Kako je Srbija postala raj za investitore, ali ne i za građane

“Danas kod nas, sutra kod vas”, poruka na jednom od transparenata koji su donedavno nosili stanari Požeške ulice na Banovom brdu u Beogradu, braneći parkić ispred svoje zgrade od investitora, čija je ideja bila da na toj zelenoj površini izgradi više nekretnina, možda najbolje opisuje stanje u kojem žive građani Srbije poslednjih godina.

Mnogi od njih polako postaju svesni činjenice da žive u zemlji u kojoj preko noći može da im se sruši krov nad glavom, a da to nije zbog zemljotresa, da poslovni prostor u kojem su do juče radili, više ne mogu da koriste, a nije ga zaplenila banka zbog hipoteke, da nepoznati ljudi bez objašnjenja i dozvole mogu da seku drveće ispod njihovih prozora, pa čak i da im nestane reka ispred kuće, koja znači život za njihovu stoku, pa samim tim i za njih.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Reč investitor koja je nekad asocirala na otvaranje novih radnih mesta, povećavanje bruto društvenog proizvoda, bolji standard, poslednjih godina u Srbiji sve više dobija negativnu konotaciju, koja često označava ugrožavanje imovine, a nekad i života građana zarad profita. Iz ove reči izvedena je i nova pojava koja u Srbiji uzima sve više maha – investitorski urbanizam. Značenje ovog termina najkraće bi se moglo objasniti kao prilagođavanje ili podređivanje urbanističkih propisa i uslova željama investitora.

Nekažnjeno prisvajanje javnog dobra

Arhitekta Dragoljub Bakić ovu pojavu naziva “manipulatorskim urbanizmom”. “To znači da se najbanalnijim mahinacijama uz pomoć gradskih uposlenika dolazi u posed najatraktivnijih lokacija i prenamenom važećih planskih dokumenata nekažnjeno prisvaja javno dobro”. 

Razvoj ovog fenomena doveo je do toga da je u zemlji koja pregovara o članstvu u Evropskoj uniji, gde se pravna sigurnost smatra svetinjom, sigurno samo to da ništa više nije sigurno, samo ako postoji neko ko ima dovoljno novca da svoju nameru sprovede u delo.

“Svedoci smo da ono što se smatra pravnom sigurnošću, koju bi trebalo da obezbede institucije i državni organi apsolutno ne postoji i to vidimo po tome što se investicije realizuju ne više mimo urbanističkih ili ekoloških pravila, već mimo svih pravila zdravog razuma”, kaže za Al Jazeeru Savo Manojlović iz Udruženja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti.

“To se vidi i iz primera parkića na Banovom brdu, gde je trebalo da se grade zgrade tik do postojeće, u parku koji koriste stanari te postojeće zgrade. Postavlja se pitanje ko je mogao da da dozvolu za tako nešto. A kad su se stanari pobunili protiv takve ideje, nakon što im je jednog jutra  posečeno drveće u tom parku, doveli su im neke ljude opasne spoljašnjosti, da ih zaplaše”, dodaje Manojlović. 

Iako su sačuvali park od gradnje, Manojlović kaže da je pitanje šta bio se desilo da se građani nisu tako dobro organizovali, da nisu bili spremni da stražare svakodnevno, čak i noću i odolevaju  pritiscima privatnog obezbeđenja i da nisu imali širu podršku sugrađana.

Ovakvi slučajevi poslednjih godina sve manje liče na pravilo, a ne na izuzetak. Njihove posledice traju godinama. Jedina dobra je da su građani počeli da se prisećaju šta je to solidarnost i da se samoorganizuju kako bi odbranili ono do čega im je stalo. Pod uslovom da im je ostalo šta da brane.

Investitori koji prave stanove i beskućnike

Vlasnicima stanova u Dubljanskoj ulici u Beogradu ili onima u Dositejevoj u Novom Sadu nije. Prvi su bez krova nad glavom već 12 godina, nakon što su im se urušile kuće, kada je nesavesni investitor kopao temelje za zgradu na susednom placu. Ovi drugi, iz istog razloga su podstanari dve godine. Zainteresovanost lokalnih vlasti za njihove probleme, trajala je koliko i pažnja medija. 

Investitor koji je unesrećio četiri porodice u Beogradu, kažnjen je sa tri godine zatvora, ali ne i oni koji su mu dozvolili da gradi tamo gde nije bilo bezbedno i koji su bili nadležni za kontrolu poštovanja propisa na gradilištu. 

S druge strane, 12 porodica u Novom Sadu kada dođu da obiđu ruševine onoga što su nekad bili njihovi domovi, mogu da posmatraju kako oni koji su odgovorni za to što su postali beskućnici neometano grade ono što su ranije započeli. Građevinsku dozvolu je, kako je objavljeno, dobio prošlog leta. Dakle, godinu godinu dana nakon što je počeo gradnju, kojom je unesrećio ljude. 

I vlasnici objekata u Hercegovačkoj ulici, u beogradskom naselju Savamala, mogu da gledaju kako na mestu gde su im nepoznati maskirani napadači u organizovanoj akciji za jednu noć sravnili sa zemljom imovinu, niče luksuzni stambeni kompleks pod nazivom “Beograd na vodi”. Oni su nekretnine pokušali da sačuvaju u pravnom postupku, ali neki “kompletni idioti”, kako je odgovorne za noćno rušenje nazvao aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić, izgleda nisu imali strpljenja da čekaju sudski epilog, pa su bagerima “pogurali” rešenje. Četiri godine kasnije i dalje su nepoznati javnosti, ali izgleda i tužilaštvu.

“Ono što se desilo u Savamali je sumrak pravne države. To znači da je na jednom delu Republike Srbije neko došao i ukinuo nadležnost države i dozvolio maskiranim napadačima da uzmu zakon u svoje ruke. To je prelomni momenat u kojem je postala vidljiva sprega između privatnih interesa, pa čak i  kriminala i države. I dok se ta stvar ne utvrdi, ne možemo govoriti o pravnom poretku u Srbiji”, tvrdi Manojlović.

Nije samo privatna imovina na udaru, već mnogo više i ono što se obično smatra opštim dobrom poput reka, zelenih površina, izvorišta, nasipa. Neformalno udruženje Savski nasip, već godinama ukazuje na problem, kako tvrde, masovne protivzakonite gradnje na nasipu kod novobeogradske obale Save, koji čuva od poplava desetine hiljada ljudi u tom delu prestonice. Ukazuju i da kopanje septičkih jama, koje prati gradnju vikendica u ovom delu grada, ugrožava i izvorišta iz kojih se Beograđani snabdevaju vodom. Gradnja vikendica na nasipu traje više od decenije, koliko i žmurenje aktuelne i prethodnih vlasti na ovaj problem.

Upravo činjenica da se građevinski propisi u Srbiji često krše, a da se bespravna gradnja retko ruši, dodatno budi nepoverenje građana kada im se pojave bageri u blizini, jer znaju da je prilično izvesno da će investitor, čak i ako prekorači dozvoljene gabarite objekta, zadržati “višak”, bez obzira koliko ugrožavao komšije. 

Kad država neće, građani provode zakon

Savo Manojlović iz UZUZ-a kaže da upravo takvi slučajevi svakom građaninu Srbije poručuju da nije normalan ako poštuje pravila. “Jer ako je dozvoljeno da se krše propisi o gradnji, zašto onda ne bi mogli da se krše i drugi propisi – saobraćajni, ekološki, poreski, bilo koji drugi. Ne može se birati koji će zakoni da se poštuju”.

A ako već država ne sprovodi svoje zakone, onda se ne treba čuditi kada to počnu da rade sami građani. Meštani sela Rakita na Staroj planini ovog meseca su se organizovali i uz pomoć aktivista delimično onesposobili cevi koje je vlasnik minihidroelektrane postavio u reku koja protiče kroz to selo.  

Tako su, kako su objasnili, sami pokušali da sprovedu u delo odluku Ministarstva za zaštitu životne sredine koje je, navode, pre više od godinu dana naložilo investitoru da postavljene cevi izvadi iz korita reke. Ova radna akcija je bila samo deo višegodišnje borbe meštana Stare planine i aktivista za očuvanje planinskih rečica u ovom kraju od investitora koji bi da na njima grade mini hidroelektrane. 

Poslednji u nizu spornih slučajeva je najavljena gradnja poslovno-stambenog kompleksa na Košutnjaku, protiv koje je više desetina hiljada Beograđana potpisalo peticiju, protestvujući protiv plana detaljne regulacije koji, kako upozoravaju, podrazumeva seču šume na površini koja se meri hektarima, u delu grada koji mnogi nazivaju “plućima Beograda”. 

Pirova pobjeda Petog parkića

Jedan od prvih poznatijih slučajeva organizovanja građana zbog odbrane javnog interesa, dogodio se u beogradskoj opštini Zvezdara 2005. godine, kada su, nakon što je iznenada posečeno drveće u parku, stanari okolnih zgrada organizovali protest i sprečili dalje radove. Ispostavilo se da je grad promenio namenu tog zemljišta, poznatog pod nazivom Peti parkić, pretvorivši ga u građevinski plac, koji je potom prodao građevinskoj firmi. 

Građani tog dela Beograda nisu se pomirili s tom odlukom i nakon trogodišnjih protesta, izvojevali su obećanje tadašnjih gradskih vlasti da će tu ostati park, a investitoru biti ponuđena druga lokacija. 
Međutim, desetak godina kasnije, građanima je ostao park o kojem, kažu, sami vode računa, a investitor je u međuvremenu tužio grad i dobio spor prema kojem treba da mu se isplati više od tri miliona evra odštete. Budžetskog novca, naravno.

Iako nije reč o konačnoj verziji plana, građani, poučeni ranijim primerima “betonizacije” zelenih površina, reagovali su burno i masovno, što je nateralo gradske čelnike, pa čak i predsednika Srbije da se ograde od te ideje, tvrdeći da “nikom normalnom ne pada na pamet da poseče šumu”.

Arhitekta Dragoljub Bakić, međutim, upravo aktuelnu vlast krivi za ubrzano ruiniranje prestonice, a Košutnjak je, tvrdi, primer njihove nesposobnosti.

Urbanizam po mjeri investitora 

“Investitor očigledno ima svoje vizije, bez obzira kakve su vizije Beograda. I on je dao novac i naručio projekat, a onda mu grad Beograd sa svojim institucijama gradi projekat kakav on želi. I onda ispadne Košutnjak, gde treba da raskrče 30 hektara šume, da bi taj gospodin napravio tu svoju viziju od nekih pola miliona kvadrata stambenog prostora, jer zna da će to da prodaje uz visok profit. A ko mu to radi? Nosilac plana je Sekretarijat za urbanizam grada Beograda, dakle ustanova gradske uprave. Izvršilac plana je Urbanistički zavod Beograda, a potpisuju dvoje arhitekata, da bi na sve to, posle javnog uvida i velikog protesta građana i dela stručne javnosti i nekoliko hiljada primedbi, izašao glavni gradski urbanista i rekao da Beograd sa tim nema ništa i da grad ne stoji iza tog projekta. I mi sad treba da poverujemo u to”, kaže ovaj poznati stručnjak, koji je suprugom Ljiljanom decenijama radio brojne objekte i urbanističke celine za “Energoprojekt”.

Na pitanje da li se u to vreme dešavalo da firme koje su gradile po Beogradu traže izmene urbanističkih propisa za gradnju stambenih naselja, Bakić odgovara da se to nije dešavalo. “Za nas je Urbanistički zavod bio respektabilna institucija, čije smo smernice morali da poštujemo. Nismo mogli da odstupamo od urbanističkih planova. Postojali su generalni planovi, pa na osnovu njih regulacioni planovi, pa onda detaljni urbanistički planovi, a na osnovu njih urbanistički projekti. Dakle, bile su četiri faze, gde se poštovala generalnim planom zacrtana strategija razvoja Beograda”. 

Dodaje i da ni u jednom urbanističkom planu nije predviđeno da se u Košutnjaku napravi pola miliona kvadratnih metara stambenog prostora.  “A oni šta rade – vrše izmene i dopune plana preko noći ili usvoje ‘lex specialis’ koji sve javne interese stavlja ad acta i onda rade šta hoće. Ja ne znam kako se tome staje na put. Voleo bih da se moje kolege usprotive takvoj praksi, ali vidim da mnogima ne smeta da to rade”, kaže Bakić.

Za Manojlovića, građanski aktivizam je jedno od mogućih rešenja. “Svedoci smo da građani, ukoliko se dobro organizuju, ukoliko se međusobno povežu i solidarišu, obaveste javnost o svom problemu, nađu adekvatnu pravnu pomoć, mogu biti gospodari svoje sudbine i da mogu sami odbraniti ona svoja prava koja bi država trebalo da im garantuje”.

Ipak, pitanje je i koja cena odbrane tih prava i da li je na kraju opet plate isti ti građani. Jer investitor kome je najpre dozvoljeno da nešto gradi, a potom pod pritiskom javnosti povučena dozvola, time dobija razlog da zatraži odštetu, a ako dobije spor, naknada će mu biti isplaćena iz budžeta, a ne iz džepa državnog zvaničnika koji je doneo štetnu odluku.

Izvor: Al Jazeera