Štiti li policija žrtve ili napadače?

Koliko nedodirljivim može da se oseća čovek koji u centru Novog Sada pred mnoštvom svedoka i bezbednosnih kamera krvnički prebija nekog dok ne izgubi svest, a onda tako onesvešćenoj žrtvi, nekako bez žurbe, krene da lomi ruke? Jednu, pa drugu.

Koliko sigurni u nekažnjivost svog dela mogu da budu trojica krupnih momaka koji usred dana u Šapcu brutalno udaraju mladića dok sa majkom pokušava da uđe u ulaz svoje zgrade? Inače, takođe “pokriven” kamerom za video nadzor.

I koliko sigurno mogu da se osećaju ostali građani Srbije, dok slušaju kako je policija u prvom slučaju reagovala tek posle više od dve nedelje, kada se snimak nasilja pojavio na društvenim mrežama? I da li bi se uopšte saznalo za ove slučajeve da nema društvenih mreža?

Ovo su samo neka od pitanja koja se nameću nakon gledanja dva uznemirujuća snimka brutalnog nasilja,  a neki detalji ovih slučajeva dosta govore i o stanju u društvu, pa i poverenju građana u institucije države.

A koliko je to poverenje, možda najbolje govori saopštenje direktora policije Vladimira Rebića u kojem objašnjava da je novosadska policija “obaveštena o prebijanju dvadesetosmogodišnjeg mladića 24. avgusta od strane lekara, koji su mu ukazali pomoć zbog zadobijenih povreda, kako je tada naveo, od strane njemu nepoznatih lica”.

Ako je policija, kao što tvrdi Rebić, o ovom slučaju saznala od lekara, to znači da je niko od građana koji su svedočili ovom “pokušaju ubistva”, kako se to delo sada zvanično tretira, nije pozvao da prijavi zločin koji se dešavao pred njihovim očima. Čak ni obezbeđenje, koje je, kako se na snimku vidi, pokušavalo da smiri nasilnika, ali nekako prilično neodlučno, nije našlo za shodno da to učini. Logično je pitati se zašto?

‘Građani razočarani u sprovođenje zakona’

“Reč je o tome da su građani razočarani u sprovođenje zakona prema nasilnicima, a znaju da mogu da imaju različite posledice od prijatelja tih nasilnika ako im se zamere i onda se teže odlučuju da prijave zločin. Iz straha ne preduzimaju akcije koje ih mogu ugroziti, čak izbegavaju da budu svedoci. Naročito, ako su prethodno imali primere da nema nikakve koristi od pomaganja policiji, u smislu da se ništa nije promenilo nakon prijave”, objašnjava za Al Jazeeru kriminolog dr Dobrivoje Radovanović, dugogodišnji direktor beogradskog Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja.

Kao jedan od primera navodi i slučaj “Savamala” iz 2016. godine, kada su građani zvali policiju, videvši da nepoznati ljudi sa “fantomkama” na glavama usred noći bagerima ruše objekte u Hercegovačkoj ulici. Policija se nije odazvala, dok su maskirani “preduzimači” čak protivpravno privremeno zadržali nekoliko građana, kako bi mogli nesmetano da završe svoj posao.

Trend porasta broja građana koji nisu spremni da se angažuju u pomaganju policiji pokazuju i rezultati istraživanja Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID), objavljeni u decembru prošle godine, prema kojima je sve više građana koji nisu spremni da prijave službenika koji traži mito. Razlog – uverenje da se ništa neće promeniti, da je teško dokazati, kao i da se u „društvu Srbije ne cene oni koji prijave korupciju“

A godinu dana ranije, rezultati istraživanja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku pokazali su da, i pored relativno visokog poverenja u policiju (šest od deset građana veruje policiji), čak tri četvrtine ispitanika smatra da je ona podređena političkim interesima.

Radovanović ukazuje da u Srbiji postoji značajan procenat nasilja koje se ne kažnjava. “Postoje ljudi koji su nasilnici, a rade za neku političku partiju, nasilnici koji rade za vladu, za fudbalske klubove. Svi su oni lepo organizovani i zaštićeni od kažnjavanja, bilo da se to čini sabotažom prilikom otkrivanja dela, bilo sabotažom sudskih procesa ili na druge načine”, dodaje Radovanović.

Upravo na sabotažu sumnja deo javnosti kada je reč o prebijanju u Novom Sadu i postavlja pitanje zašto se policija oglasila o tom slučaju tek pošto je snimak kamere za video nadzor objavljen na društvenim mrežama.

Samo dan posle objave snimka, iz MUP-a Srbije stigla su čak četiri saopštenja o ovom slučaju. Dva iz novosadske policije, koja je objavila i identitet napadača i poziv građanima da dostave informacije o njemu. Ipak, onaj nepoverljivi deo javnosti, koji tvrdi da je vlast povezana sa nasilnim grupacijama, uključujući i ekstremno desničarske, navijačke, pa i kriminalne, postavlja pitanje zašto policija nije ranije objavila identitet napadača i zatražila pomoć građana.

(Ne)namjerna greška

Na pitanje da li je uobičajeno takvo ponašanje policije, odnosno da tek posle gotovo tri nedelje saopšti identitet napadača i to nakon objave snimka napada, bivši načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK) Boro Banjac za Al Jazeeru kaže da policija obično ne daje takva obaveštenja, jedino ako hoće da identifikuje čoveka koji je to uradio, pa njegovu fotografiju prosledi sredstvima informisanja i stavi na društvene mreže, i zatraži pomoć građana u utvrđivanju identiteta. Ipak, dodaje, postupak zavisi od slučaja do slučaja.

Utisak da je objavljivanje snimka “poguralo” reakcije policije, pojačava i činjenica da je dva dana nakon toga saopšteno da je za osumnjičenim za napad raspisana i međunarodna poternica. Dakle, tri nedelje nakon napada. Zašto ne pre?

“Potraga ili poternica se raspisuju kada postoji procena da osumnjičeni neće biti dostupan i da neće moći normalno da se odvija postupak. Ako nema takve sumnje, onda neće biti odmah ni raspisivanja potrage. Problem je što policija treba da ima dobru procenu da li postoji opasnost od bekstva. A po tom pitanju nekad ima grešaka. Takve stvari se dešavaju”, objašnjava za Al Jazeeru jedan od tužilaca, koji je želeo da ostane anoniman.

Greške se dešavaju u svakom poslu, ali mnogima je sada teško da poveruju da je policiji trebalo toliko vremena da identifikuje osumnjičenog za napad (reč je o Ivanu Kontiću, tridesetogodišnjem pravniku, rodom iz Nikšića), ostavljajući mu sasvim dovoljno vremena da napusti zemlju.

Međutim, direktor policije Vladimir Rebić objasnio je da žrtva nije odmah htela da sarađuje sa policijom, nego da je tek 2. septembra, osam dana nakon što je bio pretučen, mladić u policiji dao izjavu u prisustvu advokata, a da su policajci u međuvremenu došli do snimaka kamera.

Taj datum, 2. septembar, advokat Miloš Paligorić, jedan od četvoro iz advokatskog tima žrtve, navodi kao dan kada su podneli krivičnu prijavu policiji u kojoj je opisano šta se dogodilo. Ukoliko žrtva zaista osam dana nije želela da razgovara s policijom, pitanje je da li je u takvim okolnostima osam dana dovoljno da osumnjičeni za napad bude identifikovan i pronađen.

Ljeto (ne)poverenja

Bivši načelnik UBPOK-a Boro Banjac kaže da u situacijama kada žrtva neće da govori o tome šta se dogodilo, iz straha ili nekog drugog razloga, policija treba da ode na mesto gde je hitna pomoć preuzela povređenog i tamo pokuša da dobije izjave svedoka, da pregleda okolne kamere. Rebić je objasnio da je i to zahtevalo vreme, budući da je bilo potrebno dobiti saglasnost vlasnika kamera.

U ovom slučaju, međutim, nije poznato ni da li je povređenog u Urgentni centar dovezla Hitna pomoć ili neko drugi. Ni advokat pretučenog momka Miloš Paligorić za Al Jazeeru nije mogao da kaže ko ga je dovezao u Urgentni centar, a odgovor nismo dobili ni od Kliničkog centra Vojvodine.

Banjac kaže da nije retkost ni da žrtvu neko doveze ispred Urgentnog centra, ostavi i ode. U tom slučaju, ako žrtva ne želi ili nije u stanju da priča, onda može biti problem da se utvrdi i samo mesto gde se zločin dogodio. Ipak, prema rečima Banjca, policija može da pokuša da o potencijalnim pretnjama žrtvi sazna nešto iz razgovora sa rodbinom i prijateljima.

Nepoverenje u blagovremenu reakciju policije produbilo je i saopštenje Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu da je pokrenulo istragu o napadu 12. septembra, nakon krivične prijave policije. Kasnija objašnjenja da je prijava prvobitno podneta osnovnom tužilaštvu za nanošenje teških telesnih povreda, a da je kasnije delo prekvalifikovano u pokušaj ubistva i prebačeno višoj instanci nije, čini se, bitno popravilo prvobitni utisak. Baš kao ni činjenica da je samo dva dana nakon objave snimka napada u Novom Sadu i burnih reakcija dela javnosti, saopšteno da su uhapšena dvojica saučesnika osumnjičenog.

Reakcija policije bila je brža u drugom slučaju, u Šapcu. Posle tri dana saopšteno je da su podignute krivične prijave protiv trojice osumnjičenih za napad ispred ulaza u zgradu. U saopštenju se, međutim, ne navodi da li su napadači u pritvoru, kako bi se sprečili da ponove delo, budući da je žrtva izjavila da im je to bio drugi put da nasrću na njega. I pitanje je šta će se na kraju dogoditi s tim krivičnim prijavama. Naročito, ako se ispostavi da su napadači pripadnici neke od grupa, zaduženih za “ubeđivanje” birača uoči lokalnih izbora, o kojima opozicija govori poslednjih godina.

Sve i da osumnjičeni Kontić na kraju bude uhvaćen i priveden pravdi, pitanje je da li će policija povratiti poverenje, naročito onog skeptičnog dela javnosti, imajući u vidu njeno dosadašnje ponašanje u ovom slučaju i utisak (makar i pogrešan) da je ozbiljniji rad na ovom slučaju usledio tek nakon pritiska javnosti. One koja pamti i reakcije na julske proteste građana, kada su u prvim redovima ispred policije, onim koji su jurišali na kordone, viđani neki nabildovani, gotovo identično obučeni momci, a javnost potom vrlo brzo dobijala informacije o efikasnosti u hapšenju studenata koji ne odgovaraju tom opisu. Sve zajedno moglo bi da u nekom narednom istraživanju dodatno poveća procenat ispitanika koji smatraju da policija najmanje radi kao servis građana.

Izvor: Al Jazeera