Milosavljević: Prekinuti spiralu poricanja počinjenih zločina

Koliko god bila u manjini, i dalje postoji Srbija koja se ne miri sa zločinima, kaže Marko Milosavljević, programski koordinator Inicijative mladih za ljudska prava u Srbiji.

Marko Milosavljević, programski koordinator Inicijative mladih za ljudska prava u Srbiji

Marko Milosavljević je programski koordinator Inicijative mladih za ljudska prava u Srbiji. Urednik je publikacije Kosovska hronologija, kao i jedan od autora publikacije i sajta Rat u Srbiji: Jeste se desilo (1991-2001). U intervjuu govori o protestima zbog murala posvećenog Ratku Mladiću, spremnosti mladih ljudi da se suoče sa bliskom prošlošću, mogućnosti da se prekine spirala poricanja zločina.

Naš sagovornik ističe da je sa protesta “Mural mora pasti” poslata važna poruka da uklanjanje spomenika Ratku Mladiću u centru Beograda predstavlja zahtev građana Srbije da vlast prekine sa slavljenjem ratnih zločinaca.

“Jer su sve žrtve – naše žrtve. Upravo sećanje na žrtve i govor o njihovom stradanju su gotovo nevidljivi za širu javnost, jer su to mesto poštovanja, odlukama države, odavno zauzeli ratni zločinci. Samo jedna od manifestacija tog paradoksa vidi se i po hitrosti institucije Zaštitnika građana da utvrdi stepen povrede prava osuđenika Milorada Ulemeka i tromosti da se reaguje kako bi se sprečila potencijalna trgovina ljudima u Zrenjaninu.

Kada govorim o sećanju na žrtve, vidimo ovih nedelja kako je to nakaradno uradila i vlast grada Sarajeva – koja jeste podigla spomenik ubijenim srpskim i hrvatskim civilima na Kazanima, ali nije prihvatila predloge udruženja žrtava, civilnog društva i Naše stranke da se jasno kaže da broj žrtava nije konačan, jer za mnogima se i dalje traga, kao i to da su te civile ubili pripadnici Desete brdske brigade Armije BiH pod komandom Mušana Topalovića Cace koji je sahranjen u istom gradu kao heroj. Zato, kada zahtevamo od vlasti uklanjanje novog državnog spomen-obeležja Mladiću u Beogradu, to radimo zbog univerzalnog principa poštovanja žrtava”, kaže Marko Milosavljević.

  • Događaji u vezi sa namerom Inicijative mladih za ljudska prava da uništi mural na kojem je general VRS Ratko Mladić, osuđen za genocid, pokazali su i to da se u Srbiji izvestan broj ljudi protivi činjenici da se slave i veličaju ratni zločinci. Možete li da procenite koliko ih zapravo ima, a koliko građana Srbije, pogotovu mladih, misli drugačije – da su zločinci heroji?

– Samo mesec dana pre nego što će Mladić biti uhapšen 2011. godine, 51 odsto građana Srbije se protivilo hapšenju dok je 34 procenta bilo za izručenje Mladića. Mislim da bi danas, deset godina kasnije, rezultati istraživanja bili još gori. Međutim, događaji koje smo pokrenuli još najavom skupa za 9. novembar smatram početkom šireg građanskog otpora glorifikaciji ratnih zločinaca u Srbiji.

Individualne građanske akcije prekrečavanja grafita posvećenih Mladiću u Njegoševoj ulici, kao i širom Srbije, cvet Srebrenice koji je osvanuo na više lokacija po Beogradu, te činjenica da su i stanari inicirali uklanjanje murala – ukazuju na to da, koliko god bila u manjini, i dalje postoji Srbija koja se ne miri sa zločinima.

  • Među radikalnim zastupnicima slavljenja zločinaca su uglavnom mladi ljudi; neki od njih se u vreme srebreničkog genocida nisu ni rodili, neki su bili deca. Inicijativa radi i na edukaciji mladih – šta daje, ili bi moglo da pokaže značajnije rezultate, kakve su šanse onih koji ne otpisuju radikalizovane generacije u odnosu na raspojasanu tabloidnu mašineriju?

– To što su radikalni zastupnici te ideje u javnosti mladi ljudi govori o obrazovnom sistemu za koji je odgovorna država. Ministri kulture i obrazovanja uglavnom su, nakon atentata na Zorana Đinđića, dolazili iz najkonzervativnijeg jezgra srpskog nacionalizma (DSS, SPS) što je i danas slučaj. Zbog toga mi organizujemo seminare i obilaske Memorijalnog centra u Potočarima za mlade i novinare iz Srbije, zajedno sa Nezavisnim društvom novinara Vojvodine i Forumom ZFD, kako bi ti ljudi na osnovu upoznavanja sa svedočanstvima žrtava i preživelih, kao i činjenicama iz presuda, mogli dase bore protiv tabloidne mašinerije koja ih bombarduje svakog dana. Teško se stiče imunitet na dnevno sipanje poricanja zločina, ali je moguće tu spiralu prekinuti.

  • Kakva treba da bude srazmera u odnosu edukacije i – s druge strane – zabrane glorifikacije zločinaca i negiranja genocida i masovnih zločina koje su počinili pripadnici srpskog naroda? Kakvi su efekti zabrane i kako bi ona uticala na to da pokaže kako živimo u iole civilizovanom društvu?

– Mislim da primat moraju biti obrazovanje i jasne poruke i postupci predsednika Srbije i predsednice Vlade da neće više ustupati javni prostor i podršku ratnim zločincima, što recimo znači da Svetozar Andrić (nekadašnji komandant Birčanske brigade Vojske Republike Srpske VRS, kasnije načelnik Štaba Drinskog korpusa VRS, prim. aut.) i Veselin Šljivančanin ne budu više članovi vladajuće Srpske napredne stranke. Što se pre sa tim počne, tim bolje. S druge strane, Srbija je kao kandidat za članstvo u EU prihvatila odluku Evropskog saveta koja nalaže da se mora regulisati negiranje ratnih zločina i genocida i to je i danas njena obaveza, bez obzira na to što je ovaj propis dobio svoju suprotnost u članu 387. Krivičnog zakonika Srbije, izbacivanjem pozivanja na presude Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde.

  • Kakva je opasnost od toga da se o mladima sudi na osnovu ekstremnih grupa?

– Opasnost postoji, naravno, ali na nama je da na kreativniji i bolji način prevedemo društvu, a posebno mladima, na razumljiv način svedočanstva žrtava kao i sudski utvrđene činjenice. Upravo iz tih razloga, najavili smo kao alternativu zvaničnom narativu negiranja i nepoštovanja prema žrtvama Srebrenice, u Beogradu instalaciju virtuelnog spomenika “Život je ono što sanjaju mrtvi” autorke Mie David. Akcija, a ne hvatanje za glavu i naricanje nad kako se to kaže “izgubljenim generacijama” jedino može doći putem iskrenog međugeneracijskog razgovora o tome kako su se delovi ovog društva suprotstavljali ratu devedesetih – šta su uspeli, a gde su pogrešili i kako se to može raditi danas, kada se preti formiranjem nove Vojske Republike Srpske i raspadom Bosne i Hercegovine.

  • Prošlo je 30 godina od početka rata u Hrvatskoj i ratnog plamena koji se proširio na celu bivšu Jugoslaviju. Da li je to vreme uzalud potrošeno u neuspešnim pokušajima suočenja s prošlošću, ili su nastojanja nevladinih organizacija i pojedinaca ostavila trag?

– I da je potrošeno uzalud, u šta sumnjam, ono je prošlo. U tih trideset godina se izmenilo ovo društvo i ono zahteva nove odgovore na veličanje ratnih zločinaca, ali i pokušaje reafirmacije starih metoda, kao što su javno slušanje žrtava i insistiranje na tome da se popišu sve žrtve jugoslovenskog sukoba kroz inicijativu za REKOM. U tom novom pristupu potrebno je pažljivo i otvoreno razgovarati uvažavajući različite socijalne i ekonomske kontekste društva kao i traume koje nisu zalečene.

Za to nam je potrebna perspektiva jugoslovenskog kulturnog prostora koji i bez zajedničke države postoji, a u okviru njega je i Inicijativa mladih za ljudska prava našla svoj prostor. Jer to, kako kaže Ivan Čolović, daje vazduha mladim generacijama da prodišu.

  • Sada falsifikovanje poprima razmere otvorene, besprizorne laži; o masovnim grobnicama u Batajnici se, recimo, govori kao o ‘navodnim’, iako smo gledali snimke predavanja posmrtnih ostataka albanskoj strani na graničnom prelazu. Kako se postaviti prema toj novoj fazi laganja i zataškavanja?

