Svjedočenje iz Kabula: Jedina nada je bijeg iz Afganistana

Želim da vidim svoju djecu kako odrastaju bez straha, kako upisuju fakultete, dobijaju obrazovanje i imaju mogućnost da žive svoj život onako kako oni misle da treba, pričaju stanovnici Kabula.

'Teško mi je kad znam da nemam slobodu i ne mogu svuda da se krećem bez straha', priznaje Muhamed (Svetlana Dojčinović)

„Najgori trenutak? Kad sam shvatio da se vlada uz koju sam odrastao, studirao sve do master diplome, ruši u jednom danu“, priča Muhamed (ime poznato redakciji), urednik i novinar iz Kabula.

„Radio sam kao novinar punih sedam godina, sad sam prestao, jer ne znam ni kako ni šta da pišem, jer to što budem stavio na papir može da me košta života, ili života nekoga iz moje porodice“.

Na pitanje kako je sve počelo, odgovara da je bio na poslu tog dana.

„Bio je to još jedan naporan dan na poslu, pripremao sam priče iz čitave zemlje, dok nisu kolege došle. Govorili su da svi beže jer su talibani ušli u Kabul, a ja im nisam poverovao. Za mene je to bilo nemoguće i govorio sam svima da ne paniče i da će sve biti u redu“, nastavlja priču.

Mnogi su napustili zemlju, a oni koji su ostali nemaju posla i pripremaju se da pobjegnu (Svetlana Dojčinović)

Sat vremena nakon dobijanja te informacije njegove kolege su odlučile da napuste kancelarije, pa im se i on pridružio.

„Krenuo sam kući i shvatio da su hiljade ljudi na ulicama, da svi idu ka svojim kućama, žene, deca iz škola… svi su bežali! Sve vreme sam to posmatrao, nesvesno hodajući, korak po korak… trebalo mi je više od dva sata da stignem do kuće tog 15. avgusta. Prevoz nije radio, a ja i dalje nisam verovao da su talibani pred vratima mog grada, da su pred Kabulom“, priseća se Muhamed dana kad se sve promenilo.

Strah je postao svakodnevica

Odmah nakon ulaska talibana u grad, predsednik Afganistana, Ashraf Ghani je napustio zemlju.

„Nakon tog saznanja sam potpuno izgubio nadu, prosto sam potonuo. Nisam mogao da govorim, ni da mislim. Sve oko mene je bio crno, osećao sam se bolesno. Svako jutro se suočavam sa činjenicom da nemamo vladu, da su svi moji prijatelji napustili zemlju, da se pripremaju da pobegnu ili su ostali bez posla“, priča Muhamed.

Priznaje da se svako jutro oseća anksiozno i da je to postala njegova svakodnevnica.

„Prijatelji me ubeđuju da napustim zemlju, traže od mene da u njihovo ime pišem emailove stranim ambasadama. Svi naši susreti se svode na razgovor o tome kako napustiti Afganistan“.

Nema slobode kretanja

Muhamed je objasnio i šta ga sve dodatno pritiska.

„Teško mi je kad znam da nemam slobodu, ne mogu svuda da se krećem bez straha, ne mogu da sedim bezbrižno sa svojim prijateljicama. Teško mi je kad vidim svoju majku i ženu kod kuće, jer one ne mogu više da rade. Očajan sam jer znam da nisam više urednik i znam da ne mogu da nemam više posao“.

Pita se i na koji način će da izdržava porodicu, jer se njegova porodica, ali i mnoge druge, suočavaju sa finansijskim problemima.

„Nema prihoda, nema mogućnosti da se nađe posao, nema aktivnog bankarskog sistema“.

Jedina nada mu je sada beg iz Afganistana.

„Mislim da će biti sve gore. Sećam se kako je prvi put bilo… Želim da vidim svoju decu kako odrastaju bez straha, kako upisuju fakultete, dobijaju obrazovanje i imaju mogućnost da žive svoj život onako kako oni misle da treba“.

Odlazak u Francusku

Omar (ime poznato redakciji) je mladi student, koji je radio kao vodič i fotograf amater u svom rodnom gradu, Mazar-e Šarifu. „Grobnica sveca“, kako zovu taj grad, privlačila je i hodočasnike, jer se veruje da je ovde sahranjen Hazrat Ali, rođak i zet Proroka Muhameda. Omar je sa porodicom pobegao iz zemlje pre nego što su talibani zauzeli Mazar.

„Mnogi iz moje porodice su radili za nevladine organizacije, te je otac odlučio da je bezbednije da odemo odavde. Radio sam i kao turistički vodič za neke strance i to su ljudi iz grada znali. Ovde postoji verovanje da su oni koji rade sa ljudima koji nisu muslimanske veroispovesti špijuni ili pagani, te smo se svi plašili i zbog toga. Svi osim moje najstarije sestre smo napustili Afganistan. Ona je još uvek zaglavljena u Kabulu zbog problema sa pasošem“.

Omar je sa porodicom najpre izbegao u susedni Iran, odakle su pripremili dokumenta za Evropu. Priča da je otac tih dana ponavljao da je došao u Iran da umre. Spakovali su samo najnužnije stvari u nekoliko kofera. Sada su u Francuskoj.

„Na bezbednom smo, tako se i osećamo. Srećan sam što smo ovde. Još samo da nam se sestra pridruži“.

Afganistanci strahuju da će biti sve gore, jer se sjećaju kako je prvi put bilo pod talibanima (Svetlana Dojčinović)

Omar je živeo sa ocem i tri sestre. Kaže da je otac zabrinut za najstariju ćerku, koja je sama u Kabulu.

„Nekad plače kad se čujemo, a tata joj govori da bude jaka, i da će sve biti u redu. Pokušavamo da nađemo način da je izbavimo odatle“.

Objašnjava da se boje da sestru ne ubiju ili ne kamenuju, ukoliko otkriju je radila za jednu svetsku nevladinu organizaciju.

„Video sam talibane pre 20 godina, i ovo što svima prikazuju sada, to nisu oni. Oni se nikada neće promeniti“.

Kabul nije dobro mjesto za život

Omarova starija sestra Roya ima 32 godine i u Kabulu čeka svoju šansu da napusti Afganistan.

„Sama sam i ne osećam se prijatno. Ne smem ni svuda da šetam, pogotovu ne sada. Niko od rođaka ne živi ovde, te za jednu devojku bez mahrama (muški rođak koji bi je pratio na putovanju, u šetnji, s kojim bi brak bio haram), Kabul nije dobro mesto za život“.

Objasnila je da jednom nedeljno izlazi u kupovinu hrane i da se tada trudi da ne privuče pažnju talibana.

„Oblačim tamne boje i prekrivam se. Nosim duge haljine i burku. Želim da izgledam kao udata žena, kao majka, ne smem da dozvolim da pomisle da sam neudata i sama ovde. Ako me uhvate, mogu da me ubiju“.

Omar i njegova porodica još uvek čekaju Royu da im se pridruži.

Izvor: Al Jazeera

Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO