Francuski mediji : Čuvanje ovaca umjesto gradskog ‘ropstva’

Francuski mediji pišu o kraju leta koje je prošlo “nikad brže” i izveštavaju o listi opasnosti. Prva opasnost je, naravno, korona virus, koji se širi i o kome i dalje kruže kontradiktorne informacije – možda je oslabio i postao “običan” sezonski grip, a možda i nije.

U svakom slučaju, potrebno je nositi maske, na poslu, u školama, u prevozu, u zatvorenom i otvorenom prostoru. Neki gradovi, kao Paris, Strasbourg, Mulhouse, uveli su obavezno nošenje maski i na ulicama. Ko se šeta bez maske, može da plati kaznu od 135 evra.

Dr. Rault, poznati profesor iz Marseillea, koji tvrdi da jefitini lek protiv malarije u ogromnoj meri smanjuje smrtnost ukoliko se uzima u ranoj fazi bolesti, tvrdi da naređivanje i obavezivanje građana da nose maske nije nešto što on podržava, prenosi informativna stanica BFM-tv. Njegovi razlozi nisu toliko zdravstveni koliko društveni, smatra da ljudima treba pedagoški objašnjavati razlog nošenja maski i prepustiti da sami odluče da ih nose.

Le Pen: Krivi su imigranti

Upozorava da bi, zbog naređivanja nošenja maski pod pretnjom kazne, moglo da dođe do kontrareakcije i porasta nasilja.

Krajnje desni nedeljnik Valeurs Actuelles upravo obrađuje temu porasta nasilja u Francuskoj – na ideološki način – dajući prostor liderki krajnje desnice Marine Le Pen. Za sve su u ovoj verziji krivi imigranti, jer se nisu “integrisali” u francusko društvo.

Dnevnik Aujourd’hui, s tim u vezi, donosi tekst sa širim pristupom najavljujući na prvoj strani: Macron suočen sa krizom autoriteta. “Posle leta, koje su obeležile vesti o različitim vrstama nasilja, postavlja se pitanje da li je ugrožen opstanak modela zajedničkog života na francuski način? Da li će Emanuel Macron i njegova vlada uspeti da ponovo uspostave autoritet državne vlasti koji se sve više dovodi u pitanje?”, piše Aujourd’hui.

Dnevnik opisuje proteklo leto kao “mračni festival” napada na policajce, vatrogasce i ostale zaposlene u državnim službama. Nasilnici se ponašaju “raspojasano”, kao da smatraju da su nekažnjivi. “Kriminolog Alen Bauer opisuje Francusku kao zemlju koja je u stanju neprestane pobune i odbijanja uloge institucija, gde nasilje postaje jedan od elemenata regulacije društvenog života”, prenosi ovaj dnevnik.

“Primajući novinare, šef države Emmanuel Macron  priznao je da je reč o ‘banalizaciji nasilja’ i pripisao je to ‘koktelu problema’ od obrazovanja, integracije i ekonomskih teškoća pogopršanih posle ukidanja mera ograničenja kretanja (zbog pandemije)”, piše Aujourd’hui. 

Utočište u društvenim igrama

Posle svega ovoga, nije čudo što su mnogi našli utočište u kućnoj atmosferi (sa izuzetkom onih koji u kući trpe nasilje, a takvih je sve više). Pariski Le Figaro izveštava da je zdravstvena kriza vratila popularnost društvenih igara tipa “Čoveče ne ljuti se”. “Kao da smo letos imali Božić u maju i od tada potražnja ne prestaje”, kaže za Le Figaro Eric Sublet, šef prodavnice društvenih igara Ludifolie u Vincennesu, aludirajući na to da je ovolika prodaja obično rezervisana za period uoči Božića, kada se kupuju pokloni.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

U istom tekstu saznajemo da je Francuska prva zemlja u Evropi po prodatim društvenim igrama i kartama i da deseci novih igara izlaze na tržište svake nedelje. Laetitia Devalois, psiholog, kaže za Le Figaro da društvene igre “omogućavaju komunikaciju i saradnju, što je tim važnije kada su ljudi zabrinuti i osećaju teskobu”. Dodaje da društvene igre omogućavaju da se uspostave veze i komunikacija koje su upravo dovedene u pitanje pravilima držanja distance.

Lokalni dnevnik Eclair des Pyrenees izveštava o onima koji su mir našli u planini u Pirenejima, čuvajući ovce,  daleko od gradskog “ropstva” i “stresa”. “Na letnjim pašnjacima u dolini Aspe, u tri od četiri pastirske kolibe nalaze se pastirice. Ovo zanimanje kroz istoriju je bilo muško, ali se sada otvara ženama i porodicama”, piše Eclair des Pyrenees.

Pastirski život u dva svijeta

Reporter opisuje pastiricu Fabienne Laher (50), koja svakog leta ostavlja supruga i odraslu decu u mestu Aramits i sa svojih 450 ovaca kreće na letnje pašnjake u Aspe, na 1.600 metara nadmorske visine. Do pre četiri godine ovce je na letnju ispašu vodio jedan čobanin, ali je on sa 68 godina otišao u penziju. “Tada sam odlučila da sama vodim ovce i da dakle budem cele godine sa njima”, ispričala je.

Njen sused Emanuel Oshiniri iskusio je pastriski život u dva sveta – starom i ovom modernom. Kada je bio mlad, pratio je svog oca, koji je vodio stado na letnje pašnjake. Tada su to radili samo muškarci. Sada ga u letnju migraciju sa stokom prate supruga i troje dece.

“Sve se promenilo 2000. godine. Više ne postoji tradicionalna šema po kojoj najstariji sin nasledjuje kuću, a mlađi se žrtvuje i vodi stoku u planinu na letnju ispašu. Takođe, komuna je instalirala sanitarne elemente, tuš sa vrućom vodom, solarne ploče i električno svetlo, pa je tako koliba (površine devet kvadratnih metara) postala pogodna i za žene i decu”, piše ovaj lokalni list. “Od ukupno 240 pastira u oblasti Bearn, četvrtinu čine žene. Pre 15 godina bile su samo četiri, a sada ima 67 pastirica”, dodaje se. 

Fabienne Laher kaže da joj je najteža bila prva godina – strah da ne uspe, osećanje samoće, osećanje krivice, jer je “dole” ostavila kćerku, koja još nije bila punoletna. Silazila je jednom nedeljno. Ustajala je prvo u pet ujutru, zatim u četiri, pa u tri sata u zoru, da bi na kraju prestala da spava. Ove godine je mogla da zaposli jednog pomoćnika. Kaže da oseća da je ljudi poštuju zbog posla koji radi – čuva ovce, proizvodi sir i vunu.

‘Pukao im film’ od života u gradu

Maxime Arrebolle, direktor poljoprivredne gimnazije (trogodišnja srednja škola koja daje profesionalno zvanje i stručnost), kaže za Eclair des Pyrenees da je primetio da je devojaka za pastirski poziv počelo da se povećava pre desetak godina. Polovina učenika su devojke. Većina njih ne poznaje seoski život, ni poljoprivredu. Čak 80 odsto učenika upisalo se u ovu profesionalnu gimnaziju  kako bi promenili profesiju. To su, kako ih zovu “neoruralni”, učenici koji imaju između 30 i 40 godina i “pukao im je film” od života u gradu.

Istina, neki izgube iluzije o seoskoj idili i vrate se u grad. “Ima i lepih iznenađenja. Jedna bivša medicinska sestra, koja nikada nije ni videla ovce, niti je ikada bila u planini, postala je odlična pastirica”, kaže direktor poljoprivredne gimnazije. Dodaje da je selekcija kandidata koji dolaze iz gradova veoma oštra.

“Da bi se predupredilo njihovo izlaganje opasnosti, treba proveriti da li su u dobroj fizičkoj kondiciji i da li mogu da pešače u planini. Takođe, važno je da mogu da imaju dobar kontakt sa životinjama i da ih ne hvata panika i zato imaju razgovor sa psihologom… Kada pređete iz urbane sredine, u kojoj ste bili zaposleni, i počnete život u izolaciji sa teškim pastirskim zanimanjem – lako možete da puknete, zaključuje direktor.

Izvor: Al Jazeera