Ekstremisti ‘šuruju’ sa vlastima i progone migrante

Iako im je cilj da što prije prođu kroz Srbiju i dokopaju se zapadnih zemalja, migranti su na udaru brojnih ekstremističkih grupa, koje u Srbiji cvjetaju poput behara u proljeće.

U Srbiji djeluju brojne organizacije koje kao neprijatelje prepoznaju i migrante (EPA)

Krajem septembra jeziv snimak “zapalio” je društvene mreže u Srbiji. Jedan “buntovni” građanin, za kog do danas ne znamo da li je bio običan putnik ili kontrolor, isterao je iz međugradskog autobusa grupu migranata, uz strašne pretnje i uvrede.

“Napolje, napolje, napolje. ‘Ajde, raus, marš! Napolje, bre, stoko jedna”, vikao je na njih.

Migranti su bili zbunjeni, nisu razumeli šta im se i zbog čega to dešava, a on je potom krenuo sa ozbiljnim pretnjama: “M70 i metak u glavu. Treba vas sve pobiti. Naučićeš tek srpski kad ti budem metak sasuo u tu crnu glavu”. Migranti su napustili autobus, a za ovu “akciju” nasilnik je dobio podršku vozača. Ostali su putnici ili ćutali, ili se poluglasno slagali sa njim.

Snimak je na svom Facebook profilu slavodobitno objavila ekstremističko-rasistička organizacija “Narodna patrola”, pa je posle svuda naokolo deljen. Ono što se našlo u brojnim komentarima ispod video-zapisa uglavnom je još poraznije po srbijansko društvo. Bilo je, doduše, osuda ovog postupka, ali mnogo više reči hvale i podrške, uz očekivane relativizacije tipa da ih je nasilnik iz autobusa izbacio jer nisu imali karte, što se naravno ispostavilo kao netačno.

Neki kažu da scena iz autobusa zapravo odlično oslikava odnos građana Srbije prema brojnim i razuzdanim ekstremističkim organizacijama: neki ih se plaše i ćute, drugi ih prećutno, poluglasno ili glasno podržavaju, a samo retki su spremni da se suprotstave njihovom delovanju. Tako stvar stoji i na političkom planu: vlast je, u najboljem slučaju, benevolentna, a ni opozicija ne želi da se na bilo kakav način konfrontira sa njima, plašeći se valjda da na izgubi tzv. patriotski kredibilitet, koji im je – kako misle – potreban da bi se srušio Vučićev režim. Samo manje stranke dignu ponekad glas.

Iako je rast desnog ekstremizma globalni fenomen, čini se da je u Srbiji našao pogotovo plodno tle, jer se naslanja na nikada osporenu “ideologiju srpskog nacionalizma”, do koje su držali i drže nacionalistički političari i dobar deo desno orijentisane elite. Traže se i uvek pronalaze novi neprijatelji. U Srbiji je počesto teško prepoznati jasnu razliku između onoga što propagiraju ekstremističke grupacije i onoga što je (ne)zvanična politika vlasti i medija pod njenom kontrolom.

Migranti na udaru mnogih

Iako im je samo cilj da što pre prođu kroz Srbiju i dokopaju se zapadnih zemalja, migranti su na udaru brojnih ekstremističkih grupa, koje u ovoj zemlji cvetaju poput behara u proleće. “Narodna patrola” je samo jedna od njih, takoreći usko specijalizovana za progon migranata i širenje moralne panike. I u poslednje vreme, veoma je aktivna.

Na udaru ove profašističke grupacije, koja ima više od 50.000 pratilaca na Facebooku, ne nalaze se samo migranti. Tako su nedavno po Somboru izlepili plakate sa fotografijama građana, sve sa imenom i prezimenom, koji u ovom bačkom pograničnom gradu iznajmljuju smeštaj “ilegalnim migrantima”. Te fotografije su delili i na društvenim mrežama. Pozvali su praktično na njihov linč, nazivajući ih “alavim izdajnicima” i “duhovnim nakazama”.

“Somborci, ovo su vaše komšije koje nelegalno iznajmljuju migrantima smeštaje. Zbog sopstvene zarade učestvuju u nagomilavanju istih u vašem gradu”, stajalo je na plakatima.

Propaganda ‘Narodne patrole’ prepuna je opštih mjesta i lažnih vijesti (EPA)

“Narodna patrola” na svojim nalozima na društvenim mrežama otkriva i gde su migranti smešteni u drugim gradovima, a njeni aktivisti presreću manje grupe ovih nesrećnih ljudi u Beogradu, i time se hvale. Pošto se to dešava daleko van očiju javnosti, a policija se pravi mrtva, možemo samo da naslutimo koliko je migranata bilo žrtva njihovog nasilja. Osim toga, “Narodna patrola” redovno organizuje i antimigrantske skupove i u Beogradu, ali i u gradovima gde se migranti zadržavaju u nadi da će čim pre preći granicu, kao što su recimo Sombor ili Bačka Palanka. Hvali se ova organizacija “velikim uspehom”: izdejstvovala je u saradnji sa građanima Bačke Palanke da se spreči izgradnja prihvatnog centra u ovom gradu, odnosno da se, kako kaže, zaustavi “pokušaj demografske izmene naše zemlje”.