– Izlaz iz te faze zataškavanja vidim u takvom suočavanju sa prošlošću koje bi podrazumevalo zalaganje za što više regionalnih inicijativa koje će jasno komunicirati da, primera radi, zahtev za memorijal u Batajnici ide zajedno sa zahtevom za poštovanjem osnovnih ljudskih prava Dragice Gašić u Đakovici. Faza o kojoj govorite došla je kao posledica osnaživanja nacionalističkih ideologija – bilo da one rastu na trijumfalizmu iz rata, poput hrvatskog, ili na kulturi poniženja kao što je slučaj sa srpskim nacionalizmom. Mislim da je ova faza bila nemoguća bez prostora simbioze tih nacionalističkih ideologija koje sarađuju, iako crpe svoju legitimnost na podsticanju konflikta sa “drugom stranom”. Najaktuelniji primer za ovo čemu govorim jeste spomen-ploča ratnom zločincu i kolaboracionisti Aćif Efendiji u Novom Pazaru čije postojanje i dalje služi vlastima da opravdaju postojanje spomenika Mladiću u Beogradu, iako ima zakonskog osnova da oba spomen obeležja budu uklonjena.

  • Kako tumačite činjenicu da u Srbiji nema nijednog zvanično priznatog heroja otpora ratu, dezertera za kojeg se zna, nema dostojnog obeležavanja smrti Miroslava Milenkovića koji se ubio između dva stroja, čina Vladimira Živkovića koji je dovezao oklopni transporter pred Skupštinu?

– To tumačim kao direktnu posledicu uguravanja svih aktera i žrtava ratova u sledeće kategorije: ili si naša žrtva kao deo kolektiva, ili si naš heroj, ili njihov zločinac. Van toga je puno pozicija koje nisu dovoljno artikulisane, iako postoje osnove na koje možemo da se pozovemo kada govorimo o otporu ratu. Zbog toga u zvaničnoj politici sećanja na ratove nema mesta za Miroslava Milenkovića ni za Vladimira Živkovića, ali nema ni za Slobodana i Neška Đokića koji su, kao i mnogi drugi, spašavali drugi ljude, one koji su bili ugroženi u egzekucijama tokom genocida u Srebrenici. Kada se razobliče nametnute binarnosti i otvori složena struktura ljudskog stradanja, izaćićemo iz stanja poricanja.

  • Da li su mladi ljudi kojima se obraćate spremni da prihvate istinu, činjenice koje su drugačije od onog što im je plasirano? I koliko je na njih ostvarilo uticaj svakodnevno bombardovanje izmišljotinama o apsolutnoj nevinosti njihovog naroda?

– Naš zadatak ne vidim kao “sipanje” istine i činjenica, već kao podsticanje na slobodu izbora, gde mladi ljudi mogu pronaći odgovore na pitanja koja su u društvu u najmanju ruku nedopuštena. Otuda naša, interna potreba da znanje o zločinima koji su počinjeni na teritoriji Srbije transformišemo u sajt Rat u Srbiji. U tom izboru, a ne pre, može se ali ne mora, poroditi relativna spremnost da se razume politika koja je dovela do zločina. Da se razume ko su bile žrtve tih zločina i kakve su živote vodili ti ljudi pre nego što su stradali. Drugo, važno je istaći da obrazovanje o ratnim zločinima ne predstavlja prepreku napretku društva, iako se često ova tema upravo tako tretira. Sasvim suprotno, bez znanja o društvu u čijem fundamentu su ostali zločini, jer se i dalje poriču, moguća je tolika razmera korupcije i ljudske eksploatacije. Mlađe generacije nisu izuzetak od opšte populacije kada govorimo o podložnosti državnoj mašineriji poricanja. Međutim, razlika koju mi pravimo kroz programe razmena, iako smo zbog pandemijskih uslova trenutno prilično limitirani, jesu lični kontakti sa vršnjacima iz drugih zemalja. U tom smislu, obrazovni programi o ratnim zločinima su tu ne zbog toga da bi banalno vukli ralo po kostima mrtvih, već služe kao pomoćno sredstvo, koje neko uzme, a neko ne – da se vrednosno orijentiše u kreiranju svog života.

Izvor: Al Jazeera