Dr. Dragoslav Popović: Šokiran sam razlikom u broju umrlih i na koju se ukazuje

Virus nam je svima pokazao koliko je bilo važno da očekivanu pandemiju dočekamo sa dobro organizovanim sistemom, kaže dr. Dragoslav Popović
Virus nam je svima pokazao koliko je bilo važno da očekivanu pandemiju dočekamo sa dobro organizovanim sistemom, kaže dr. Dragoslav Popović

Ministarstvo zdravlja treba da ima samo dva cilja: očuvanje zdravlja i jednakost u pristupu uslugama. Ali kad to kaže moj sagovornik, dr Dragoslav Popović, sa gotovo dve decenije radnog staža u UNICEF-u gde je bio savetnik za javno zdravlje, on istog trenutka potvrđuje da nijedan od ta dva cilja, nisu u potpunosti dosegnuta nigde u svetu, ni u normalnim uslovima. “Virus nam je svima pokazao koliko je bilo važno da očekivanu pandemiju dočekamo sa dobro organizovanim sistemom, sa jakom preventivnom službom”. Ali kao što nas svakog januara iznenadi sneg, tako je i sa COVID-om 19. “Počeli smo da preduzimamo mere, tek kada nam je poplava došla do guše”.

Doktor Popović rođen je u Sarajevu gde je završio i medicinski fakultet. Radio je u Beogradu, pa Ženevi gde je bio zadužen za istočnu i jugoistočnu Evropu, dok je kasnije u Njujorku na mestu savetnika za zdravstvene sisteme, često sarađivao sa partnerima među kojima je bio i direktor Instituta za bolesti Antoni Fuači, sadašnji čelnik američkog tima za borbu protiv COVID-a 19. Za Bila Gejtsa i njegovu fondaciju kaže da oni rade kao neka dobro organizovana država i da ih interesuje makro plan. Gejts je sa svojim timom pokrenuo sve poluge kako bi se okončala borba protiv dečije paralize i kako bi nove vakcine ušle u nacionalne programe što više zemalja sveta, pogotovo onih najsiromašnijih. 

Dr Popović sada živi u Zemunu, radi kao konsultant UNICEF-a i Svetske banke, i predsednik je Društva za javno zdravstvo Srbije. To je neplaćena volonterska funkcija, i Popović se nimalo ne ustručava da za medije govori o propustima koji su napravljeni u borbi protiv pandemije COVID-a 19 u Srbiji ali i da predloži mere da se taj odgovor poboljša. Ljuti se što je vanredno stanje na početku epidemije uvedeno preko vojske, i što je bez razloga ministar odbrane Aleksandar Vulin “napisao pismo” predsedniku srbije Aleksandru Vučiću pa je uvedeno vandrendno stanje “kao da neka neprijateljska vojna sila napada, a ne virus“. “Zdravlje se, međutim, štiti drugim merama, i na drugi način, trebalo je da ministarstvo zdravlja pruzme inicijativu i uvede vanrednu zdravstvenu situaciju”.

“U tom trenutku imali smo 43 zaražena pacijenta”, dodaje dr Dragoslav Popović, i ukazuje da je vanredno stanje ukinuto naglo, što su mnogi shvatili kao signal da se relaksiraju mere prevencije. Epidemiološka kriva je, kako je to primećeno mimo svake epidemiološke logike, ošišana na minimum. Izbori su održani, a jedino u Srbiji i u Lukašenkovoj Belorusiji fudbalske utakmice su odigravane u prisustvu navijača i publike. Poverenje javnosti u sposobnost vlasti da kontroliše epidemiju je opalo.

  • Trenutno nam režim obećava “novi  informacioni sistem koji će biti daleko precizniji od sadašnjeg” . U martu i aprilu je taj isti informacioni sistem očitavao broj novozaraženih u svakom selu, opštini i zaseoku, razvrstavao ih po polu, godinama i pridruženim bolestima.  Onda je prestao da detektuje bilo šta što bi bilo neophodno za određivanje epidemioloških mera. Lekar iz Novog Pazara upozorio je na čudnu Vučićevu matematiku: “U Srbiji je jednog dana umrlo za 24 časa četvoro ljudi, od toga 12 u Novom Pazaru”.

– Da budemo jasni – informacioni program sa osnovnim epidemiološkim podacima može da napravi bilo koji talentovaniji student, a on može verovatno da stane i u svaki pametni telefon. Ako se hoće, nisu potrebni bogznakakvi stručnjaci, niti ogromna sredstva.

