Oliver Tošković: Vlast je građanima ogadila politiku kako bi radila šta joj je volja

Oliver je jedan od autora udžbenika iz psihologije, a generalno mnogo radi na promociji psihologije, između ostalog pišući tekstove za ‘Politikin Zabavnik’ i neke portale namijenjene široj publici.

Tošković je saradnik Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju u Beogradu (Novi horizont)
Tošković je saradnik Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju u Beogradu (Novi horizont)

Naš sagovornik, docent na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu Oliver Tošković u poslednje vreme često istupa u javnosti kritikujući vlast u Srbiji i ukazujući na razorene institucije, obesmišljavanje demokratskih procedura i samovolju jednog čoveka, predsednika Aleksandra Vučića. Tošković je saradnik Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju u Beogradu, i kao takav je svakako dobar sagovornik i na političke teme, s obzirom na to da se mnogim građanima ponekad čini da se nad njima sprovodi nekakav političko-psihološki opit. I, po svemu sudeći, nisu baš predaleko od istine.

Oliver je jedan od autora udžbenika iz psihologije, a generalno mnogo radi na promociji psihologije, između ostalog pišući tekstove za “Politikin Zabavnik” i neke portale namenjene široj publici. Njegov omiljeni predmet u oblasti psihologije je – statistika. Jedan je od nastavnika i saradnika Filozofskog fakulteta u Beogradu koji su javno podržali političke proteste pre svega studenata pod nazivom “Jedan od pet miliona”. Ovi protesti, koji su u pojedinim momentima bili veoma masovni, odigravali su se s kraja 2018. i u prvoj polovini 2019. godine.

  • Naišao sam na jedan tekst o vama, u Blicu, od pre desetak godina. Predstavljeni ste kao “čudo od mladiča”, koji je sa trideset godina doktorirao na psihologiji i “napisao više naučnih radova nego što ima godina”. Sigurno je da si mogao da gradiš karijeru i negde izvan Srbije, na zapadu, ali ipak si se odlučio da ostaneš ovde. Zašto?

– Ma koliko meni ili mojoj porodici zvučalo lepo kad su pročitali taj tekst u “Blicu”, on sadrži jednu opasnu tendenciju pri formiranju naslova u medijima, a to je senzacionalizam. Srećom je u tom tekstu izostalo ono, danas na žalost neizbežno – “…a zamislite šta se zatim desilo” ili “…a vidite gde je sada”. Moram priznati da mi taj tekst izaziva kontradiktorne emocije, istovremeno mi prija, ali i ne prija. Tačno je da sam doktorirao u 31. godini, kao i puno drugih mojih kolega. Tačno je da sam u tom trenutku imao toliko radova, ali kada se uračunaju i izlaganja na konferencijama, koja se ne smatraju u potpunosti publikovanim radovima.

Dakle, “…a vidite gde je sada”. U Beogradu, na Filozofskom fakultetu i ne kajem se, čak ni uz naslove u medijima čiji su senzacionalizam i strahota vremenom porasli. Odlučio sam se da ostanem, jer mi je vremenom bivalo sve bolje i bolje, bar nekih par godina nakon doktorata. Kasnije, kada je postajalo sve mračnije i mračnije, osećao sam dovoljno snage i dovoljno odgovornosti prema ovom društvu da probam da pomognem, koliko umem i mogu, da se mrak umanji. Odlazak u ovom trenutku nije opcija, jer bi meni delovao kao bežanje u trenutku kada je naše društvo i država u velikom problemu. Što bi Manu Chao rekao u jednom intervjuu: ko će da se suprostavi ako nećemo mi koji možemo. On je na umu imao multinacionalne kompanije koje gutaju male narode, a ja na umu imam političku kompaniju koja guta celo naše društvo.

  • A da li se nekada kaješ što si ostao? Pogotovo kada vidiš kako mladi ljudi ovdašnji na zapadu prave impozantne karijere i imaju prilično bezbrižan život.

– Nekada se naravno kajem, ali me to brzo prođe, jer naša multi-kriminalno-politička kompanija toliko predano radi na tome da nas proguta da praktično nema vremena za kajanje. Ma koliko naše društvo trenutno bilo u mraku i u kandžama multi-koruptivne kompanije, život se odvija svojim tokom i u tom mraku. Ja pišem, predajem, kao i bilo gde u svetu, pa nema mnogo razloga da odlazim. A i kada se ljudi okupe i odupru se mraku, to onda dodatno pojača želju da se ostane i bori, za sebe i za sve nas, za celo društvo. To je još jedan cilj, još jedna svrha, još jedan smisao života, da si deo “družine prstena”.

  • Kao psiholog, da li bi nam mogao pojasniti šta se dešava danas u Srbiji? Kako smo došli do toga da, prema istraživanju javnog mnjenja, jedan čovek (Aleksandar Vučić) koji na dnevnom nivou krši Ustav Srbije ima tako veliku popularnost? Da li je tajna u njegovom prečestom pojavljivanju u medijima? Da li će on jednog trenutka da dosadi građanima? Sa, druge strane, šta bi opozicija trebalo da preduzme kao protivodgovor?

– Nema tu mnogo tajni. Na vlast je došao posredno, preko Tomislava Nikolića i Ivice Dačića. Stanje u društvu je tada već bilo delimično loše, svetska ekonomska kriza je zaustavila napredak, institucije u Srbiji nisu funkcionisale kako treba, već je postojala tendencija partijskog zapošljavanja i učlanjivanja u dominantnu partiju… Takvo tlo je jako pogodno za autoritarne vođe, oni se uvek pojave kao nekakvi spasitelji i dok vi primetite da su stegli svoj obruč, preuzeli kontrolu nad svim i da ne možete više da dišete, već bude kasno, jer oni zaista kontrolišu sve. Setite se samo koliko su ljudi pre 2012. godine pričali da nam treba čvrsta ruka. Na isti ili sličan način su autoritarne vođe dolazile na vlast svuda u svetu. Iz pozadine (potpredsednik vlade) gospodin Vučić se izreklamirao kao neko ko će srediti tajkune, zapretio hapšenjima, onda izašao u prvi plan, doveo svoje tajkune, preuzeo medije, umorio nas sve raspisivanjem izbora svake ili svake druge godine, sklopio dogovor sa velikim silama…

Ljudi glasaju za njega iz više razloga, neki jer gledaju samo medije koje on kontroliše i ne mogu da čuju nešto drugo, neki jer se plaše, ucenjeni su otkazima, neki jer su potplaćeni… Trenutno Srpska napredna stranka ima veliku moć sa kojom ide i velika kontrola. Veliki broj ljudi koji radi po državnim firmama je ucenjen, jer su direktori i rukovodstvo iz SNS-a. Jedan deo ljudi je dobio posao učlanjivanjem u SNS, čime su se obavezali na poslušnost. Neki ljudi ne vide šta bi bila alternativa, jer se putem medija svaka potencijalna alternativa uništava i gazi. A sve to dodatno plaši onu grupu koja žarko želi promene, ali ne zna kako. Međutim, sve te grupe ljudi su pod pritiskom i oseća se da tenzija raste svakog dana. Nesreća svakog autoritativnog režima je u tome što se nezadovoljstvo nakuplja vremenom, a njihov jedini način regulacije jeste veći pritisak, što naravno pojačava tenziju. Naše društvo i njemu slična su kao lonac u kome pritisak raste, a vlast to pokušava da reši sve jačim pritiskanjem poklopca. Na žalost, to se uvek završi eksplozijom. Na nama je da pokušamo da sprečimo tu eksploziju, odnosno da omogućimo promenu vlasti bez eksplozije, što je pre moguće. Jer kada pritisak pređe kritičnu tačku, biće kasno.

  • Učestvovali ste u protestima protiv Vučićeve vlasti koji su u nekoliko navrata organizovani u Srbiji, i koji su u pojedinim momentima, po broju ljudi na ulicama, bili zaista impozantni. Svaki put se stvar završila razočarenjem, postepenim smanjenjem broja demonstranata i gašenjem protesta. Šta je to što je protestima nedostajalo da budu trajniji i uspešniji?

– Nedostajao je sledeći korak. A taj korak je nedostajao zbog naših očekivanja da će osmogodišnji autoritarni režim promeniti brzo i lako, odnosno našeg nestrpljenja da to mora biti sada. Režim koji je građen toliko dugo i koji uključuje ogromne novčane malverzacije i od koga zavisi veliki broj multi-kriminalno-političkih grupa, ne može se lako skloniti. Potrebne su godine istrajnog pokušavanja. Pomenuti protesti su neuspeli samo ukoliko smo očekivali da oni dovedu do promene vlasti. Ali, ako ih posmatramo kao jedan od koraka u nizu, oni su pokazali veliku istrajnost i snagu. Otkrili su da postoji veliki broj nezadovoljnih građana, čije nezadovoljstvo treba kanalisati.

Možda su mogli da se završe i malo uspešnije, ali biće još prilika. Te proteste ne treba posmatrati kao neuspeli pokušaj, već kao jedan korak u nizu. Ako odustanemo jer su nam se protesti završili onako kako nismo očekivali, onda smo kao Pera Kojot. Svaki put kad mu neki pokušaj hvatanja ptice trkačice ne uspe, makar i iz nekog slučajnog razloga, Kojot odustaje potpuno i smišlja novi način. Suština je ovde u tri stvari, a to nisu “dobra žena, gitara i bogati tata”, već istrajnost, organizovanje i solidarnost.

  • Smatraš li da bi zapravo Vučićev režim bio poljuljan ukoliko bi došlo do zajedničkog delovanja građanskih inicijativa, nevladinih organizacija i opozicionih stranaka? I da li je u Srbiji moguće tako nešto?

– Moguće je i mislim daje to pravi put. To se u potpunosti slaže sa prethodnim komentarom o istrajnosti, organizovanju i solidarnosti.

  • Kako ti izgleda danas srpska opoziciona scena? Prepoznaješ li neku grupaciju koja bi mogla da uzdrma vlast? Sa strane gledajući, sve to izgleda prilično anemično i bezidejno.

– Deluje bezidejno, jer mediji ne prikazuju celu sliku. Deluje anemično, jer gomila ljudi i ne zna šta se dešava, pa se ne priključuje inicijativama kojih ima mnogo. Građani se na lokalu udružuju i brane svoje reke, svoj način života i svoje društvo. Mislim da bi trebalo da shvatimo da nema jedne grupacije koja može da uzdrma vlast, već samo svi mi zajedno, odnosno – svi smo mi ta grupacija. I to zajedno sa onima koji su ucenjeni i uplašeni. Njima bi najviše trebalo da pokažemo da može drugačije, da im pomognemo da se oslobode i pokažu otpor. Jer nikome ne prija da se kuva u loncu dok neko pritiska poklopac sve jače i jače.

  • Neki će reći da je deo uspeha Vučića u tome što je uspeo da demobiliše nevladin sektor, koji se iscrpljuje u realizaciji projekata, pregovorima sa vlastima, pravljenju raznih strategija i akcionih planova koji nemaju dodirnih tačaka sa stvarnošću. Slažeš li se sa njima?

– Vučić je demobilisao i marginalizovao sve svoje potencijalne protivnike, ne samo nevladin sektor. A zatim je uspeo da ubedi većinu građana da je politika nešto najgore i najprljavije, odnosno da im ogadi politiku tako da može sam da radi šta hoće. A radio je to strpljivo i organizovano, godinama. Nama ostaje da isto tako strpljivo i organizovano sarađujemo, ponovo mobilišemo društvo u celini kako bismo sami sebe spasli od pucanja.

  • A šta misliš, postoje li opozicione stranke koje su Vučićevi trojanski konji i služe da stvore još veću konfuziju kod građana? Koje su to stranke i šta o njima misliš?

– Naravno da postoje, svaka vlast ima svoje opozicionare, čak i one daleko demokratskije od ove naše. Problem u našoj politici jeste što je vlast uspela da ono što je negde drugde eksces ili retkost ovde postavi kao osnovni način funkcionisanja. Svuda postoji korupcija, ali se vlasti trude da je marginaliziuju, dok je kod nas korupcija osnovi princip funkcionisanja vlasti. Ako se negde i pojavi jedna marginalna kao-opoziciona partija koju kontroliše vlast, kod nas ih ima bar 30, ako ne i mnogo više. Setite se samo izbora od pre par godina. Svi znamo nekih desetak stranaka, a na listiću za glasanja postoji tri puta više. Za većinu njih nikada nismo ni čuli. Neke se zovu jako slično kao postojeće opozicione partije. Ono čega se demokratije stide, nama služi kao osnovni princip rada. Treba imati na umu i to da neke od tih partija koje su trojanski konji često nisu ni svesne svoje uloge. Lako se pojavi neki kao “poslovni čovek”, koji bi uložio u određenu partiju kada ona odluči da ide na izbore i niko ne vidi da se iza te investicija zapravo krije vlast. Neko možda i vidi, ali ne postavlja pitanje, neko ne primeti, a neke partije direktno dobijaju podršku od vlasti. Koje su to tačno partije, teško je znati. Ali verovatno da veliki broj malih partija koje su se samo jednom pojavile na izbornoj listi, jesu trojanski konji.

Svi slični autoritarni režimi zloupotrebljavaju demokratiju, bukvalno izvrčući pravila u svoju korist. Pravilo da neko ne može da bude premijer ili predsednik duže od dva mandata je smišljeno da neko ne bi bio tu duže od dva mandata, a ne zato da bi se neko sprdao sa tim pravilom i onda dva mandata bio predsednik, pa dva premijer, pa opet predsednik. Da li je to varanje? Naravno da jeste. To što je neko našao rupu u zakonu da ne možete da ga osudite, ne znači da to nije varanje. I ne samo da je varanje, već je varanje naočigled svima, demonstracija moći i bahatosti. To nije demokratija, to je otimanje demokratije i zloupotreba položaja i moći.

  • U Srbiji se nižu afere, skoro svakodnevno istraživački centri i opozicioni političari otkrivaju i argumentovano u javnost iznose vesti o koruptivnim aktivnostima vlasti. Navedimo samo slučaj “Jovanjica”, gde su u proizvodnju i distribuciju narkotika bile uključene tajne policije, što stoji i u optužnici. Ali te afere budu i prođu, pa potom nestanu iz javnosti, a vlast prolazi bez ožiljaka. Zašto je to tako?

– Funkcionerske i upravljačke pozicije nose veliku odgovornost i stres i kada pomenete nekom da bi zbog toga i trebalo da budu dobro plaćene dobićete odgovor da gotovo ni jedan funkcioner ili direktor nije kažnjen za afere ili loše poslovanje. I to je stanje koje prati naše društvo otkako ja znam za sebe. Da li to govori nešto o nama kao ljudima koji žive na ovom prostoru? Možda, ali ja ne mislim da je to glavni problem. Glavni problem je zapravo u tome što institucije društva i države, koje bi u svim tim situacijama trebalo da reaguju zapravo zataje. Kao da naša država i društvo imaju dugu tradiciju stavljanja institucija u drugi plan. Pa čak i kada govorimo o odgovornosti funkcionera, za šta su direktno zadužene institucije poput pravosuđa, mi biramo da okrivimo narod, jer je neko smislio da smo mi kao takvi.

Iako godinama gurane u drugi plan, poslednjih osam godina pod vlašću Srpske napredne stranke, institucije su doživele potpuni krah. Jednostavno ih nema, nestale su. Sve reakcije se svode na entuzijazam pojedinaca, koji ako reguju, dožive javni medijski linč. Srpska napredna stranka je uklonila institucije i sve odluke stavila u ruke Aleksandra Vučića. Tužiteljke nema, njen posao rade Informer, Kurir i Pink. Oni sude i presuđuju. Dakle, nema institucija, mediji sa nacionalnim frekvencijama ne izveštavaju o tome, a ostali mediji ne stižu da pokriju sve afere. Od tih medija koji bi zaista da se bave novinarstvom očekujemo da budu i opozicija i pravosuđe i zaštitnici građana, a oni to nisu i ne treba da budu. Oni mogu samo da izveštavaju. A afera je toliko da ne mogu da stignu da o svemu izveste.

  • Kako vlast “denfuje” te afere, koji princip koristi?

– Kao što sam rekoh, mediji koji bi želeli da o nečemu izveštavaju ne stižu da pokriju sve afere, jer ih je previše. U današnjem društvu postoji poplava informacija. Svuda su i previše ih je, i teško je pratiti. Današnji medijski prostor liči na jednu veliku buvlju pijacu, na kojoj ima svega, ali je toga toliko puno i razbacano je na sve strane da je nemoguće naći ono što želite. Jedna od veština koja postaje sve važnija jeste selekcija informacija i izvora iz kojih primamo informacije. Naš obrazovni sistem nije stigao da se transforniše i prilagodi ovom dobu, da naučimo ljude da sami traže informacije na toj haotičnoj buvljoj pijaci, da procenjuju kvalitet izvora. A jedan čovek stoji na ulazu u tu buvlju pijacu i govori svima šta im treba i gde to mogu da nađu. On kontroliše većinu medija, odnosno sve sa nacionalnim frekvencijama, kontroliše sve tabloide, a to su najglasniji prodavci, sa najvećim tezgama na buvljoj pijaci. Od njih se i ne vide ostale tezge, a i ko će da juri informacije po tezgama, kad i ne zna kako da ih traži, a na početku mu se nudi sve, na tanjiru.

A da bi se građanin koji traži informacije još više izgubio, jedan čovek buvlju pijacu čini još većom i haotičnijom. Da je u ponudi nekoliko izvora i nekoliko informacija, snašli bi se kupci. Zato vlast namerno ubacuje što je moguće više dezinformacija. Širi haos, sama pravi afere, otvara nove medije koje sama kontroliše. Na svaku aferu koja bude otkrivena, oni smile još dve, koje naravno pripišu nekom iz opozicije. Još ako je to neko ko malo bolje finansijski stoji, da u startu ne deluje blisko siromašnom narodu, tim bolje da se za sve okrivi Đilas. Hiperinflacijom afera vlast pravi još veći haos, čini od buvljaka hiperbuvljak u kome se kupci, odnosno građani još lakše izgube i uvek se vrate najglasnijem, najsirovijem, najbezočnijem prodavcu, sa najvećom tezgom. Onome ko ima vlast.

  • Za kraj, da li možemo da očekujemo “lošu beskonačnost”, odnosno da će opozicioni političari, nezavisni mediji i pojedine nevladine organizacije otkrivati afere i prezentovati je delu javnosti, a da će one ostajati bez značajnijeg efekta? Da li je ovo društvo na kriminal zapravo “utrnulo”? I postoji li granica koja će dovesti do ozbiljnijeg otpora građana?

– Beskonačnost u ovom smislu je teško očekivati, jer u krajnjem slučaju ljudi stare, pa i političari. Pošto putevi svih problema vode ka Vučiću, posle njega neće biti nikoga da održi vlast SNS-a. Jedino što je to svima nama predugo da čekamo i nadamo se da nećemo morati da čekamo da on ostari i da prestane da se bavi politikom. Ma koliko nama delovalo da afere ne dotiču ljude, da ih zaboravljaju, ostaje neki gorak ukus u ustima, svima, pa i onima koji glasaju za SNS, odnosno za Vučića. Kao što je ona simpatična gospođa sa Kosova rekla jednom novinaru u kameru, da ona obožava Vučića, da bi sve dala za njega, ali da to što on govori nema veze sa životom. Naravno, ona je našla opravdanje u tome da ga ovi oko njega lažu. To se zove uravnotežavanje stava, uklapate delove tako da možete da zadržite pozitivno mišljenje o Vučiću, iako ste svesni da laže. Kao i ta gospođa, ljudi na buvljaku vide ostale tezge, vide da tamo ima još nečega, svesni su besmisla koji im nude na tezgi prvog i jedinog čoveka vlade. Veliki broj ljudi se smeje kad on glumi spasioca u oluji, košarkaša, lekara, a verujem da je deo nas zaista očekivao da izjavi kako nije mogao da pomogne Maradoni.

Granicu je, međutim, teško predvideti. Ona nekad bude pređena, a da mi i ne budemo svesni toga. Ljudi puknu u jednom trenutku i kažu: “Dosta!”. Kad će to biti, koliko još “…mržnje, sujete, vlasti i pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge…”? To ne znamo, ali je to i najveća opasnost. Kada možete da predvidite, onda se spremite, promenite, amortizujete. Ovako, to će pući jednom, a što više odlažemo – to će jače pući, a onda će na žalost biti kasno.

Izvor : Al Jazeera

Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO