Lekcije iz Crne Gore za opoziciju u Srbiji

Izvještajni period u Crnoj Gori obilježile su tenzije, nepovjerenje i nizak nivo povjerenja u izborni okvir
Izvještajni period u Crnoj Gori obilježile su tenzije, nepovjerenje i nizak nivo povjerenja u izborni okvir

“Šta glasači Srbije mogu da nauče od glasača u Crnoj Gori? Vlast pada i sa tri različite opozicione liste.  Vlast se menja na izborima, ne na ulici. Motivisani birači menjaju vlast uprkos izbornoj krađi. Za promenu deo glasača vlasti i apstinenata mora da glasa protiv vlasti”.

Ovako je osnivač Pokreta “Dosta je bilo” Saša Radulović na Twitteru analizirao uspeh opozicije u Crnoj Gori, koja je posle 30 godina uspela na izborima da preuzme većinu od Demokratske partije socijalista (DPS) Mila Đukanovića.

“Samo što jedna od tri liste mora da ima 30 odsto kao u Crnoj Gori. A ovde ujedinjena opozicija ne može da dogura ni do 20 odsto”, odgovorio mu je na istoj mreži reditelj Srđan Dragojević.

Radulović nije jedini opozicioni lider u Srbiji koji smatra da se na primeru iz Crne Gore može dosta toga naučiti. I za lidera Narodne stranke Vuka Jeremića crnogorski izbori su dobra lekcija, kako je napisao na Twitteru, a i prvi čovek Dveri Boško Obradović na ovoj društvenoj mreži razmatra koji delovi recepta se mogu prepisati od crnogorskih opozicionara.

Kako pomiriti razlike

Politikolozi su, međutim, oprezniji, ukazujući da se iz crnogorskih izbora mogu izvući određene lekcije, ali i da nisu sve primenjive na Srbiju. Za početak, crnogorski primer pokazuje da se mantra o jednoj opozicionoj listi može osporiti, odnosno da ne mora biti problem ako opozicija na izbore izađe na više lista pod uslovom da postoji čvrst dogovor o nenapadanju, kaže za Al Jazeeru Dušan Spasojević, docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

 “One su našle način da se međusobno ne napadaju i da im se ideološka pitanja ne sudaraju. To je posebno zanimljivo kad pogledamo odnos prosrpskih i građanskih lista prema istom pitanju – Zakonu o slobodi veroispovesti. Oni o tome govore na dva potpuno različita načina. Za Srbe u Crnoj Gori to je ugrožavanje prava na veroispovest, ljudskih prava i ugrožavanje imovine Srpske pravoslavne crkve (SPC), a građanske stranke su govorile da Đukanović i DPS time samo podstiču etničke animozitete. Ta dva stava, iako suštinski različita, ne sukobljavaju se u političkoj ravni i predstavljaju dobar primer kako se mogu pomiriti razlike, ali i kako iskoristiti veliku grešku režima”, objašnjava Spasojević.

Vladimir Pavićević, nekadašnji profesor na istom fakultetu, koji se kao poslanik opozicione Nove stranke u parlamentu Srbije borio protiv vlasti Srpske napredne stranke, ali ne i izborio, ovog puta se, veruje, našao na pobedničkoj strani, kao kandidat liste “Mir je naša nacija” Alekse Bečića.

Naglašava da je režim Mila Đukanovića razvlašćen zahvaljujući odličnoj kampanji tri opozicione liste, koje su sklopile “prećutni dogovor o nenapadanju, uzajamnoj solidarnosti u slučajevima teške represije DPS-a i obezbedile puni nadzor i kontrolu izbornog procesa”.

Međusobne svađe nisu bile strane ni opoziciji u Crnoj Gori, ali su u mesecima pred izbore utihnule, dok su se u Srbiji one intenzivirale, kako se bližio njihov datum. Polemike o tome treba li izaći na izbore u jednoj ili dve kolone, pa potom treba li uopšte izlaziti na izbore ili ih bojkotovati, obično su sa sobom povlačile i uzajamne optužbe o saradnji sa Vučićevim režimom, koji je na tim raskolima samo profitirao.

Većina opozicionih stranaka okupljena oko Saveza za Srbiju bori se za isto biračko telo, pokušavajući da zauzme makar poziciju prvog među jednakima, kaže Dušan Spasojević

Spasojević smatra da se to donekle može objasniti i razlikama na političkim scenama dve države. “U Crnoj Gori su prethodno već nekoliko godina postojale jasno izgrađene političke grupacije, koje imaju prilično stabilna biračka tela, poznate ideologije i svaka od njih zna kojim se glasačima obraća. S druge strane, u Srbiji je problem što se grupacija koja je nekad bila Savez za Srbiju, sada Ujedinjena opozicija, kao i niz stranaka oko te grupacije, obraća gotovo istom biračkom telu i onda se otimaju oko toga, pokušavajući da zauzmu makar poziciju prvog među jednakima”.

Ima li Srbija Krivokapiće, Bečiće, Abazoviće?

“Model tri opozicione liste u Crnoj Gori je bio idealan za prilike u Crnoj Gori. A prilike su takve da sve tri liste imaju siguran cenzus i da je onda samo pitanje kako do maksimuma dovesti broj glasova. U Srbiji je drugačija situacija. U dugom periodu je jedna od vidljivih karakteristika relevantnih opozicionih formacija bilo stalno fragmentisanje, mrvljenje i tome se nije nazirao kraj. Shvatio sam da je formiranje Saveza za Srbiju bio pokušaj kontre – da se krene u povezivanje i ukrupnjavanje i to je dobra ideja. Po mom mišljenju dve su tačke o kojima u srpskoj opoziciji treba promisliti kako bi delovanje opozicije bilo uspešnije. Jedno se tiče bojkota. Bojkot je bio totalni promašaj, takva greška se ne sme ponoviti. A drugo, u politici je uvek važno pitanje liderstva. Srpskoj opozicionoj sceni nedostaju ili nisu istureni u prvi plan ljudi poput Bečića, Krivokapića ili Abazovića”, ocenjuje Pavićević.

Oba sagovornika Al Jazeere slažu se da je značajan faktor uspeha opozicije u Crnoj Gori bilo i to što su se kao nosioci lista pojavili ljudi koji ranije nisu bili na vlasti i ne nose sa sobom nekakav balast iz tog perioda. Aleksa Bečić i Dritan Abazović, nosioci lista “Mir je naša nacija” i “Crno na bijelo”, obojica mlađi od 35 godina, tek su poslednjih nekoliko godina postali prepoznatljivi politički faktori u Crnoj Gori, dok se znatno stariji profesor Mašinskog fakulteta u Podgorici Zdravko Krivokapić, koji je predvodio koaliciju okupljenu oko Demokratskog fronta, do ovih izbora nije profesionalno bavio politikom.

Bolja medijska slika u Crnoj Gori

Opozicija u Srbiji za nesrazmerno veliku snagu Srpske napredne stranke krivi i uticaj medija, koji su, navode, ne bez argumenata, najvećim delom pod kontrolom vlasti. Opoziciji u Crnoj Gori na ruku je išla i drugačija medijska slika.

“U Crnoj Gori postoji pluralnost medija, veoma su glasni i uticajni mediji koji su se kritički postavljali prema vlasti DPS-a. Ali je postojala represija prema tim medijima i otud je u svim izveštajima evropskih institucija područje medijskih sloboda uvek označivano kao ono u kojem se očekuje napredak umesto stagnacije ili nazadovanja”, kaže Vladimir Pavićević, nekadašnji poslanik opozicione Nove stranke u Skupštini Srbije, sada kandidat za poslanika u crnogorskom parlamentu na listi “Mir je naša nacija”.

U Srbiji, međutim, tiraži i gledanost prorežimskih tabloida, znatno nadmašuju prodaju štampe i gledanost medija koji neguju kritički odnos prema vlastima. Nije tajna da tabloidi u mnogim zemljama imaju veće tiraže od ozbiljnijih medija, ali u Srbiji im u prilog idu i značajne dotacije iz budžeta, koje im olakšavaju zadržavanje nižih cena. Što se televizija tiče, nijedna od onih koje su kritične prema vlastima nema nacionalnu frekvenciju, pa im je pokrivenost, samim tim i gledanost, manja nego kod onih koje su naklonjene vlastima.

S druge strane, činjenica je i da je, prema podacima od pre četiri godine, više od 60 odsto domaćinstava ima mogućnost gledanja kablovskih kanala. Svaki od dva najveća provajdera nudi bar jedan informativni kanal, koji se ne može nazvati prorežimskim. Kada se na to doda i podatak, da više od 70 osto stanovnika koristi internet, čini se da se tolika nesrazmera u snazi između vladajuće stranke i ostatka opozicije, ne može objasniti samo medijskom scenom.

Krivokapić se pre ovih izbora angažovao kao jedan od osnivača nevladine organizacije “Ne damo Crnu Goru”, formirane u znak podrške Mitropoliji crnogorsko-primorskoj posle donošenja Zakona o slobodi veroispovesti, kojim je dovedena u pitanje imovina SPC u toj zemlji.

“Svi oni zajedno ulivali su poverenje kako tradicionalnim opozicionim biračima, tako i nekadašnjim glasačima DPS koji su ovog puta masovno glasali za neku od opozicionih lista”, kaže Pavićević.

S druge strane, mnogi lideri opozicije u Srbiji su dobro poznata lica iz nekadašnje vlasti, koja je 2012. izgubila poverenje dela svojih birača, što je i koštalo vladajuće pozicije. Tu činjenicu obilato koristi aktuelni režim koji ih i posle osam godina gotovo svakodnevno krivi i za ono za šta jesu i za šta nisu bili odgovorni.

Zajedničko za obe države jeste i to što su parlamentarnim izborima prethodili građanski protesti, ali je bio različit pristup prema tom masovnom iskazivanju nezadovoljstva.

Litije samo jezičak na vagi

“Lideri nekih opozicionih stranaka u Crnoj Gori koji možda i nisu baš najpopularniji i već su dugo na političkoj sceni, pustili su  crkvu i građane da diktiraju tu priču oko litija, kao vida protesta protiv Zakona o slobodi veroispovesti i sada ubiraju plodove te taktike. S druge strane, kad je reč o protestima koji su se dešavali u Srbiji krajem 2018. i u prvoj polovini 2019. Savez za Srbiju je pokazivao želju da kontroliše te proteste, procenjući da li će iz tih protesta izrasti nešto što bi moglo da mu postane konkurencija ili nešto što bi im išlo u prilog”, objašnjava Spasojević.

Spasojević ipak naglašava da ne treba preuveličavati značaj protesta zbog Zakona o slobodi veroispovesti kao jedinoj stvari koja je srušila Đukanovića. “Treba imati u vidu da je i 2016. malo nedostajalo da DPS padne. Litije i borba protiv tog zakona zapravo su bili jezičak na vagi, koji je opoziciji doneo tih nekoliko mandata potrebnih za većinu. Ali nezadovoljstvo je i ranije bilo jako, baš kao i percepcija DPS-a kao korumpiranog političkog faktora”, kaže Spasojević.

Jačanju te percepcije doprinelo je i nekoliko afera otvorenih u 2019. godini, koje su ostale bez sudskog epiloga. Najjači utisak ostavila je afera “Koverta”, otvorena nakon što je biznismen Duško Knežević, optužen za zloupotrebe u poslovanju kojima je oštećen budet Crne Gore, objavio video snimak kako u svojoj kući, visokom funkcioneru Đukanovićeve DPS predaje kovertu sa 97.500 evra u toku predizborne kampanje, što je za mnoge bila potvrda postojanja tajnih fondova za finansiranje vladajuće stranke.

Jak utisak na građane ostavilo je i objavljivanje spiska stotinak javnih funkcionera kojima je vlada dodelila stan ili povoljan stambeni kredit iako su imali rešeno stambeno pitanje, što je ocenjeno kao pokušaj uticaja na insitucije. Uticaj ovih afera bio je toliki da je krajem prošle godine i američka ambasadorka u Podgorici izjavila da je endemska korupcija usporila evroatlantske integracije Crne Gore.

Srpskoj opozicionoj sceni nedostaju ili nisu istureni u prvi plan ljudi poput Krivokapića, Bečića ili Abazovića, ocjenjuje Vladimir Pavićević

Kada se na već postojeće nezadovoljstvo i afere bez sudskog epiloga doda propala ovogodišnja turistička sezona, za koju mnogi krive i protivepidemiološke mere koje je vlast donosila, zatim drastičan rast broja zaraženih u drugoj polovini leta, protesti zbog načina na koji je DPS u junu preuzela vlast u Budvi od stranaka koje su opozicija na republičkom nivou uz pomoć jednog preletača, visoka zaduženost zemlje (javni dug bi do kraja godine trebalo da dostigne 80 odsto BDP-a), postaje jasnije zbog čega su mnogi građani Crne Gore pomislili da je posle 30 godina došlo vreme da rizikuju i probaju nešto drugačije.

Kako preživjeti do narednih izbora?

I opozicija u Srbiji pokušava poslednjih meseci da načne vlast insistiranjem na rešavanju afera poput prodaje oružja iz državne fabrike “Krušik” preko privatnih firmi povezanih sa, sada pokojnim, ocem ministra policije Nebojše Stefanovića, otkrivanja i zaplene laboratorije i 650 kilograma marihuane na farmi organske hrane “Jovanjica”, koja je dobijala subvencije države i koju su ranije posećivali državni funkcioneri ili spornih akvizicija Telekoma.

Spasojević smatra da eksploatacija priče o korupciji u vlasti može biti tačka saradnje opozicionih stranaka, ali dodaje i da postoji ograničavajući faktor, budući da su mnogi lideri stranaka ranije bili važan deo vlasti, kojoj se takođe štošta zameralo.

“Tu sad vidimo taktiku promocije novih ljudi. Zbog toga je Marinika Tepić izabrana da govori o zloupotrebama u ‘Telekomu’ ili ‘Krušiku’, a ne Dragan Đilas”, kaže Spasojević.

Ipak, sve i da forsiranje ovih afera dovede do povećanog nezadovoljstva vlašću, da bi ono bilo materijalizovano potrebno je da opozicija u Srbiji izađe na naredne izbore i građanima se nametne kao dovoljno dobra alternativa. Problem je što do narednih redovnih parlamentarnih izbora treba čekati najmanje dve godine (ako budu raspisani vanredni, zajedno sa redovnim predsedničkim), a možda i pune četiri godine i što je najveći deo opozicije van parlamenta, što znači znatno manju vidljivost u medijima i drastično manje materijalne resurse za funkcionisanje stranaka, pa je pitanje u kakvom će stanju dočekati sledeću kampanju.

Što nas vraća na opasku reditelja Dragojevića sa početka teksta. U Srbiji trenutno nema nijedne opozicione stranke koja može da dobaci do procenta kakav je u Crnoj Gori poslednjih godina imao Demokratski front ili u Srbiji devedesetih godina Srpski pokret obnove, a posle 2000. godine Srpska radikalna stranka, a potom njeno otcepljeno krilo.

“Naprednjaci su 2012. godine preuzeli vlast sa 26 odsto osvojenih glasova. Opozicija u Srbiji je sada daleko od toga. I nekako se previše koncentriše na personalne izbore – za predsednika države, umesto da gleda kako da se konsoliduje na tih dvadesetak odsto podrške i da sa te pozicije pokuša da napadne vlast”, objašnjava Dušan Spasojević.   

Izvor: Al jazeera


Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO