Gradonačelnik otvorio vrata migrantima, pa završio u zatvoru

Domenico Lucano bio je gradonačelnik jednog malog grada smeštenog u italijanskoj regiji, Kalabrija. Riace, poznatiji kao “grad budućnosti” bilo je mesto u kojem su nekada srećno živele izbeglice iz Iraka, Avganistana, Libije, Sirije i drugih zemalja. Danas, u gradu živi samo lokalno stanovništvo, a njegov bivši gradonačelnik koji je 2018. godine uhapšen zbog toga što je pomogao ljudima koji su u njega dolazili, ovih dana je osuđen na 13 godina i dva meseca zatvora.

Ovakva presuda iznenadila je javnost u Italiji, te mnoge italijanske političare. Sam Lucano je rekao da je njegova kazna presedan u italijanskom pravosuđu, a posebno u praksi jednog suda u kalabrijskom gradu Locri, u kojem mu se sudilo. U ovom sudu u prošlosti takođe su osuđeni i neki pripadnici poznatog mafijaškog klana ‘Ndrangheta, koji vlada u toj italijanskoj regiji.

Osim pomaganja imigrantima, bivši gradonačelnik Lucano, u svom gradu poznatiji kao Mimo, osuđen je takođe za prevaru, proneveru, kriminalno udruživanje i zloupotrebu položaja.

Uvijek dobrodošli

Otkada je došao na položaj, 2004. godine, Domenico Lucano je na vratima svoje kancelarije, zalepio nalepnicu “Radno vreme – Uvek”, a u nju su slobodno i bez zakazivanja ulazili stanovnici gradića smeštenog na obali Jonskog mora. Na ulazu u gradić stajala je i tabla “Riace, paese dell'accoglienza” (Riace, mesto dobrodošlice”. Taj se slogan ponavljao i na još nekoliko mesta u Riaceu, zajedno s grafitima protiv kalabrijske mafije ‘Ndranghete i muralima koji su podsećali na sve one koji nisu uspeli da se suprotstave ovom klanu.

Za ljude koji bi prvi put došli tu, shvatili bi da je Riace bilo multikulturalno i antimafijaško mesto. Njegova priča počinje davne 1998. godine kada se na peščanu kalabrijsku obalu iskrcava nekoliko stotina Kurda koji su pobegli brodom iz Turske. Lucano, tada aktivista i levičar, osnovao je nekoliko godina ranije organizaciju “Città futura” (Budući grad), zahvaljujući kojoj su se Kurdi smestili u napuštene kuće u gradu Riace, umesto da budu poslati u centre za prihvatanje izbeglica. Kada je kasnije postao gradonačelnik, kroz program za prihvaćanje izbeglica on je i naselio ovo malo i izolovano mesto, a ljudima koji su u njemu našli utočište omogućio je normalan život.

Poslednjih decenija, tendencija na italijanskom jugu bila je napuštanje ovog dela zemlja zbog siromaštva, ali i uticaja mafije. Tako je i Riace postalo poznato po napuštenim kućama i starijoj populacija koja je tu ostala da živi. Zahvaljujući upravo izbeglicama i viziji jednog čoveka, Riace je vremenom postalo prijateljsko i ugodno mesto u kojem se svaki stanovnik osećao kao kod svoje kuće, iako je za neke, ona bila hiljadama kilometara daleko.

Sloboda, bratstvo i jednakost

“Najsiromašniji među siromašnima spasiće Riace”, često je govorio u svojim mnogobrojnim intervjuima gradonačelnik Lucano, koji je kroz program za prihvat i integraciju izbeglica naselio gotovo 300 imigranata u opštini koja je brojala oko 1.700 stanovnika. Tadašnja praksa je bila da se u manjim mestima prihvati najviše do 10 izbeglica, dok u većim gradovima i više hiljada. Riace je po tome bilo izuzetak, ali i po načinu na koji je život u istom bio organizovan. Zahvaljujući imigrantima napuštene kuće su ponovo postale pune, otvorile su se mnoge zanatske radnje i prodavnice, zatim stanica za recikliranje smeća. Takođe, lokalno stanovništvo se zaposlilo kroz posebne programe potrebne za rad sa doseljenicima, kao što su kursevi italijanskog jezika ili tradicionalni zanatski kursevi.

Takođe je postojao i zamenski novac, tj. papirnate novčanice s likovima Ghandija, Martina Luthera Kinga, kao i natpisima “Sloboda, jednakost, bratstvo” i “Ne rasizmu”. Stanovnici, tj. imigranti su ga koristili kao zamenu za stvarni novac koji su dobijali od države, a koji je uobičajeno kasnio. Tako da je gradonačelnik Lucano uveo novčanice sa likovima svojih idola, a kada bi pravi novac stigao, trgovci bi odlazili u lokalnu upravu i zamenili bi ih za eure.

Svakako, Riace je vremenom postalo zajednica koja je više ličila ne neku vrstu “hipi komune” u kojoj su svi srećno živeli.

Kriv zbog humanosti

A kako svaka sreća ima svoj početak i kraj, tako je i promenom vlasti u Italiji 2018. godine, kada na scenu dolazi desna partija Severna Liga i njen lider Matteo Salvini, došao je kraj jednoj utopističkoj viziji, kao i kraj suživotu u mestu koji je trebalo da predstavlja grad – model za budućnost. Jedno od prvih obećanja narodu desničara Salvinija bilo je da će se verno boriti protiv ilegalnih imigranata, koji su sticajem okolnosti masovno bežali iz svojih zemljama, tražeći neki bolji život, i pristizali brodovima na jug Italije.

Te iste godine kada je Salvini pokrenuo svoju kampanju protiv imigranata, uhapšen je i Domenico Lucano, te mu je zabranjen povratak u svoj rodni grad, koji su ubrzo takođe napustili i svi njegovi doseljenici. Jedna od najtežih optužbi zbog kojih se Mimo optužuje jeste sklapanje kombinovanih brakova između Italijana i imigranata, a zarad dobijanja italijanske dozvole boravka.

Solidarnost koju je tada ovaj čovek dobio, bila je ogromna. Na jednom protestu u Milanu pevali su mu partizansku pesmu “Bella Ciao”, a gradonačelnik Napulja, Luigi de Magistris ponudio mu je politički azil u svom gradu. Međutim, on nije želeo da napušta svoj kraj, te je ostao u kućnom pritvoru tokom celog procesa suđenja.

Domenico Lucano je osuđen na 13 godina i dva meseca zatvora zbog toga što je pomagao najslabijima. On jeste kriv, jer pomaganje ilegalnim imigrantima kažnjivo je zakonom. A zakon je jednak za sve, pa tako i za njega koji je verovao u ideale i bolju budućnost.

“I u vreme fašizma postojali su zakoni koji su se poštovali, ali su bili drama za čovečanstvo”, rekao je jednom prilikom čuveni gradonačelnik.