Kokan Mladenović: Živimo sopstvene falsifikovane historije

Istina je najkompromitovanija stvar na ovim našim prostorima, nikome nije potrebna, smatra pozorišni reditelj.

Kokan Mladenović: Već je romanom 'Schindlerov lift' Darko Cvijetić uspio da kaže kako nismo svi isti (Al Jazeera)
Kokan Mladenović: Već je romanom 'Schindlerov lift' Darko Cvijetić uspio da kaže kako nismo svi isti (Al Jazeera)

U Srbiji uistinu ne postoji nikakva politička volja da se ni Srebrenica, ni zločini u Prijedoru, ni zločini na Kosovu, niti bilo šta drugo tretira na način na koji bi jedino ljudski moglo da se tretira. Svi mi na ovim prostorima, a tu ni Bosna, ni Hrvatska, ni Kosovo nisu izuzeci, živimo sopstvene falsifikovane istorije, živimo neku romansiranu verziju svoje istorije, a ne ono što se uistinu dogodilo, kaže reditelj Kokan Mladenović u razgovoru za Al Jazeeru.

No, tamo gdje su pravosuđe, država i društvo zakazali odgovornost preuzima umjetnost. Tako će Mladenović komadom Schindlerov lift, koji, prema romanu Darka Cvijetića, postavlja u Kamernom teatru 55 u Sarajevu, pažnju javnosti skrenuti za stravične ratne zločine koji su devedesetih počinjeni na području Prijedora i bolnu sadašnjost njegovih stanovnika.

  • Nakon veoma uspješne predstave Sjećaš li se Doli Bel’ kojom ste osvojili regiju, na scenu Kamernog teatra 55 postavljate roman prvijenac Darka Cvijetića. Zbog čega je izbor pao baš na Schindlerov lift?

– Prije dve godine mi je u jednom razgovoru Abdulah Sidran rekao da postoji fantastičan roman napisan o Bosni, koji moram da pročitam. To sam uradio i istoga trenutka zvao Emira Hadžihafizbegovića, da mu kažem da po svaku cenu treba da stupi u kontakt sa autorom i da otkupi prava za Kamerni teatar 55. Mi smo se ranije dogovorili da pozorišna saradnja Kamernog teatra i mene bude bazirana na nekim velikim i značajnim temama, a ovo jeste nešto veliko i značajno, nešto što na pravi način nastavlja taj put, koji smo započeli romanom i predstavom Sjećaš li se Doli Bel.

Nadam se da će Schindlerov lift biti predstava nekog novog, specifičnog pozorišnog jezika, kojeg tek otkrivamo na probama, koji treba dati pozorišni odgovor i nekim scenskim metaforama odgovoriti na literarne metafore Darka Cvijetića. Ako uspemo da dekodiramo taj jezik, nadam se izuzetnom rezultatu. Proces je uzbuđujući, a predstava zavisi od tako puno faktora, od kojih mnogi nemaju veze sa nama, pa se nadamo najboljem ishodu.

  • U Prijedoru je devedesetih godina ubijeno više od 3.000 civila. No, ti stravični, monstruozni zločini negiraju se u jednom dijelu države, Dan bijelih traka vode nevladine organizacije, dok, s druge strane, Srbija ne priznaje čak ni presuđeni genocid u Srebrenici, a ne zločine u Prijedoru. Šta to govori o nama kao društvu?

– Govori da mi trenutno nismo u miru, nego u primirju, govori o našoj mizernoj istorijskoj svesti, o našoj nesposobnosti da realno pogledamo u gradove i shvatimo ko smo mi i šta smo mi to uradili jedni drugima.

U Srbiji uistinu ne postoji nikakva politička volja da se ni Srebrenica, ni zločini u Prijedoru, ni zločini na Kosovu, niti bilo šta drugo tretira na način na koji bi jedino ljudski moglo da se tretira. Svi mi na ovim prostorima, a tu ni Bosna, ni Hrvatska, ni Kosovo nisu izuzeci, živimo sopstvene falsifikovane istorije, živimo neku romansiranu verziju svoje istorije, a ne ono što se uistinu dogodilo.

Koliko god je divno da se bavimo ovako bolno lepim romanom kakav je Schindlerov lift, toliko je strašno da se mi time uopšte bavimo. Strašno je da jedan tako talentovan čovek kao što je Darko Cvijetić mora da progovori o nečemu što ga tako tišti, ne samo kao sećanje na komšije i žrtve u tom progonu muslimana u Prijedoru, nego kao umetničku obavezu.

Imali smo lepe razgovore sa ekipom predstave, pa kad pobrojimo ko sve ne živi u našim zgradama u Sarajevu ili drugim bh. gradovima, ko sve ne stanuje u mojoj beogradskoj zgradi, onda shvatimo da mi svi na neki način živimo u crvenom soliteru i trpimo posledice toga što smo radili jedni drugima. Naravno, ovde je Darko koristio konkretna imena ljudi koji su stradali i konkretna imena zločinaca, to je pošteno i izuzetno ljudski hrabro sa stanovišta čoveka koji i dalje živi upravo među tim ljudima.

  • Kažete kako desetljećima poslije svi živimo u ‘crvenim soliterima’. Šta nam to govori, koliko smo, zapravo, zarobljeni u devedesetim? Nazire li im se kraj?

– Onog trenutka kad film Quo vadis, Aida? bude prikazan na državnoj televiziji Srbije u udarnom terminu, to će biti dokaz da smo mi postali normalna zemlja. Ali, političke volje za takvo nešto nema, između ostalog i zato što Srbijom direktno rukovode ne naslednici onih koji su učinili zločine, nego direktni saučesnici zločina devedesetih godina i produkt je upravo takva politika. Ništa se preterano ne razlikuje ni Bosna i Hercegovina, ni Hrvatska. Ta vulgarna podela na nacionalno dugoročno uništava mogućnost da ove naše zemlje postanu građanske zemlje. Građani imaju drugu vrstu svesti i poštenja od pripadnika naroda, narod uglavnom ima diktiranu svest na ovim našim prostorima.

Jedna od tema ovog romana je kako su ljudi, a na početku su samo ljudi, postali Srbi, Hrvati i Bošnjaci, kako su radnici postali ratnici, šta se tu desilo od tog crvenog solitera sa stotinu stanova, koji je metafora Jugoslavije i u kojem su živjeli svi pripadnici naroda Jugoslavije, u nekom radničkom, srećnom gradu koji se zove Prijedor, kako gotovo preko noći počinju monstruozni događaji i kako bližnji čine strašne stvari jedni drugima.

Užasno je ružno komparirati zločine, ali ta Srebrenica se desila u nekoliko dana, te hiljade žrtava su streljali neki vojnici u uniformama i otišli dalje da ubijaju, a zločine u Prijedoru, koji traju toliko dugo, koji kontinuirnao čine bližnji jedni drugima, oni s kojima ste se do juče grlili, pevali, slavili zajedničke praznike, to zlo stanuje vrata do vas i ne nadate mu se. Zato je, po meni, ovo strašnije. Ovo postavlja velika pitanja – gde to zlo čuči u nama samima, kako ga nismo prepoznali ranije, kako je moguće da se napravi tako monstruzona promena unutar samih ljudi koji za svega mesec ili dva postanu zločinci?

Mladenović: Vulgarna podjela na nacionalno dugoročno uništava mogućnost da ove naše zemlje postanu građanske zemlje (Al Jazeera)
  • Koja je u cijeloj toj priči uloga umjetnosti, s obzirom na činjenicu da ona preuzima odgovornost tamo gdje su pravosudni i državni narativi zakazali?

– Odgovornost je ogromna i mi moramo da je preuzmemo. Uostalom, ta naša odgovornost će spašavati ne samo naš lični moral i čast, nego i čast naroda kojem pripadamo. Već je romanom Schindlerov lift Darko Cvijetić uspeo da kaže da nismo svi isti.

Individualne geste su jako značajne. Da nije bilo protestnog samospaljivanja Jana Palaha protiv ulaska sovjetskih tenkova u Prag, reakcija čitavog tog naroda bi bila bedna i kukavična, jedna jedina gesta mu je dala smisao i postala metafora pobune tamo gde pobune suštinski nije bilo. Ovaj roman je dostojan takve jedne geste.

Mi pokušavamo da govorimo stvari koje javnost ne želi da čuje, mi pokušavamo da govorimo suprotno od dominantih političkih tokova, pokušavamo da vidimo šta je istina u svemu tome, jer je istina najkompromitovanija stvar na ovim našim prostorima, nikome nije potrebna. Toliko smo zatrpani lažima, ne zato što je ta industrija laži profitabilna, nego zato što u toj industriji laži istina postane ne samo kompromitovana i sakrivena, nego bukvalno nevidljiva. Ako je toliko laži na javnoj sceni, istina se ne vidi. Ako je toliko nemorala na javnoj sceni, nemoral postane jedna nova vesta izopačenog morala, pa sve što je moralno, ljudski i pošteno postaje deplasirano, postaje višak.

Ljudi koji upravljaju našim državama su nemoralni izdanci nakaze iz devedesetih godina i oni su se okružili istim takvim ljudima. Verujem da je njima u međusobnom druženju sve lepo i zanimljivo, jer u tim krugovima vlasti doista nema niti jedne jedine osobe koja može da postavlja neugodna pitanja i koja bi svojim ličnim poštenjem mogla da ih podseća na to ko su oni ustvari. Zato se oni u tome verovatno osećaju jako dobro.

Ali, pozorište ne bi smelo da trguje sa istinom. Pozorište ne bi smelo da se kompromituje falsifikujući istinu i zato je ovaj roman idealna podloga da se napravi predstava koja će boleti, naravno, jer mora da boli, ali koja treba, pre svega, da nas suoči sa tom strašnom istinom da je crveni soliter i dalje mesto našeg stanovanja.

  • Zbog čega nam je toliko teško suočiti se sa prošlošću?

– Teško nam je jer smo radili razne gadarije jedni drugima i pokušavamo da se pravimo da se to nije dogodilo. Taj Haški tribunal je po komandnoj odgovornosti osudio ne znam koliko ljudi, ali na desetine hiljada ubijenih civila, silovanih žena u ratovima u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu svakako ne mogu da dođu pod plašt tog nešto presuđenog naroda u Hagu. Dok mi u Zagrebu, Beogradu i Sarajevu pijemo kafu u kafiću pored nas, moguće, sede ratni zločinci, sede ljudi koji su silovali, klali, ubijali civile, a potpuno neometano i verovatno zauvek abolirani od strašnih stvari koje su uradili. I to je meni strašno.

Sve dok studentskim domovima dajete imena presuđenih ratnih zločinaca, dok se potpuno negira sve ono što se desilo, a u toj negaciji, osim što prednjače pripadnici mog naroda, učestvuju pripadnici svih drugih naroda na ovim prostorima, kraj se ne nazire. Na tu temu sam veliki pesimista.

  • I u proteklim mjesecima bili smo svjedoci napada na umjetnike i njihov rad. Je li riječ o huliganstvu, odnosno ispadima pojedinaca, ili je posrijedi sistemsko obračunavanje vlasti s neistomišljenicima?  

– Isključivo je reč o sistemu. Taj sistem je toliko izopačen, toliko nemoralan, toliko kriminalan da on pokušava da sve što je disonantni ton uništi u startu. To više nije pitanje ovih velikih tema, kao što su ratni zločini, genocid… nego je pitanje najobčnijeg građanskog, ljudskog suprotstavljanja nečemu što je laž, što je uzurpacija sistema demokratije u Srbiji. Na to se reaguje burno.

Mnoge moje kolege prolaze kroz taj “topli zec” vlasti, provlačenje imena kroz skupštine, onemogućavnaje da radimo svoj posao, provlačenje kroz blato tabloida… Ali, to je nešto ne samo na šta smo navikli, nego prosto jedna cena koju morate da platite. Ne možete da govorite ovo što mi govorimo i živeti u iluziji da to neće imati negativne posledice na nas tamo gde mi živimo. Ali, mora da postoji spremnost na žrtvu, spremnost da se neke cene plate.

Mi bismo svi voleli da iz naše suptilne i neokrnjene udobnosti promenimo svet oko sebe, a to je spsolutno nemoguće. Osim toga, kad ovo što se nama dešava na temu konkretnih neprijatnosti koje imamo komparirate sa tim šta prolazi Julian Assange trenutno, koji je simbol toga kako jedan glasnogovornik na strani dobra može da bude surovo kažnjen i kako iz političkih interesa može da se napravi jeziva odmazda nad jednim čovekom, onda ovo naše deluje potpuno bezazleno. Svet u kojem je Assange u zatvoru, a ne zločinci čije je zločine razotkrio, jeste svet koji ide prema svom kraju u svakom smislu.

  • U konačnici, imate li nadu da će nove generacije, rođene desetljećima nakon devedesetih, u godinama koje slijede uspjeti skinuti teški teret prošlosti, pa i sadašnjosti?

– Ljudsko poštenje, čast, odnos prema drugima, pitanje tolerancije je na ovim našim prostorima isključivo prepušteno nekim čestitim roditeljima i porodicama. Isključivo od kućnog vaspitanja zavisi kako će nam biti. Naša deca već u školama uče falsifikate istorije. O tome je sjajno pisala profesorka Dubravka Stojanović, komparirajući udžbenike istorije iz Hrvatske, Srbije i Bosne i Hercegovine, koji doista ne rade ništa drugo nego proizvode meso za neke nove ratove. Ta beskrajna količina laži, ta nespremnost da se na državnom nivou ustanovi istina i da o njoj uče naša deca napraviće nove klanice u vremenu koje dolazi.

Ja, nažalost, verujem da je proces popravljanja svega ovoga na Balkanu višedecenijski proces. Da večeras svi ti vučići, dodici, bakiri i ostali podnesu ostavke i nestanu zauvek iz naših života, ostaće jedna pustoš i jedan takav ogroman nered koji se ne može srediti preko noći, pa čak ni za nekoliko godina. Trideset godina traje ovo uništavanje jednog sistema vrednosti koji je činio našu bivšu zemlju, trideset godina se radnici pretvaraju u ratnike, trideset godina mi prestajemo da budemo ljudi i bivamo Bošnjaci, Srbi i Hrvati. Previše je tu pogrešnih poteza da bi moglo da se reši preko noći, mora da se uspostavi kompletan novi sistem obrazovanja koji bi šokolovao neko drugačije građanstvo, mora da se ukine taj vulgarni nacionalni predznak ispred apsolutno svega što čini naš svakodnevni život i, uostalom, mora da napravi sistem društvenih vrednosti u kome ova vrsta kriminalaca i nemoralnih ljudi koji odlučuju o našim životima više nikada neće biti moguć.

Ali, to je mukotrpan proces, za koji niko od nas ne zna imamo li dovoljno snage i imamo li, sa ovim pogromom mladog i školovanog sveta iz naših zemalja, dovoljno ljudi za takvo nešto, ili ćemo zauvek ostati taoci ovog polusveta koji vlada nad nama.

Izvor : Al Jazeera

Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO