Vladimir Arsenijević: Srbija prednjači u zveckanju oružjem
Danas je krajnje jednostavno negirati to da se bilo šta dogodilo u Srebrenici, za vukovarsko razaranje zna zanemarljiv postotak ljudi u Srbiji, sve laži koje je koristila propagandna mašina Slobodana Miloševića ostale su na površini.
Književnik Vladimir Arsenijević (1965, Pula) suosnivač je i predsednik Upravnog odbor Udruženja Krokodil (Književno Regionalno Okupljanje Koje Otklanja Dosadu i Letargiju), koje se od 2009. godine, između ostalog, bavi promovisanjem “politike dijaloga, pomirenja i rekonstrukcije pokidanih veza na prostoru Zapadnog Balkana”. Čitalačkoj publici poznat je kao autor antiratnog romana U potpalublju, prevedenog na više od 20 jezika, velikog broja proznih dela i po uređivanju u izdavačkim kućama Rende i VBZ.
Za Al Jazeeru Balkans govori o projektima Krokodila, angažmanu intelektualaca, književnosti u regionu…
- Projekat Udruženja Krokodil ‘Ko je prvi počeo? – Istoričari protiv revizionizma’ pokrenut je sa ciljem da se stvori prostor ‘za istorijski i interkulturalni dijalog kroz kreiranje mreže istoričara, pisaca, novinara, studenata i šire publike koja će doprineti rešavanju konflikta, uzajamno poštovanim istorijskim narativima, i stvaranju inkluzivnije kulture sećanja’. Kakav je rezultat projekat postigao, koja ste nova saznanja dobili reakcijama na poziv stručnjacima i građanima da potpišu zajedničku deklaraciju?
– Ovaj projekat nalazi se u sinergijskom odnosu s projektom Jezici i nacionalizmi i Deklaracijom o zajedničkom jeziku, kao njegovim glavnim ishodištem, a ujedno i s projektom Zajednička čitaonica na kom paralelno radimo. Namera sva tri projekta jeste da unese nešto reda i elementarnog zdravog razuma u problematična pitanja jezika, istorije i književnosti, kao najjačih spona regionalnih naroda koji su nekad živeli u istoj državi, a danas, nakon svih ratova, i dalje dele specifičan geografski i kulturni, senzibilitetski, delom i jezički prostor. To su stvari koje se ne mogu tako lako izbrisati i baš zato one predstavljaju trn u oku i toliko iritiraju uskogrude među nama kojih ovde, na žalost, nikada nije manjkalo.
Namera samog projekta “Ko je prvi počeo? – Istoričari protiv revizionizma”, koji je izrodio Deklaraciju “Odbranimo istoriju”, a onda se pretopio u komplementarni projekat Histoire pour la liberte, jeste da se zajedničkim nastojanjem uglednih regionalnih istoričara, poput Dubravke Stojanović, Husnije Kamberovića, Milivoja Bešlina, Damira Agičića, Bože Repea i drugih, markiraju i preispitaju svi slučajevi drastičnog istorijskog revizionizma u regionalnim istoriografijama i da se, umesto nekakvih novih istina, ponudi multiperspektivna verzija istorije, koja će podrazumevati suživot mnogostrukih narativa vezano za najneuralgičnija mesta iz ne tako davne zajedničke prošlosti.
Deklaracija postoji u javnosti, građani su je prihvatili, a nas u suštini najviše zanima osnaživanje onih koji su izgubili veru u zdrav razum, jer potporu za svoje stavove ne nalaze gotovo nigde u društvima zaraženim raznim oblicima nacionalizma te pridobijanje mladih koji stasavaju i traže određene ideje koje plutaju memosferom, za koje bi se zakačili i nastavili da ih razvijaju. Tu je desnica inače veoma agilna i mi smo videli koliko je lošeg uticaja izvršeno upravo na mlade, pa nastojimo da stvorimo kontratežu i računamo da radimo za jednu moguću bolju budućnost. Nije depresivno, već razumno podsetiti se fenomenalne svojevremene izjave Dragana Živadinova: “Izgleda da će tek naši unuci biti naša prava deca.” Takva je naprosto stvarnost u kojoj živimo.
- Zbog Deklaracije o zajedničkom jeziku ,Krokodil je, najviše u krugovima ekstremne desnice, ali i među zvaničnicima u regionu, optuživan da, uz ostale organizacije-pokretače, radi na ‘restauraciji Jugoslavije’. Da li su reakcije na vaš projekat Jezici i nacionalizmi, uprkos impozantnoj listi potpisnika Deklaracije, pokazale i dubinu nepremostivih međunacionalnih razlika iza kojih je široki spektar pojavnih oblika nacionalizma?
– Pa nas su to napadala sve braća rođena, samo što im je optika nešto drugačija, u zavisnosti od toga iz kog konteksta su doživljavali tu našu “provokaciju”. Moram da naglasim da je projekat Jezici i nacionalizmi kao i Deklaracija o zajedničkom jeziku proizvod aktivnosti Udruženja Krokodil, a da su ostale organizacije uključene u taj projekat bile implementacione. Možda je najviše napada došlo iz Hrvatske, gde su jezička pitanja na visokoj ceni, a preskriptivizam dominantna alatka manipulacije. Niko od onih koji su nas u Hrvatskoj napadali nije primetio da je naša deklaracija napisana na hrvatskoj varijanti zajedničkog jezika.
Svi su se vrteli dosta histerično oko pitanja naziva jezika, ljudi naprosto imaju tu strast imenovanja, a mi smo radeći na deklaraciji rešili da je ime jezika sekundarna stvar i da je važno da se razumemo da govorimo jednim jezikom, koji možemo zvati i mandarinskim što se mene tiče, ali da ne koristimo činjenicu četiri politička jezika, pa da, kao što se to sada čini, vršimo obrazovnu segragaciju i razdvajamo decu po nacionalnom ključu u mešovitim sredinama, a onda im uvaljujemo i različite udžbenike iz istorije i drugih nacionalnih predmeta i perfidno ih spremamo za neke nove ratove u budućnosti pod lažnom premisom da se ne razumeju jer, je l’, govore hrvatski ili srpski, bosanski ili crnogorski.
Dakle, u tome je čitava stvar, a ne u gomilama besmislenih s***a kojima su nas simultano zasuli šovinisti svih boja i sa sve četiri strane.
- U kakvom je stanju jugoslovenski kulturni prostor koji se, stav je brojnih kulturnih stvaralaca, za razliku od nekadašnje države, nije raspao?
– Ne bi taj kulturni prostor imao nikakve šanse da ne postoji niz malih i srednjih, listom nevladinih organizacija na svim stranama, koje se bave očuvanjem i razvijanjem kontakata te stvaranjem platformi za zajedničko, uzajamno korisno delovanje i komunikaciju u budućnosti. Naše institucije su sramotno disfunkcionalne, da ne kažem nešto gore od toga.
Interesantno je da, takođe, regionalna produkcija raznovrsnog treša (muzičkog i televizijskog ponajviše) nalazi dovoljno razloga za saradnju. Oni razumeju najjednostavniju logiku tržišta od kog zavise i do koga im je stalo i od toga ne žele da odustanu.
- Tri decenije traje antiratni pokret u Srbiji kojem ste pripadali i, suštinski, pripadate. Danas smo svedoci kontinuiteta rata i nasilja drugim sredstvima, iako se ne može isključiti opasnost od istinskih sukoba u kojima se gube glave. Da li su rat, izbeglištvo, emigracija, stradanje, suočenje sa bestijalnošću – da pomenemo neke od tema vaših romana – sudbina Vaše, ali i brojnih drugih generacija?
– Mi smo se tokom poslednjih 20 godina umnogome kretali isključivo unazad. To se vidi po činjenici da su određene istine, koje su pre 10 ili 15 godina bile neporecive, nezavisno od toga gde vam srce pripada, u međuvremenu do te mere zamućene da je danas krajnje jednostavno negirati, na primer, da se bilo šta dogodilo u Srebrenici, gde za vukovarsko razaranje zna zanemarljiv postotak ljudi u Srbiji i gde su sve laži koje je koristila [Slobodan] Miloševićeva propagandna mašina ostale na površini, a ostatak je potonuo u tamu i prisilni zaborav.
Naše društvo nikad nije bilo sklono odgovornosti, samoviktimizacija je ovde gotovo jedino načelo, laž se podrazumeva i što je masnija i gadnija, ona se u društvu dočekuje s većim oduševljenjem i prihvatanjem. Neki novi ratovi bi bili veoma mogući, samo što sada više nema one visokorazvijene vojne mašinerija kakva je postojala u vreme SFRJ koja bi mogla da povede i podrži neki novi oružani sukob.
Stvari nisu blistave ni drugde po regionu, ali bojim se da po zveckanju oružjem (ma koliko jalovom i impotentnom) Srbija i dalje prednjači. Dovoljno je samo pogledati naslovnice onog tabloidskog otrova koji se ovde svakodnevno proizvodi pa shvatiti da postoji armija ljudi koji vredno rade na neprestanom održavanju mržnje i podstrekivanju neprijateljstava prema doslovno svakom ko je dovoljno zlosrećan da živi u našoj blizini.
Teško je razumeti tu iskrivljenost i u tom smislu teško je na nju i ispravno odgovoriti. Neki su se umorili, odustali od svega i izlaz našli u mikrosvetovima. Ne dopuštaju da taj vitriol dopre do njih i nadaju se najboljem. Ja mislim da treba činiti sve što je u ličnoj moći da se okolnosti promene, ali to ne može da se desi očekivanim mehanizmima. Rambo Amadeus je jednom lucidno izjavio: “Što se mene tiče, između Kurte i Murte, ja sam za Murtu!” I to je zaista duhovito, ali ja moram da kažem da nisam ni za jednog od njih dvojice i da mi je u tom smislu srpska politička scena u svojoj celovitosti duboko odvratna te da od nje baš ništa ne očekujem.
- Da li je ono što se u Srbiji dešava posledica nezavršenih ratova i odsustva suočenja s prošlošću? U javnom prostoru, vlasti, društvu, i personalno, a pogotovu suštinski, ideološki, mnogo toga se vratilo na početak devedesetih godina prošlog veka?
– Mislim da je dinamika, naročito globalna, danas značajno drugačija, pa je nezahvalno vršiti takva poređenja. Ali, činjenica je da je sve to zajedno s nama doputovalo u ono što smo nekad smatrali dalekom budućnošću. Daleko smo zagazili u 21. vek. Kad sam bio klinac, voleli smo SF seriju Svemir 1999, gde je planeta zemlja te 1999. godine odavno postala jedan jedinstveni politički i prostorni entitet i gde je identitet Zemljana zamenio sve ranije partikularnosti. Kakva zabluda! Živimo u teroru nacionalnih država i novom podizanju granica.
Svuda oko nas su teorije zavere i čini se da je ljudska glupost na najvišoj razini otkad je sveta i veka. Reklo bi se da su društvene mreže i protočnost te višesmernost svetske mreže, umesto da ljudskoj vrsti otvore nekoliko dodatnih čakri i učine je spremnijom za budućnost, samo dodatno ubrzale proces idiotizacije i da ćemo kraj naše vrste u velikoj imploziji dočekati upravo zato što ništa bolje i nismo zaslužili.
- Krokodil je kroz Beogradske debate o Evropi locirao mesto Srbije na civilizacijskoj karti kontinenta. Vrednosti poput poštovanja ustava, sprečavanja samovlašća, snažnih institucija, nezavisnog sudstva, sekularnosti… temeljno su zgažene. Koliko je ova država daleko od pomisli da bi trebalo da prihvati neke od evropskih vrednosti?
– Kod nas se evropske vrednosti “prihvataju” samo ukoliko iza toga stoji neka vrste istovremene koristi. A onda se iste te vrednosti iskrivljuju do bola sve dok ne izgube svaki smisao i ne postanu sopstvena suprotnost. Oko retko čega što bi spadalo u više civilizacijske vrednosti je ikada dosegnut širok konsenzus u našem društvu.
Ta lukavost našeg građanina, koju reflektuje lukavost našeg političara, reflektuje se dalje u stanju u kom se naša zemlja danas nalazi – nikada nismo bili niže po svim merilima koja se tiču životnog standarda, stepena zagađenja prirodne sredine, rasprostranjenosti raznih neizlečivih bolesti, pismenosti, očekivanog životnog veka i sličnog.
- Da li su pisci, pre svega izborom tema, odgovorili na ono što se događa oko njih? Pre svega, mislite li da treba to da čine?
– Iskreno verujem da književnost ne postoji van konteksta u kom nastaje i u tom smislu, ukoliko je neko, na primer, u Hirošimi avgusta 1945. godine napisao pesmu o cveću nemoguće je tu pesmu ispravno razumeti ukoliko se ne uzme u obzir kontekst u kom je ona napisana. Utoliko, o čemu god pisci da pišu, njihovo je pisanje direktna ili nešto manje direktna refleksija stvarnosti u kojoj žive i stvaraju. Kod nas pisci uglavnom kritički osmatraju stvarnost.
Uprkos prilično široko rasprostranjenoj malodušnosti po pitanju domaće književne produkcije, mislim da stvari ovde uopšte ne stoji tako loše. Naravno, ja ovde govorim o književnosti zajedničkog jezika, u koju spada književna produkcija četiri zemlje: Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Srbije. Sve drugo, rasparčano i raščetvoreno, provincijski je nebitno i veoma tužno.
- O čemu i na koji način, koliko dobro, pišu književnici u regionu? Kakva su iskustva festivala Krokodil?
– Vidljiva je dominacija nove generacije autorki u čitavom regionu. Prošle godine mi smo čitav festival posvetili upravo književnicama. Predstavili smo fenomenalna regionalna imena i dokazali da je ženska kreativnost u književnosti praktično neiscrpna. Za razliku od svojih muških kolega, čini se da žene pišu neposrednije i hrabrije, s osećajem da nemaju šta da ulažu ili izgube, pa u tom smislu književnost koju one stvaraju kao da ostavlja snažniji utisak na savremene čitaoce i čitateljke. Imena poput Lane Bastašić, Olje Savićević Ivančević, Lejle Kalamujić, Senke Marić, Monike Herceg, Rumene Bužarovske i toliko drugih govore u prilog tezi da ovo vreme u književnom smislu pripada ženama. I dobro je što je tako.