Vijetnamci u Zrenjaninu: Ropstvo u prisustvu vlasti

U zrenjaninskom slučaju na djelu je potpuno povlačenje države, prepustila je bahatoj kompaniji Linglong da ‘zavede red’, smatra Danilo Ćurčić iz Inicijative A11.

Radnici iz Vijetnama bili su smešteni u neljudske uslove, bez tople i zdrave pijaće vode, obespravljeni, neplaćeni, lišeni kontakta sa spoljnim svetom (Ustupljeno Al Jazeeri)

Danilo Ćurčić programski je koordinator nevladine organizacije Inicijativa A11 koja se bavi promocijom, unapređenjem i zaštitom ljudskih prava pripadnika i pripadnica ranjivih, marginalizovanih i diskriminisanih grupa sa posebnim fokusom na socijalna i ekonomska prava.

Inicijativa je bila jedna od najangažovanijih organizacija koje su pomagale žrtvama trgovine ljudima radi radne eksploatacije u aktuelnom zrenjaninskom slučaju vijetnamskih radnika angažovanih na izgradnji fabrike Linglong.

Radnici iz Vijetnama bili su smešteni u neljudske uslove, bez tople i zdrave pijaće vode, obespravljeni, neplaćeni, lišeni kontakta sa spoljnim svetom i onemogućeni da se žale na svoj položaj i monstruoznu eksploataciju.

Neposredno pred zaključenje ovog razgovora stigla je vest da je Linglong, bez ikakve reakcije državnih organa, ponovo oduzeo pasoše Vijetnamcima koji rade na podizanju fabrike, uslovivši ih otkazom, te da za oduzete putne isprave nisu dobili nikakav revers.

  • Kakve su posledice imale reakcije javnosti na smeštaj i položaj vijetnamskih radnika, šta se sada sa njima dešava, kako su smešteni i da li se poštuje njihovo elementarno dostojanstvo? Da li ste sa njima u kontaktu i kakve su im namere?

– Reakcije javnosti na smeštaj i položaj radnika iz Vijetnama su bile dosta burne, nama se čini da je ovo postala glavna tema u zemlji, makar na neko vreme. Dugo nismo imali situaciju da građani prate direktno kršenje prava radnika i da imaju prilike da se podsete na to kako reaguje država.

Danilo Ćurčić, programski koordinator nevladine organizacije Inicijativa A11

Vijetnamski radnici su nakon objavljivanja informacija o njihovom smeštaju i o njihovim uslovima rada brže-bolje premešteni na nekoliko lokacija gde su uslovi smeštaja bolji i dostojanstveniji. Trenutno je glavni problem to što se njima ne omogućava da se izjasne da li žele da ostanu ili da idu kući. Kompanija im je poturila neke papire da potpisuju kako je sve u redu, kako su dobrovoljno došli i kako su zadovoljni uslovima rada i smeštaja, ali su ti papiri pravno ništavni. Nevolja je u tome što oni koji žele da se vrate kući nemaju kome da se obrate jer ih niko od državnih organa nije ni intervjuisao.

  • Najhrabriji među njima koji su se drznuli da razgovaraju sa novinarima bili su ugroženi; kako se odvijala drama radnika koji se zove Ngjen Van Triu i da li je sada bezbedan?

– Radnici koji su se drznuli da progovore o uslovima života i rada na gradilištu Linglonga bili su u riziku da izgube posao, da im se ne vrate dokumenta, ili da budu konstantno nadzirani od strane kompanije. Prema onome što možemo sada da kažemo, svi su radnici bezbedno, neki su u povećanom riziku jer su govorili, neki su se uplašili pa izbegavaju kontakt sa svima, a neki su i na sigurnom.

  • Bili su ugroženi i novinari bahatim ponašanjem obezbeđenja. Stekao se utisak da se Srbija odrekla dela teritorije na kojem sada važi samo zakon nasilja koji realizuje Linglong?

– Mi smo u ovoj čitavoj zrenjaninskoj epizodi imali prilike da vidimo kako država prepušta kompaniji Linglong da “zavede red” među pobunjenim radnicima i kako se ta kompanija onda ophodi prema njima, ali i prema novinarima i solidarnim građanima i udruženjima. Osim bahatog ponašanja radnika kompanije Linglong koji je dva puta kolima preprečio put novinarima, ono što je zanimljivo je i da policija asistira kompaniji u onemogućavanja pristupa radnicima. Mi smo krajem prošle nedelje otišli u Kaštel Ečka da proverimo da li udruženja koja se bave zaštitom ljudskih prava mogu da razgovaraju sa radnicima, kada nas je u tome prvo sprečilo obezbeđenje, da bi asistencijom policije bilo samo obrazloženo zbog čega ne možemo da uđemo.

Naime, radilo se o “privatnom posedu” i o “popodnevnom odmoru radnika” koji ne žele da budu uznemiravani. Ne bih rekao da se država odrekla dela teritorije tu, već da je svojim nečinjenjem involvirana u ceo proces i da se u ovom slučaju ništa nije slučajno dogodilo – cena dolaska stranih investicija je ova koju smo gledali i koju gledamo u Zrenjaninu.

  • Kakve su dosad bile reakcije tužilaštava i policije; Inicijativa A11 upućivala je prijave, a na brojne slučajeve nasilja nadležno tužilaštvo je moralo da reaguje po službenoj dužnosti?

– Nije bilo nikakve reakcije, ne vidimo da je iko efikasno reagovao. Ako smo dobro razumeli, jedina reakcija je bila reakcija Sektora za vanredne situacije koji je utvrdio da su ljudi smešteni u nebezbedne uslove zbog obližnjeg skladišta tečnog naftnog gasa i da je zbog toga naloženo izmeštanje radnika sa prvobitne lokacije na kojoj smo ih i posetili. Ostale institucije ili jako sporo reaguju, ili se prave da je sve u redu, a nemušta saopštenja Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, u kombinaciji sa predsednikovim čuđenjem zbog inspekcijskog nadzora, jasno ukazuju na ulogu države u svemu ovome. Ako nije direktno odgovorna, onda je makar indirektno, jer nije učinila ništa da spreči da dođe do teških povreda ljudskih i radnih prava radnika iz Vijetnama. Čak i onda kada je saznala za kršenja prava opet nije ništa uradila.

  • Protiv koga je i zbog čega A11 podnela krivične prijave? Šta se, u pravnom smislu, dešava radnicima Linglonga koji su angažovani putem opskurnih agencija? U javnom diskursu korišćena je sintagma ‘moderno ropstvo’, ali je to više opisnog karaktera – insistirali ste na tome da je reč o ‘trgovini ljudima u cilju radne eksploatacije’?

– Još uvek ispitujemo sve okolnosti i pravne mehanizme koje možemo da iskoristimo u ovom slučaju. Osnovni problem je u tome što su radnici zastrašeni i boje se da bi, pokretanjem pravnih mehanizama protiv kompanije ili drugih u lancu, mogli da imaju posledice, oni ili članovi njihovih porodica. U komunikaciji smo i sa međunarodnim telima koja se bave zaštitom ljudskih prava i pripremamo dalje korake o kojima ćemo obavestiti javnost onda kada sve bude podneto.

  • Šta je trebalo da uradi država, a nije, šta mora sada da uradi kako bi se mogla uopšte tretirati kao civilizovana zajednica?

– Prvo i osnovno je bilo da se žrtve ili potencijalne žrtve zaštite od dalje eksploatacije i povreda njihovih prava, da se proveri koliko je tu tačno ljudi, da se kompaniji onemogući pristup ovim ljudima, da se oni smeste u civilizovane uslove gde neće imati nadzor od strane kompanije ili privatnog obezbeđenja i, na kraju, da se svi oni pojedinačno intervjuišu, kako bi se utvrdile sve okolnosti svakog pojedinačnog slučaja. Sa druge strane, policija i tužilaštvo bili su dužni da urade isti ili sličan posao sa kompanijom i opet sa žrtvama, odnosno sa radnicima. Umesto svega toga, mi smo imali nekakva nemušta saopštenja i potpuno povlačenje države koje je bilo signal kompaniji da može da radi šta poželi, pa tako ljude prebacuje sa mesta na mesto, izoluje one koji su “neposlušni”, ograničava im kretanje i komunikaciju sa spoljnim svetom i slično.

  • Na nedavnom Kongresu UGS Nezavisnost na kojem ste se obratili prisutnima ministarka rada Darija Kisić Tepavčević istakla je da je tokom nadzora konstatovano zadovoljavajuće zdravstveno stanje radnika. Oni već duže od pola godine piju vodu iz zrenjaninskog vodovoda čija je upotreba zabranjena.

– Pitanje vode koja je u Zrenjaninu zagađena, a koja je do skoro bila jedina voda koja je obezbeđena radnicima, nije do kraja rasvetljeno. Mi smo tokom posete zatekli dva plastična bureta za kupus u kojima su nam rekli da je čista voda koja se dobija filtriranjem vode iz vodovoda. Da li je uopšte moguće filtrirati vodu iz zrenjaninskog vodovoda da ona bude pogodna za ljudsku upotrebu i da li su ti filteri atestirani i odobreni za upotrebu – pitanje je za nadležne organe, koji će, sasvim sam siguran, propustiti i da se ovim pitanjem bave.

  • Ministarka je takođe govorila o nenadležnosti svog ministarstva i o ‘privatnosti’, te ‘slobodnom vremenu’ radnika iz Vijetnama. Da li ovakav vid bahatog ignorisanja i nadmenosti, zapravo, otkriva srž problema srbijanskih ‘gastarbajtera’ iz Azije – direktnu odgovornost ili direktni posao države koji se zove trgovina ljudima?

– Skrivanje iza “privatnosti” i “slobodnog vremena” radnika iz Vijetnama pokazuje da ministarka dramatično ne poznaje propise. Ako je svesno, onda ministarka namerno skriva i razvodnjava belodane činjenice o teškim kršenjima ljudskih prava radnika iz Vijetnama, a ako je nesvesno – onda je nekompetentna da se bavi svojim poslom. Postoje standardi smeštaja radnika na gradilištima koji nisu ni blizu ovoga što smo imali prilike da vidimo u Zrenjaninu. U tim barakama se nije ni moglo govoriti o ikakvim standardima, jednostavno radilo se pre o štalama u koje je neko smestio ljude, nego o radničkim barakama koje moraju prema standardima Međunarodne organizacije rada i prema domaćim propisima da ispune niz uslova koji ovde nisu ispunjeni. Da li je reč o direktnoj odgovornosti države verovatno nikad nećemo saznati, ali orkestrirano sluđivanje javnosti koje vidimo od državne televizije, “najstarijeg lista na Balkanu”, Tanjuga, pa sve do Pinka, ministara, premijerke i predsednika Republike, pokazuje da će se ovaj dominantni model privlačenja stranih investicija braniti svim sredstvima. Linglong je politički i ekonomski važan našim vlastima i u borbi između interesa Linglonga i interesa javnosti, kako sada stoje stvari – uvek će pobediti kompanija.

  • Ko osmišljava i realizuje ovaj trafiking, ko su učesnici, a ko žrtve – govori se da su među žrtvama i Kinezi koji rade za Linglong? Kakva je situacija u drugim delovima Srbije? Insistirate na svojim saznanjima da se domaći zakoni ne poštuju?

– Prema onome što smo do sada uspeli da prikupimo, ovde se radi o lancu koji počinje sa agencijama za regrutovanje radne snage koje nude zaposlenje siromašnim vijetnamskim radnicima, a za uzvrat im uzimaju novac i silne garancije da oni neće pobeći, da neće biti neposlušni, da neće dizati štrajkove i slično. Onda oni dođu ovde u Srbiju, zaposleni su od strane kineskog podizvođača koji gradi Linglong, a domaće vlasti potpuno zanemaruju niz obaveza koje država ima u pogledu kontrole i poštovanja standarda vezanih za rad i radne odnose. Pitanja uzimanja pasoša, postojanja ili nepostojanja radnih dozvola i prijava radnika su dodatna pitanja koja pokazuju na to da je uhodan mehanizam koji je namenjen tome da radnici budu sprečeni da napuste gradilište ili zemlju.

Izvor: Al Jazeera