Nisam ništa očekivao puno od informacionog sistema tokom vanrednog stanja – vanredno stanje i transparentost informacija na ovim prostorima ne idu zajedno, ali šokiran sam razlikom u broju umrlih i onu na koju se ukazuje. To je nešto što nikako ne sme ostati nerazjašnjeno i mora se napraviti detaljna revizija svih smrtnih ishoda tokom korone čim vreme to dozvoli da bi se utvrdilo pravo stanje i obavestila javnost.

  • Ali kako da računamo na dalju strategiju, kad su podaci lažni, a epidemiolozi u Kriznom štabu tvrde da o tome ništa ne znaju?

– U epidemiji, podaci diktiraju akciju – ne možete imati efikasne odgovor na epidemiju ako nemate dobre podatke. 

Loši podaci obesmišljavaju i ono dobro što se uradi. Džaba vam nove laboratorije ako objava nalaza kasni po 72 sata. Džaba vam krizni štabovi po opštinama ako su podaci centralizovani. Oni gledaju u Beograd k’o u ozeblo sunce, hoće li šta objaviti da bi oni imali potvrdu za ono što se kod njih događa. Ne verujem u digitalizaciju na način koju vlada promoviše. Digitalizacija i centralizacija ne mogu zajedno a mislim da je naša digitalizacija je krenula odozgo i daleko od uticaja i uvida javnosti.    

  • Nekada je gotovo svaka škola imala svoju ambulantu u kojoj su radili lekari i sestre zaposleni na neodređeno vreme. Zdravstveno stanje, opšta slika pratila se kroz karton. Sistematskim pregledima svake godine ubeležavane su zdrave i ugrožene tačke: ne samo vakcine nego i sve ostalo što podrazumeva zdrav razvoj deteta – od ravnih tabana, kičme, do proteze za zube, rasta, težine… Šta je od tog zdravstvenog sistema ostalo danas, kada se premijerka kune u digitalizaciju?

– Mi smo imali sistem koji se bazirao na prevenciji i na konceptu koji su razvili Batut i Andrija Stampar pre Drugog svetskog rata. Vremenom, prevencija je ukidana, služba po služba, na račun kliničke prakse koja se bavila lečenjem posledica bolesti, ali koja je privlačila pažnju, slavu i novac. Pandemija je razgolitila sve – nama prevencija treba danas više nego ikad a nje nema i niko ne obećava nikakva ulaganja u tom pravcu.

Na drugoj strani kliničari su heroji, grade se bolnice i laoboratorije, troše se milijarde dinara na kliničku opremu. Niko ne spori da su nam kliničari potrebni, samo da se zna da se oni bave ne uzrokom, nego posledicom ove krize. Da smo imali jaču prevenciju, ne bi nam bolnice bile prepunjene i troškovi za društvo bi bili neuporedivo manji. 

  • Kako u Srbiji možemo računati na javno zdravlje, kada je i laiku jasno da su usred epidemije podaci podešavani prema političkoj volji. Ono što se predstavlja javnosti kosi se sa zdravim razumom usmereno je isključivo na političko samohvalisanje. Navodno smo u svemu najuspešniji. Posebno se vrh države hvali brojem testiranih, a prikrivaju ili lažu kakve vrste testova koriste, i koji su kriterijumi za testiranje ljudi?

– U Srbiji se javne politike vode putem medija. A kada se zbog korone potrefi da su svi mediji i sve oči uperene u vas, onda idealna situacija za prodaju svake vrste političkih proizvoda. Bilo je tu i promocija odlazaka u šoping, poziva na masovno prokužavanje, objašnjenja da je virus kod nas mutirao a sada su stigle i lekovite biopiramide.

  • Omalovažava se lekarska profesija, broj od skoro tri hiljade lekara specijalista se potcenjuje i ismejava. Njihovi potpisi se kvalifikuju kao politikanstvo. Optužuju se da to čine zato što podržavaju opoziciju koja je satanizovana. Spočitava im se da su se udružili kako bi napadali Vučića.

– Prvih 300 potpisnika su probili led, ali je reakcija vlasti na njihov gest izgleda probudila inat kod drugih, pa je lista skočila sa 300 na skoro 3000. Veliki broj tih ljudi imaju samo “državni posao”, rizikuju dosta, ali dižu svoj glas. To sigurno frustrira vlast koja želi potpunu kontrolu. S tim ljudima se mora razgovarati.

  • Direktori ustanova ćute, zabranjeno im je da daju podatke sa terena?

– Mislim da od preko 450 direktora u celom zdravsvenom sektoru, na prste možete izbrojati one koji nisu u v.d. statusu. Tako se ti ljudi drže na uzici, ne obazirući se na to što se time urušava njihov kapacitet da vode svoje timove i ustanove na najbolji mogući način.

  • U nameri da se prikaže kao najuspešniji u suzbijanju epidemije, režim je dodatno zapostavio vakcine. Na primer, deca nisu primila redovne vakcine?

– Najveća greška u početku je bilo potpuno izolovanje domova zdravlja koji inače čine vezu između zajednice i zdravstvenog sistema. Tek kasnije je ta veza uspostavljena kada su uspostavljene tzv. Covid ambulante. Pedijatrijske službe nisu imale razloga da ne rade, jer mnoge odavno imaju posebne ulaze za zdravu i bolesnu decu čime se smanjuje rizik od zaraze. UNICEF istraživanje je utvrdilo da je 30 posto dece ostalo uskraćeno za usluge od početka pandemije, što je jako puno imajući u vidu da nisu svima usluge ni bile potrebne.

Velika je greška što se vakcinacija odgađala, time se povećava rizik od povratka bolesti kao male boginje a biće sve teže nadoknaditi izgubljeno.

  • Šta bi moglo da se uradi, povodom povratka dece u školu?

– Danas je glavna tema povratak u dece u škole, ja mislim da tu pedijatri imaju ključnu ulogu u savetovanju đaka, roditelja i školskih uprava. Međutim, za taj posao, oni moraju da izađu iz svojih oridnacija i provedu kvaliteno vreme u školama i zajednici. Ali i da se uključe u dijalog s njima preko društvenih mreža koje su tim generacijama glavni vid komunikacije. Mora da se napravi balans između potrebe dece za obrazovanjem i druženjem i njihove sigurnosti. Treba ići na promociju i pridržavanje mera prevencije, ali nema smisla insistirati na 100 posto zaštiti od virusa u školama sve dok je virus prisutan u zajednici i dok su deca izložena riziku od infekcije u svojim domovima i na putu do škole. Moramo da se naviknemo na život sa virusom.    

  • Kroz kakvu rehabilitaciju će morati da prođu pacijenti koji su preboleli COVID 19?

– U Srbiji se nedovoljno priča o tome – ali ljudi koji su preboleli kovid, pogotovo oni koji su bili na respiratorima, imaju posledice koje zahtevaju nastavak terapije i rehabilitaciju. Najčešće su promene na disajnim organima, krvnim sudovima kao i gubitak mišićne mase kod onih koji su bili dugo na respiratorima. Svi bolnički lečeni od kovida su bili pod intenzivnom kombinovanom antibiotskom terapijom koja nikada ne ide bez posledica po pojedinca a doprinosi i stvaranju antibiotske rezistencije u zajednici. Poseban problem su psiho-socijalni problemi, posebno oni vezani za zloupotrebu alkohola i drugih supstanci kao i nasilje u porodici, kao i mentalne bolesti u opštoj populaciji. To je problem koji preti eksplozijom.

Očekuje nas navala na zdravstveni sistem, kad svi drugi hronični i novorazboleli ljudi koji nisu imali pristup zdravstvu, dočekaju red da dođu do lekara.

  • Vi ste se sreli i sa doktorom Faučijem? Da li taj čovek, koji se svakodnevno bori sa lažima i obmanama Donalda Trampa, može da bude primer i neka vrsta uputstva za novu ulogu profesionalnih medicinskih stručnjaka kakvi su nam potrebni u svetu postistine?

– Čovek ima autoritet koji je stekao obrazovanjem i radom i integritet koji je srž njegove ličnosti. Nije čudo da je prekinuo predsednika usred konferencije za štampu. Šta može Trump njemu? I da ga smeni sa mesta direktora, Toni ostaje un amor i predvodnik u svojoj struci.

Posvećen je svojoj misiji, zna da predsednici dolaze i odlaze – neki prave veću, a neki manju štetu – ali on opstaje jer je svima neophodan. Neophodni un am stručnjaci koji ne pristaju na kompromis sa političkim interesima.

  • Da li ćemo izvući pouke iz ove pandemije, hoće li nauka dobiti odlučujuću ulogu kako bi se ublažile posledice sadašnjih i budućih kriza?

– Kod nas se malo zna da je Trump još 2018. drastično smanjio finasiranje programa za globalnu kontrolu zaraznih bolesti a onda ove godine obezglavio Centar za kontrolu bolesti (CDC), koji je prirodno trebalo da bude vodeća institucija u ovoj krizi. U vakuum je utrčao Toni Fauči sa svojim institutom i srećom, osvetlao obraz profesije. Toni je jako doprineo borbi protiv lažnih vesti i zabluda koje su često dolazile iz SAD-a i od Trumpa lično. 

  • Ako Vam kažu da ste politikant kad pokušavate da raširite stručno znanje o zdravstvu, šta im odgovarate?

– Ja nemam taj problem. Javno zdravlje je prioritetno političko pitanje. Ne samo političko nego i bezbednosno, i moralo bi biti u centru svih politka. Moja javna obraćanja su usmerena i na poziciju i na opoziciju, i na civilno društvo. Gde se dadoše verske zajednice u odbrani od pandemije? Šta su uradile verske zajednice da recimo, pomognu starijim građanima da lakše prebrode ovaj težak period samoće i izolacije?

Svima nam nedostaje razumevanja, znanja, volje, društvene odgovrnosti. Jedino što političari na vlasti imaju veću odgovornost jer imaju sredstva i resurse, koja nisu njihova lična nego sredstva koja su im građani dali na upravljanje.

  • Pa jesmo li se osvestili?

– Ja se nadam da nas je pandemija osvestila – i da će tema javnog zdravlja izbiti na vrh liste. To mora biti prioritet politike. Mi se borimo ne samo sa pandemijom izazvanom virusom korone nego i sa pandemijom gojaznosti, depresije, pušenja, nasilja, alkoholizma, nedostatka kretanja, rizičnih navika u seksu, saobraćaju, zagadjenja životne sredine…sve su to uzroci “odsustva zdravlja” i prevremene smrtnosti.

  • Zašto ne sarađujemo sa susedima, da li je moguće da ni ovaj virus nije mogao da nas opameti, da li možemo da dopustimo da nam političari po nacionalnosti  određuju podobne i nepodobne bolesnike i lekare?

– Ova pandemija je sklona demokratiji što je i pokazala time što je zahvatila sve zemlje – istoka i zapada – i bogate i siromašne. Nijedna strana sveta nije ostala pošteđena. S druge strane, odgovor na pandemiju je uzrokovao talas nacionalizma zatvaranja u sebe širom sveta. Mislim da je EU prvi put nakon šengena sada reaktivirala granične prelaze između zemlja članica. Probudio se i vakcinalni nacionalizam, za koji se nadam da će biti zaboravljen čim ova pandemija prođe. Rusija je sada utrčala u teren sa vakcinom koja je dobila ime po sputnjiku – simbolu hladnog rata.

  • U našem regionu razbuktale su se političke strasti?

– U našim krajevima odgovor je bio sličan kao i u mnogim zemljama. Kada su vlasti shvatile koliki odjek u javnosti može imati borba sa koronom, utrčali su punom snagom po poznatoj patriotskoj matrici – krivica se svaljivala na komšije, ali i na sopstvene sugrađane koji su se našli van zemlje. Izjave političkih funkcionera protiv građana koji su se vraćali u zemlju su primer bahate neodgovornosti i nepriznavanja uloge države u odbrani zdravlja i života svojih građana, ma gde oni bili.

  • Medicinari, međutim sarađuju i preko granica?

– Mislim da zdravstveni radnici nisu nikada ni prekidali kontakte, da su razmenjivali znanja I iskustva. Odavno postoje mreže koje su inicirali neki iskusni doktori sa ovih prostora gdje kliničari razmenjuju iskustva i mišljenja. Tokom pandemije se formirala mreža epidemiologa koji su pomogli da se razotkriju prave razmere epidemije i usmeri pažnja javnosti na mere za efikasniju zaštitu od pandemije.

  • Susretali ste mnoge naše lekare po svetu. Zbog čega su otišli, šta bi trebalo da bude uslov da se neki od njih vrate u svoju zemlju. Kako ih dočekuje njihova domovina. Kako ste Vi dočekani?

– Većina ljudi koju sam sretao je otišla da stekne nova znanja i iskustva. Svako od njih je imao čvrstu nameru da se vrati ali su menjali mišljenje kako su gradili karijere i privikavali se na život od plate, bez partijskog dodatka. Ne znam nikog da se vratio u javni sektor ili na univerzitet a da nije krenuo odatle.

U javnom sektoru još uvek nema mesta za ljude koji nisu deo sistema od početka. U privatnom sektoru je druga priča. Kad bi još postojao privatni univerzitet mogli bi da skupite NBA ekipu predavača od ljudi sa ovih prostora.

  • Imate li Vi plan?

– Ja i dalje ne znam da li sam se vratio ili sam samo na proputovanju. Jako mi je važno da sam se uspeo ponovo povezati sa kolegama iz Bosne i Hercegovine – ali i izgraditi poverenje sa nekim novim ljudima.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Prije pet mjeseci i prvog udara korona virusa u Srbiji nije bilo zaraženih trudnica koje su imale teške simptome. Posljednjih mjeseci na respiratorima završavaju i žene tokom trudnoće. U Nišu su preminule dvije trudnice koje su najprije bile na podršci kisikom. Priču iz tog grada donosi Zoran Kosanović.

Više iz rubrike TEME
POPULARNO