Kad poreznici podmlade zgradu

Koliko su prošle godine stanovnici novobeogradskog Bloka 23 bili ponosni što je njihovo naselje uvršteno u stalnu postavku Muzeja moderne umetnosti MoMA u Njujorku, kao remek delo arhitekture, toliko su ove godine mnogi od njih bili ljuti zbog povećanja iznosa koji treba da plate lokalnoj samoupravi na ime poreza na imovinu.

Iako vrednost stanova u ovoj beogradskoj četvrti raste iz godine u godinu, pre svega zbog atraktivne lokacije, što automatski utiče i na visinu pomenutog poreza, stanovnici solitera izgrađenih pre više od četiri decenije pitaju se na šta se troši njihov novac, budući da je čitav kraj, rečeno jezikom trgovaca nekretninama, u “izvornom stanju”.

“Ovde gotovo da nema vidljivih promena. Osim što je postavljena ograda oko jednog od dva dečja parkića i rukohvati na stepeništu ispred pojedinih ulaza, ostalo je gotovo sve autentično od pre 45 godina. Uključujući i pločice na platou ispred osnovne škole, koje su dobrim delom razbijene i predstavljaju opasnost za decu koja tu prolaze i trče. Baš kao i podignute betonske ploče ispred zgrada, koje su dosta nezgodne i za starije građane”, kaže za Al Jazeeru poznata fotografkinja Goranka Matić, koja u ovom bloku živi od početka.

I ona je jedna od mnogih građana, ne samo u Beogradu, koja je ove godine dobila rešenje da plati veći porez na imovinu, ali ne primećuje da za taj novac dobija nešto zauzvrat u kraju u kom živi. “Da nema privatne inicijative, zahvaljući kojoj su stanovnici ovog naselja dobili, recimo, teniske terene, izgledalo bi kao da je ovo naselje zaboravljeno”, kaže Matić, dodajući da bi, da je svake godine odvajan makar jedan procenat od poreza na imovinu koji plaća svaki vlasnik nekretnine u ovom bloku, ovaj deo grada izgledao sasvim drugačije.

Na šta se troši novac od poreza?

Porez na imovinu je jedna od retkih vrsta poreza koji u potpunosti ostaje u opštini u kojoj je i naplaćen, kažu stručnjaci švajcarskog programa “Reforma poreza na imovinu”. Iako predstavnici lokalnih vlasti često govore da se novac od poreza građanima vraća kroz ulaganja u infrastrukturu, to ne znači i da sredstva prikupljena u određenim delovima opštine moraju da se iskoriste za unapređenje infrastrukture ili uređenje javnih površina baš u naselju gde je prikupljen. Pa čak ni u drugim delovima opštine.  

U Stalnoj konferenciji opština i gradova (SKGO) Srbije na pitanje da li su lokalne samouprave dužne da novac prikupljen od poreza na imovinu koriste za poboljšanje infrastrukture i uređenje javnih površina, za Al Jazeeru odgovaraju da važeća regulativa ne propisuje namensko trošenje sredstava dobijenih od javnih prihoda (pa i poreza na imovinu). Preciznije rečeno, “ne predviđa se direktno uvezivanje izvora prikupljenih sredstava sa njihovom namenom. Opredeljenja o ulaganjima u lokalnu infrastrukturu su na samim jedinicama lokalne samouprave i vrše se iz lokalnog budžeta koji se delom puni i iz prihoda od poreza na imovinu, ali i iz drugih izvora”.

S druge strane, dr Branislav Milić, stručnjak koji u Srbiji radi na primeni pomenutog švajcarskog programa za reformu poreza na imovinu za Al jazeeru podseća da Zakon o lokalnim samoupravama, usvojen pre dve godine, između ostalog, predviđa obavezne konsultacije sa građanima o investicionom delu budžeta.

“Zakon nije definisao tačne mehanizme, već je ostavljeno opštinama da uspostave modele koji njima najviše odgovaraju u uključivanju građana u proces odlučivanja. Takođe, za razliku od nacionalnih transfera, nije potpuno definisano za koje namene lokalne samouprave moraju da koriste tako prikupljen novac. Naš program pomaže lokalnim samoupravama da uspostave praksu dogovora sa svojim građanima gde će se novac koji su građani uplatili kroz porez na imovinu na kraju i trošiti”, objašnjava Milić.

On dodaje je 18 opština u Srbiji, gde se primenjuje ovaj program, raspisalo, ili će to uskoro uraditi, različite vrste konsultacija gde će pitati svoje građane koji su njihovi predlozi, šta bi u njihovoj opštini trebalo da se gradi.

Primer dobre prakse u Užicu

Među ovim lokalnim samoupravama je i Užice, čije su vlasti prošle godine usvojile odluku da od prikupljenog poreza na imovinu izdvoje određenu sumu (oko 40.000 evra) i raspodele je grupama građana radi uređenja javnih površina oko svojih domova. To su, kako za Al jazeeru kaže član Gradskog veća Užica zadužen za budžet i finansije Miodrag Petković učinili kako bi više uključili Užičane u donošenje odluka i zajedničko određivanje prioriteta u raspolaganju budžetskim sredstvima.

Tako su, napominje, prošle godine na predlog građana realizovali 13 projekata – uglavnom je reč o unapređenju sadržaja namenjenih najmlađim sugrađanima (dečija igrališta), uređenju novih i obogaćivanju sadržaja na postojećim igralištima, novim sadržajima za rekreaciju i sport, uređenju mesta za odmor, šetališta, izletišta.

Ove godine su u te svrhe izdvojili dvostruko više novca, a zbog dobre prakse nagrađeni su sa oko tri i po miliona dinara (oko 30.000 evra) iz pomenutog švajcarskog programa i SKGO-a, kojim će finansirati jedan od tri projekta za koji su se građani izjasnili u online anketi – dečje igralište Megdan.

Kakva je situacija po pitanju učešća građana u odlučivanju o prioritetima u prestonici Srbije, gde se prikupi najviše sredstava od poreza na imovinu, nismo uspeli da saznamo, budući da iz Sekretarijata za javne prihode Beograda nisu odgovorili na pitanja Al Jazeere da li Beograđani mogu da utiču na to kako će se trošiti sredstva prikupljena od poreza na imovinu i na koji način, kao ni da li postoje primeri ulaganja u određenim opštinama, koja su realizovana novcem prikupljenim od poreza na imovinu, a na inicijativu građana.

Šta još utiče na visinu poreza na imovinu?

Do promene iznosa u poreskom rešenju, navode, može doći i u slučajevima promene vlasništva nad nepokretnosti, prenosa prava nad svojinom, nasledstva ili poklona. “Poreski obveznik je po zakonu duzan da u roku od 30 dana podnese poresku prijavu da je došlo do promene koja je od uticaja na uvrđivanje poreza. Ako obveznik nije postupio po zakonu i nije podneo poresku prijavu u skladu sa izmenama, može doći do uvećanja ili umanjenja poreza”, objašnjavaju u Stalnoj konferenciji gradova i opština (SKGO).

Dodaju da lokalna poreska administracija može i službenim putem doći do ovih podataka o promenama, pa poreska obaveza po novim rešenjima za 2020. godinu može biti uvećana u odnosu na obavezu iz 2019. godine, čak i kada sam poreski obveznik ne izvrši spomenuto prijavljivanje i prenos imovine.

Osim toga, do povećanja iznosa može doći i ako je građanin izgubio pravo na poreski kredit, koje ostvaruje ako živi u nekretnini za koju plaća porez. Pravo na ovo umanjenje poreza na imovinu može imati svaki poreski obveznik koji stanuje u toj nekretnini, srazmerno svom udelu u vlasništvu. Međutim, ukoliko se smanji njihov broj ili stan ostane prazan, to može dovesti do smanjenja ili gubitka poreskog kredita, a samim tim i do povećanja poreza na nekretninu.  

Nismo dobili ni odgovor zbog čega je ove godine mnogim stanovnicima prestonice osetno povećan porez na imovinu u odnosu na prošlu godinu. Naime, mnogi vlasnici nekretnina, ne samo u Beogradu, već i u gradovima širom Srbije, žale se da su za ovu godinu dobili značajno uvećanje poreza na imovinu, u nekim slučajevima i više od 50 odsto.

Samo Udruženju potrošača “Efektiva”, javilo se, kažu, nekoliko stotina građana koji tvrde da su ove godine dobili rešenja na kojima je suma za porez na imovinu značajno veća od prošlogodišnje.

Različit porez za dva ista stana

“Ono što je zanimljivo da se iz njihovih primera ne može uočiti nikakvo pravilo. Zašto je nekom povećan i za 50 odsto, a nekom ništa, zašto neko za manji stan plaća veći iznos poreza od nekog drugog ko ima veći stan na istoj lokaciji i slično”, kaže za Al Jazeeru Dejan Gavrilović iz “Efektive”.

Na takve primere ukazuju i građani koji su svoja rešenja komentarisali na Facebook nalogu ovog udruženja. Tako, primera radi, Beograđanka Slađana Cvetković izražava čuđenje zbog različite sume na rešenjima za porez na imovinu dve identične nekretnine. “Dva ista stana po kvadraturi u istoj zgradi,sa istim brojem članova domaćinstva, ove godine povećanje poreza za jedan stan je 200 dinara, a za drugi stan 900 dinara??”.

Njen sugrađanin Branko Srećković iz naselja Medaković ukazuje na neobičnu činjenicu da mu je prošle godine u poreskom rešenju pisalo da je amortizacija na zgradu (popust koji se dobija na starost objekta) bila 38 odsto, dok je ove 37 odsto, pa se pita da li se zgrada “podmladila”.

U SKGO kažu da na promenu iznosa poreza na imovinu može uticati više faktora, a jedan od njih je i već pomenuta prosečna cena kvadratnog metra stambenog prostora u nekoj opštini ili nekom njenom delu.

“Prosečne cene se utvrđuju na osnovu cena nepokretnosti ostvarenih u prometu u periodu januar – septembar prethodne godine. U skladu sa promenama cena dolazi do povećanja ili smanjenja prosečnih cena, tako da u praksi jedni poreski obveznici imaju smanjenje, a drugi povećanje poreza na imovinu”, navode u SKGO.

‘Plati taksu, pa se žali’

Ipak, bez obzira na ove kriterijume, mnogi građani se i dalje žale da im nije najjasnije zbog čega moraju da plate više, a u udruženju “Efektiva” kažu da tome doprinosi činjenica da je poreska administracija po svojoj prirodi zatvoren sistem, koji “kao da funkcioniše sam za sebe”.

“I građanima koji žele da ulože reklamaciju, kažu da prvo moraju da plate taksu za žalbu od 500 dinara (4,2 evra). Na taj način odvraćaju ljude od žalbi”, kaže Dejan Gavrilović.

Oni koji zakasne sa plaćanjem kvartalne rate moraju da plate i kamatu, koja trenutno iznosi 11,25 odsto na godišnjem nivou. Oni, kojima ne stigne rešenje o porezu, a nije ih malo, moraju, kažu u SKGO da plaćaju rate prema prošlogodišnjem rešenju.

Pitanje je, međutim, šta ako im je u međuvremenu povećan porez na imovinu, a to ne znaju, jer im nije stiglo rešenje. Hoće li i u tom slučaju morati da plaćaju kamatu na dug za koji nisu znali da postoji? Iz “Efektive” upozoravaju da, pošto se rešenja šalju poštom, ali se ne potpisuje potvrda o prijemu, građani kojima taj dokument ne stigne posle teško mogu da dokažu da ga nisu primili i da nisu znali koliki im je porez. S druge strane, za one koji ceo iznos uplate već u prvoj polovini godine, nema nikakvih olakšica.

Zahvaljujući razvoju “e-uprave” mnogi danas mogu da saznaju i od kuće kakvo im je stanje po pitanju dugovanja za porez, ali veliki broj građana, naročito onih starijih ili u ruralnim područjima i dalje mora “peške” da utvrđuje jesu li poreznici napravili grešku.

A netransparentan način trošenja novca poreskih obveznika u mnogim opštinama i gradovima, mnoge je naveo na pomisao da im je država dala po 100 evra pomoći, samo da bi im kasnije taj novac uzele lokalne samouprave.

Ili što bi rekao jedan nezadovoljni poreski obveznik: “Država je taj transfer mogla da obavi i bez nas kao posrednika”.

Izvor: Al Jazeera