Moralna panika u Vranju zbog serije ‘Nečista krv’

Kada stranac prvi put prošeta Vranjem stekao bi utisak da sve u njemu, osim fudbalskog kluba, nosi ime po književniku Bori Stankoviću (1876 -1927), nesumnjivom simbolu ovog južnosrbijanskog grada.

Fudbalski klub i dalje baštini sovjetski naziv brojnih sportskih kolektiva od Vladivostoka do Zagreba-Dinamo, ali se zato po Bori zovu Gimnazija, inače jedna od najstarijih u Srbiji, Pozorište, Književna zajednica, tu je i njegova rodna kuća pretvorena u  spomen muzej, a Stankovićevo ime nose i razne manifestacije nacionalnog karaktera koje se održavaju u Vranju, poput Pozorišnih dana ili Borine nedelje, pa čak i jedna kafe poslastičara.

Vranjanci ne kriju ponos na svog slavnog sugrađanina koji je, ipak, najveći deo svog života proveo u Beogradu gde je radio i stvarao, često ga svojataju i totemizuju, pa je mnoge od njih razgnevila serija Nečista krv koja se od decembra emituje na Javnom servisu Radio televizije Srbije (RTS).

Dijalekat i način govora, likovi iz različitih dela koji se pojavljuju zajedno u seriji, činjenica da se nije snimalo u Vranju već na specijalno izgrađenim lokacijama pored Beograda… samo su neke od zamerki Vranjanaca koji ne kriju sablazan nad rediteljskim radom Milutina Petrovića po scenariju koji je Vojislav Nanović napisao pre gotovo pola veka, a koji je proglašen najboljim na letošnjem Festivali filmskih scenarija u Vrnjačkoj Banji.

Poređenje sa pornografskim filmom

Ipak, najveća kritika autorima serije, koja u Srbiji beleži milionsku gledanost vikendom, odnosi se na način na koji su prikazane Vranjanke, glavne junakinje Nečiste krvi, pa je poznati lokalni advokat Dragan Nika Nikolić seriju uporedio sa pornografskim filmom.

Navodno, tvrde Vranjanci i Vranjanke, koji se često identifikuju sa piscem ali i njegovim junacima, Borine junakinje nisu bile „razvratne bludnice“, kako serija pokušava da ih prikaže, već jedne „smerne žene odane svojim muževima i pravoslavnoj veri“.

Oni koji brane autorske slobode, ali i, kako kažu, Borino delo, poput novinarke Sanje Petrov, ironično odgovaraju na kritike: „Ma, da, kako da ne“.

Ako se iz otomanske atmosfere Nečiste krvi vratimo u sadašnjost, onaj stranac sa početka teksta ni po čemu ne bi mogao ni da nasluti da se našao u gradu Koštane, Gazda Mitketa, Tašane, Sofke ili Hdži Trifuna, nosećeg lika serije u izvođenju Dragana Bjelogrlića.

Partizanski put, koji od južnog ulaza u grad vodi ka centru, jedna je razrovana ulica duž koje niču objekti u potpunom neskladu sa slikom starog Vranja.

Slično je i u užem gradskom jezgru prepunom novogradnje, butika i kafića, dok je koliko-toliko autentična ostala Baba Zlatina ulica, u kojoj se nalazi i kuća Bore Stankovića pretvorena u spomen muzej.

Baba Zlata je, inače, bila piščeva baka koja ga je odgajala i na osnovu čijih priča je Stanković kasnije, mnogo posle oslobođenja od Turaka, kreirao brojne svoje književne junake i dela u kojima sve vrvi od strasti, patnje, neuzvraćanih ljubavi i incestuoznosti.

Serija kao najveći problem

Ljudi iz drugih delova Srbije i iz regiona inače o Vranju gaje stereotip da se ovde na svakom koraku peva i igra, da na svakom uglu zanosno devojke njišu bedrima sve udarajući u daire, da u kafanama sede boemi koji svoju tugu utapaju u čokanje rakije dok ih svojom muzikom teše muzičari.

Naravano, u stvarnosti to nije tako. Vranje, koje je nekada bilo jedan od industrijskih centara bivše SFRJ, danas deli sudbinu većine gradova u Srbiji gde se ljudi bore sa siromaštvom i kako da prežive „od prvog do prvog“.

I pored svega, ispostavilo se da je serija Nečista krv glavni i najveći problem jer navodno skrnavi i samo Borino delo ali i njegove sugrađane kao i Vranje.

Najoštrija u javnim kritikama je spisateljica i profesorka književnosti Branka Marković koja je „toliko ljuta“ da, kako kaže, „ne postoji dovoljno dobra opisna rečenica za moja osećanja prema onome što se čini i radi sa predivnim Borinim delom i njegovim likovima“.

„Borino delo i likovi su Vranje predstavili u tradicionalnom i domaćinskom svetlu gde je žena bila ravna ikoni i toliko zloupotrebljavana od jutra do mraka, jer je bila  poput najodanije sluškinje u svojoj porodici, a od tolikog posla i muka, briga, nije imala vremena ni da misli o svojim pravima a kamo li 24 sata da razmišlja o fizičkom zadovoljstvu!“, navodi Markovićeva.

Prema njenom mišljenju, serija je zasnovana na neistinitim događajima Borinih dela gde su svi njegovi likovi zloupotrebljeni i date su im radnje, razmišljanja i osećaji kojih bi se i Bora postideo, iako je izdaleka  pisao o „nečistoj krvi“ (rodoskrvnuću), pojavi karakterističnoj za celu Srbiju.

„Zamislite vi to, Srbija čekala da vidi kako se vranjske devojke, udovice i žene gole frljav u postelje svojih gazdi i adžija i po cel d'n misliv na onej rabote!“, objašnjava na dijalektu profesorka.

Ona kao ilustraciju prepričava jednu od scena iz poslednje epizode: „Videćete Tašanu, udovicu u drami našeg Bore koja živi poput svetice, u mračnim sobama vranjskog doma jer belo videlo ne sme da vidi posle muževljeve smrti koja se podala iz ljubavi samo Sarošu, kasnije. Smernu, mučenu i sramežljivu ženu koja, iako je imala i svoje strasti i ljubavi i misli o drugom muškarcu a nije ih smela javno izreći, videćete je gde sedi na minderluku raspuštene kose, u skupocenoj kućnoj haljini od svile, polugolu i raskrečenih nogu, pa dok s cigaretom u ruci izazovno gleda vladiku – trese grudi pred slugom Božjim“, ne skriva gnev Branka Marković.

Atmosfera linča prema autorima

Ona zamera i na tome što je serija spojila likove iz nekoliko Stankovićevih dela.

„Tašana nije Trifunova snaja, jer hadži Trifun ima samo jednog sina Mitu, kasnije je to efendi Mita, otac Sofkin, a ne Đorđa i Jovču!“, objašnjava.

Konačno, ona je na svom Fejsbuk profilu pozvala svoje đake da ne gledaju seriju jer nije autentična i baca neistinu i tamnu senku na moral nekog čoveka ili čitavog entiteta, zajednice poput vranjskog življa 19. veka, „kada se poštovao red“.

Na kraju Branka Marković šalje ironičnu poruku:

„I, da se razumemo, serija je ok. Glumci, produkcija, kostimi (sem tonskog dela). Čak je i tema nečiste krvi u redu. I golotinja. I neistine. I fikcija scenariste i režije, svako ima pravo da zamisli film, knjigu po svom senzibilitetu. Ali, nek se okanu ideje da je to Vranje, nek uzmu potpuno druge likove i nek presele radnju, recimo – u beogradski Pašaluk! Pa, nek tamo govore beogradskim govorom i smešnim akcentima“.

Pre serije, bioskopska publika letos je mogla i da pogleda film Nečista krv – greh predaka reditelja Milutina Petrovića, sa kojim je, posle premijere na Filmskim susretima u Nišu, uradila vranjska novinarka Sanja Petrov za svoj portal Slobodna reč.

Ona smatra da se filmom i serijom vranjska baština vratila u Srbiju na velika vrata, te da Vranje i Vranjanci ne smeju da dozvole atmosferu linča prema njenim autorima i samom delu: „Čini mi se da grad koji je rasadnik vrsnih dramskih umetnika i stručnjaka, i o čijim uspesima sve više slušamo poput Ljube Bandović, Juga Đorđevića, Aleksandre Jovanović i onih za koje će se tek čuti, ne sme sebi da dozvoli atmosferu linča prema autorima ovakve ekranizacije kolaža likova iz nekoliko Stankovićevih drama, onog zbog kog se svi busamo u grudi. Produkcija je bez sumnje kvalitetna, pogledajte samo kostime, muziku, glumačku ekipu. Filmofili i ljubitelji serija znaju odlično  da reditelji nisu dužni ni delu koje ga je inspirisalo, ni očekivanjima publike, i kažem ovo uz rizik da budem novi predmet linča“, kaže Sanja Petrov.

‘Moralna panika i sablažnjavanje nad scenama’

Kritike koje se odnose na erotske scene i golotinju, naša sagovornica ne želi da komentariše:

„Ne bih uopšte da gubim vreme komentarišući moralnu paniku kritičara i sablažnjavanje nad scenama neke serije ili filma u kojima glumci, u 2021. godini, ne nose odeću. Verujem da će serija, ovako popularna, izroditi radove i na filološkim i na fakultetima dramske umetnosti, i to je prava adresa za sve komentare“, kaže Sanja Petrov.

U već pomenutom intervjuu, reditelj Milutin Petrović odgovarajući na kritike da glumci u seriji i filmu ne govore vranjskim narečjem, odgovara:

„Siguran sam da ne postoji niko ko je o jeziku u filmu razmišljao toliko dugo i intenzivno kao naša ekipa. I na kraju svima kažem: uzmite bilo koju Borinu knjigu, samo da nije Koštana, otvorite nasumice, ubodite prstom i krenite da čitate. To nije dijalekt“, rekao je Petrović.

Dodaje da je stalno ponavljao svima na setu: „Vranje je grad, vi ste građani, aristokrate, bogati ljudi, govorite više jezika“.

„To je jedna ozbiljna šekspirijanska drama o strašno ozbiljnim ljudima među kojima nema nikakvih papaka i budala. Vranje je tada bilo vekovima u kontinuitetu deo jedne velike carevine, vrlo uređene i ozbiljne, koja je trajala hiljadu godina. Prilično važan gradić u istoj državi u kojoj su bili Kairo, Damask, Prizren, Sarajevo, Solun. Ogromna zemlja. Kad živiš u istoj zemlji gde su Damask i Kairo, ti si deo te civilizacije, deo te kulture. Iz nekog razloga mi se odričemo toga, što uopšte ne razumem zašto“, kaže Milutin Petrović.