Opšta mjesta i lažne vijesti

Propaganda “Narodne patrole” prepuna je opštih mesta i lažnih vesti. Pokušavajući da animiraju građane, organizacija promiče paniku kako migranti masovno napadaju devojke, ljude i decu, kradu i obijaju kuće i vikendice.

“Neretko vidno drogirani i alkoholisani migranti napadaju naše stanovništvo i našu decu. Samoorganizujmo se i čuvajmo svoje komšije”, navodi se u jednoj njihovoj objavi.

U drugoj kažu: “Uverili smo se među njima ima i dobrih ili je većina ‘dobra’ kada razgovaraju sa nama. Ko su ti ljudi i koliko smo bezbedni? Da li ih želite u komšiluku?”

Jedna od teza je i da su migranti tu da bi Srbima oduzeli radna mesta. Možemo samo da pretpostavljamo šta bi se tek dešavalo da odista značajan broj ljudi koji su pobegli iz svojih istočnih domovina u potrazi za boljim životom pokazuje želju da se nastani u Srbiji. Letos je “Narodna patrola” na Facebooku objavila post u kojem se tvrdi da su migranti zadavili ženu u Somboru. To su preneli brojni desničarski portali i pojedini režimski tabloidi, ali se ispostavilo da je u pitanju lažna vest.

Kako rekosmo, “Narodna patrola” je samo jedna od ekstremističkih i rasističkih organizacija koje deluju u Srbiji i koje kao neprijatelje prepoznaju i migrante. Vojvođanska antifašistička koalicija je 2019. godine identifikovala više od 20 aktivnih srbijanskih desnih ekstremističkih grupa i organizacija, ali istražujući internet i društvene mreže, stiče se utisak da ih je i mnogo više.

Antimigrantsko djelovanje desničarskih grupa sve je prisutnije u Srbiji (EPA)

Pedeset nijansi ekstremizma

Kada se analiziraju profili ekstremističkih organizacija, primetno je da se one u ideološkom smislu vrlo malo ili nimalo razlikuju. Ako postoje sukobi između njih, oni su uglavnom na personalnom nivou. Veza vlasti, “navijača” i tih grupa odavno je javna tajna, a gotovo uvek su protivnici Vučićevog režima istovremeno i neprijatelji ekstremista. Skloni su najrazličitijim teorijama zavere, ljubitelji su Rusije i Vladimira Putina, protive se konceptu ljudskih prava, a omiljena im je zanimacija – otkrivanje “unutrašnjih neprijatelja”. Naravno, osporavaju ili opravdavaju zločine počinjene u ime Srba tokom ratova devedesetih, uz istovremeno mitsko preuveličavanje zločina nad Srbima. Zabrinuti su za “belu kugu”, a po pravilu imaju i jasan odgovor na pitanje kakva bi trebalo da bude uloga “srpske žene”: da bude pratilja muškarca, rađa decu i brine o njoj i mužu. Naravno da su pripadnici manjinskih i marginalizovanih grupa njihovi iskonski neprijatelji.

Ove su se organizacije posebno uskomešale povodom najnovijih događaja na Kosovu i spremaju se punom parom da krenu u rat. Među njima, i “Narodna patrola”, koja je u subotu pokušala da organizuje proteste ispred Ambasade SAD-a zbog zbivanja na Kosovu, ali ih je policija sprečila u tome. Nedavno su pripadnici organizacije “Levijatan”, ekstremističke grupacije koja se na početku svoje karijere kao bavila zaštitom životinja, krenuli na Kosovo da “pomognu srpskom narodu”, ali su ih sa granice vratili jer nisu imali PCR test. I pripadnici “Levijatana” su patrolirali po centru Beograda i, naoružani palicama i stafordskim terijerima, presretali migrante kojima su pretili da ne smeju da se kreću po gradu. Policija, dakako, nije reagovala ni kada su oni snimke svojih akcija kačili na društvene mreže.

Još od početka migrantske krize, srbijanski ekstremisti svih boja su zauzeli odlučan stav. Protiv su “najezde tuđinaca” koji “ugrožavaju bezbednost, vrše krivična dela i urušavaju hrišćanske temelje civilizacije”.

Od laži do mržnje – kratak put

Aktivistkinja Vojvođanske antifašističke koalicije Marija Srdić kaže da je i “golim okom vidljivo” da su ekstremističko-antimigrantske organizacije sve brojnije i aktivnije i u Srbiji, ali i u drugim zemljama Evrope. Oni su, po njoj, “svoj stari i prepoznatljivi rasizam, antisemitizam i nacionalizam sada transformisali u antimigrantsko delovanje”. Kaže da svoju latentnu mržnju prema svemu “drugačijem” usmeravaju ka novoj grupi koja, u našem slučaju, “ugrožava srpstvo i pravoslavnu veru”, preti da naruši “našu čistoću” i uzurpira ono što je “oduvek i prirodno naše”.

Još od početka migrantske krize, srbijanski ekstremisti svih boja su zauzeli odlučan stav (EPA)

“Posebno su fokusirani na one lokalne zajednice u kojima su smešteni izbeglički kampovi i u onim mestima gde se izbeglice zadržavaju. Iako je jasno da je Srbija za ljude koji beže od rata u bolji život samo neizbežna stanica, mnogo puta ponovljene laži koje se nesmetano šire u online i offline prostoru deluju na mnoge koji nemaju pristup istinitim i proverenim informacijama ili (što je takođe često) nemaju motiva i kapaciteta da tragaju za istinom. A od prepuštanja inerciji neznanja i laži do mržnje i nasilja – nije dugačak put”, kaže ona.

Frustraciona teorija agresivnosti

Profesor psihologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Vladimir Mihić kaže da u Srbiji, kao i u drugim zemljama u okruženju, postoji relativno snažan otpor prema migrantima iz dva razloga. Prvi smatra manje bitnim, a on se sastoji u tome što migranti predstavljaju “drugog”, nepoznatog i drugačijeg, a to kod dobrog broja ljudi proizvodi “osećaj uzdržanosti i sumnje”.

Podseća da sve što je novo i nepoznato kod ljudi, pogotovo onih koji nemaju dovoljno razvijenu toleranciju na različitost, izaziva skepsu i podozrenje, a neretko i neprijateljstvo prema tom “drugom”.

“Druga bitna stvar, i možda mnogo važnija za naš slučaj: u zemljama koje imaju mnogo veće probleme od ‘problema’ migranata (kao što je ekonomija, nedostatak institucija, autoritarnost države, sistemsko uništavanje obrazovnog sistema…) fokus se, veoma često i namerno, usmerava na one probleme koji nemaju veze sa državom i, što je posebno važno, sa vlastima”, ukazuje Mihić.

U psihologiji je, kako navodi, odavno poznata tzv. frustraciona teorija agresivnosti, koja ukazuje da svakodnevne frustracije i problemi mogu da dovedu do agresije prema drugima, i to, najčešće, prema drugima koji se smatraju “pogodnim” za ispoljavanje agresije – deca, manjine, bračni partner… u ovom slučaju – i migranti.

“I onda imate situaciju u kojoj relativno veliki broj ljudi otvoreno podržava ekstremne grupe (ili im čak i pristupa) koje nude jasna, nedvosmislena i opasna rešenje tipa ‘migranti su lopovi i kriminalci, mi ćemo vas zaštiti’. Pored toga, uvek se nađe i dovoljan broj onih koji ovu situaciju koriste za svoje ciljeve i manipulativno usmeravaju bes građana prema grupi koja nema nikakve veze sa uzrocima tog besa, i onda se javljaju i organizovane grupe, pa i stranke i pokreti, koje u svom programu imaju borbu protiv migranata, izbacivanje svih koji nisu rođeni u Srbiji ili otvoreno pokazuju ksenofobiju i nacionalizam parolom ‘Srbija Srbima’, a sve zarad ponekog glasa na narednim izborima”, kaže Mihić.

Glavni problem – nečinjenje

Marija Srdić smatra da je formalni odnos države Srbije i njenih institucija prema izbeglicama značajno bolji nego što je to slučaj u nekim zemljama okruženja. Ona, međutim, ističe da se država istovremeno ne bori protiv ekstremističkih i antimigrantskih grupa.

“Toleriše se i ne suzbija desni ekstremizam, pa tako ni one grupe koje su spremne na otvoreno nasilje prema migrantima. Ipak, već godinama režimu na unutrašnjem planu trebaju upravo oni koji su ‘gori’. Neka vrsta strašila pored kojih su ljudi iz vlasti, iako su mnogo puta uhvaćeni u kršenju zakona, kriminalu, zloupotrebama položaja, devastiranju institucija, ipak ‘bolje rešenje’ od razularenih hordi nasilnika”, kaže ona.

U Srbiji postoji relativno snažan otpor prema migrantima (EPA)

“Drugo što se može prepoznati od dolaska Srpske napredne stranke na vlast – svaki put kada je to potrebno, stiže podrška za neke od takvih organizacija i grupa da svoje delovanje artikulišu kroz političku stranku ili formiranje liste na izborima. Time se stvara privid pluralizma i regularnosti, a biračima nude oni koji su samo instalirani politički entiteti za jednokratnu upotrebu. Vidimo to na primerima ‘Srpske desnice’, ‘Zavetnika’ ili ‘Levijatana’. Zauzvrat, za takve usluge, grupe i organizacije dobijaju prostor (često i resurse) za nesmetano delovanje. Da je drugačije, oni bi odavno bili uklonjeni i neutralisani”, smatra Srdić.

Podrška vlasti

Komentarišući nedavne akcije “Narodne patrole”, profesor Mihić ističe da je ova grupa samo jedna u nizu brojnih ekstremističkih organizacija koje deluju u Srbiji, i koja prepoznaje migrante kao neprijatelje društva.

“Od izmišljenih napada migranata na žene i decu (i, naravno, osvete za ove izmišljene događaje), preko zaustavljanja taksija koji, navodno, prevoze migrante, pa sve do fizičkih i verbalnih napada na migrante, živimo u vremenu u kojem svako kome neko smeta ima mogućnost da svoje frustracije istresa na slabijem. ‘Narodna patrola’, ‘Levijatan’, Pokret ‘Živim za Srbiju’ i drugi ekstremisti samo koriste prećutnu, i manje prećutnu, podršku države da se obračunaju sa onima koji, u njihovim očima, prljaju čistotu srpskog naroda. Usput, i ispunjavaju svoje živote nekim ‘smislom'”, kaže.

Mihić kaže da “nema nikakve sumnje” da su brojne ekstremističke organizacije koje su ili stvorene uz pomoć sadašnje vlasti, ili makar imaju prećutnu, a nekada i manje prećutnu, podršku vlasti. Kaže, time vlast usmerava pažnju građana na to da postoje “gori od nas”, ali isto tako koristi ove organizacije i za zastrašivanje neposlušnih građana koji znaju da im na vrata može upasti nabildovani “borac protiv zlostavljanja životinja” (“Levijatan”) i da policija neće raditi svoj posao.

“Ekstremističke organizacije plaćaju svoj dug prema vlastima time što svojim populističkim idejama privlače jedan deo glasača koji su zbunjeni zbog toga što se ne mogu snaći u ‘novom svetu’ koji podrazumeva nova znanja, kritičko mišljenje i, pre svega, medijsku pismenost kako bi mogli da razlikuju istinu od laži u moru informacija koje primaju svaki dan”, navodi Mihić.

Prema njegovim rečima, “vlast se već deset godina trudi da stvori što neobrazovanijeg, nepismenijeg i poslušnijeg građanina, i sada ubire plodove te organizovane kampanje”.

“Za sada, ona drži pod kontrolom ekstremističke grupe, a kroz njih ubacuje nove ‘koske razdora’ i usmerava agresiju od sebe na druge građane. Vlast ne samo da stoji iza mnogih ovih ‘narodnih’ pokreta, nego ih i otvoreno promoviše u nadi da će veliki deo građana svoj glas dati ovim opskurnim organizacijama koje ni na koji način ne mogu ugroziti vlast, između ostalog i zato što su duboko uvezani sa njom”, smatra Mihić.

Skretanje pažnje sa političkih i ekonomskih problema

Direktor beogradskog Instituta za evropske poslove Naim Leo Beširi kaže da postoje ozbiljne indicije da su ekstremističke organizacije u Srbiji delovi kriminalnih struktura koje “šuruju sa vlastima preko bezbednosnih službi”. On upozorava da te grupe često “hodaju po ivici zakona”, a ne prezaju ni da ga krše, “pod fantomkama ili ne”. Kaže, kada vlast ima državne fantomke, opravdano je očekivati i da se paradržavne razmnožavaju šireći najbazičniji ljudski osećaj – strah.

“Takvim grupama vlast mora stati na put. Kada odbija da to učini, najčešće je razlog zato što ih koristi kao instrument za zastrašivanje, skretanje pažnje s političkih i ekonomskih problema, a sve u svrhu permanentne izborne kampanje koja vladajuća stranka sprovodi od 2012.  godine”, kaže Beširi.

“Kada vidite ko su članovi tih grupa, jasno vam je da to nisu ljudi koji se brinu za bezbednost i blagostanje ljudi i životinja. To su opasni društveni elementi s kojima država, za naše pare, koketira i podržava ih. U odsustvu reakcije državnih organa, takvoj praksi, koja truje naše društvo, mogu stati na put samo građani, na izborima i kad zatreba, na ulici”, zaključuje Beširi.

Izvor: Al Jazeera

Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO