni izazovi. Mora da održi fiskalnu stabilnost, a da istovremeno preduzme korake kako bi se smanjila nejednakost, preraspodelilo bogatstvo zemlje, ukinule privilegije za biznis elitu i očuvala prirodna blaga zemlje. Ubeđen je da nije sam i da mu ljudi dobre volje neće okrenuti leđa. Mlad je, nije naučio ni da krade ni da laže, kako kaže Gieco.

I još jedan podatak koji nas, u ovom regionu spaja sa čileanskim jugom. Nekada krajem osamdesetih u Punta Arenasu postojao je putokaz . Na jednoj strelici, zbog velikog  broja imigranata iz naših krajeva, jedna strela sa natpisom Jugoslavija, pokazivala je da je naša nekadašnja zemlja od rodnog mesta novog čileanskog predsednika bila udaljena 13 i po hiljada kilometara. Geografski bili smo daleko i tada,  ali smo sa Čileancima bili bliski. A danas?

Ima li u Srbiji, ili u nekoj od drugih republika, neke ličnosti poput Gabriela Borića koji će se iskreno založiti za socijalnu pravdu, bolje javne škole, pravednije plate, veće poreze na enormne profite, nekog ko će se zareći u demokratske vrednosti. Ili su svi otišli?