Pregovori o mizeriji

Kada narednih dana jedni naspram drugih sednu predstavnici sindikata i poslodavaca i započnu nove pregovore o tome kolika bi trebalo da bude minimalna zarada u sledećoj godini, prvi će imati istu početnu poziciju, kao i godinama ranije, a drugi jak alibi, zbog čega im je ta pozicija neprihvatljiva.

Sindikati će i ove godine tražiti da vrednost “minimalca” dostigne makar onu sumu dovoljnu za kupovinu osnovnih stvari koje staju u minimalnu potrošačku korpu, što je cilj koji im već godinama izmiče. Ukoliko  ostanu pri svom zahtevu, to bi značilo da traže povećanje minimalne cene rada za više od 20 odsto. Naime, poslednji objavljeni podaci iz marta govore da je minimalna korpa vredela 37.715 dinara (oko 320 evra), dok je ovogodišnji “minimalac” 30.022 dinara (oko 254 evra).

Već sada je jasno da poslodavci, pogođeni ekonomskom krizom usled pandemije korona virusa, neće pristati na ovaj zahtev, koji smatraju nerealnim. Rezultati istraživanja Unije poslodavaca Srbije (UPS) pokazuju da se čak 85 odsto anketiranih preduzeća protivi bilo kakvom povećanju minimalne cene rada u narednoj godini, dok je njih 15 odsto spremno da to prihvati, ali uz značajno smanjenje troškova poslovanja preduzeća.

Uostalom, ni prošle godine nisu pristali na povećanje veće od 20 odsto, koliko su tražili sindikati, nudili su šest do deset odsto. I tada je prelomila Vlada Srbije, koja je pristala da smanji neka opterećenja na zarade. Pitanje je šta će se dogoditi ove godine, budući da je zakonski rok za dogovor 15. septembar, a nova vlada još nije formirana.

Vučić zna koliki će biti ‘minimalac’?

Na pitanje koliko je realno da bude prihvaćen njihov zahtev za izjednačavanjem minimalne zarade i minimalne potrošačke korpe, imajući u vidu pomenute okolnosti, u sindikatu “Nezavisnost” odgovaraju da u Srbiji danas ne postoji ništa za šta može pouzdano da se kaže da li je realno ili nije.

„Nije realno ni da Vučić prošle godine nekoliko meseci pre početka pregovora sindikata i poslodavaca saopšti da će minimalac biti veći od 30.000 dinara, a da onda u septembru minimalac zaista bude 30.022 dinara. Ipak, to se dešava“, kaže predsednik ovog sindikata Zoran Stojiljković.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, iako to ne spada u njegove ustavne nadležnosti, niti je član Socijalno ekonomskog saveta, zaista je još početkom juna prošle godine, dakle tri i po meseca pre krajnjeg roka za dogovor o minimalcu, izjavio da će se „truditi da u razgovoru sa poslodavcima obezbedi da niko u Srbiji ne prima manje od 30.000 dinara”.

Stojiljković naglašava da treba imati u vidu da je Srbija zemlja sa najvećim nejednakostima u Evropi, te da i zbog toga sindikati imaju tu obavezu da se zalažu da makar minimalna zarada dostigne vrednost minimalne potrošačke korpe, ako ne žele da po ko zna koji put budu poraženi u poslednjih tridesetak godina.

Na pitanje o realnosti sindikalnih zahteva oštro reaguju i u Savezu samostalnih sindikata Srbije.

“A je li realno da čovek radi čitav mesec i da primi 30.000 dinara? Je li realno da neko radi i da sa tom platom ne može da priušti ni minimalnu potrošačku korpu? Može li neko da pita političare i poslodavce da li je realno da ne mogu da obezbede više? Ili sa koliko novca mesečno oni realno žive?”, pita potpredsednik ovog sindikata Duško Vuković.

Dva grama limuna dnevno

Niz pitanja se tu ne završava. “Je li realno da neka porodica preživi mesec sa onim što sadrži minimalna potrošačka korpa? Po tim parametrima, jedna tročlana porodica može mesečno da kupi 200 grama limuna. To znači da svaki dan svako od njih može da pojede po dva grama limuna. Da podele kilogram pomorandži mesečno. Ili pola kilograma ribe za mesec dana. To je mizerija. Svaka čast onom ko od toga može da se najede i sačuva zdravlje”, ogorčen je Vuković.

Pregovaraće se svakako, dodaje, ali podseća i na odredbu iz člana 112. Zakona o radu, koji se odnosi na minimalnu zaradu, a koji kaže da se pri njenom utvrđivanju polazi naročito od egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i njegove porodice izraženih kroz vrednost minimalne potrošačke korpe.

Istina, isti član pominje i druge parametre poput kretanja stope zaposlenosti na tržištu rada, stope rasta bruto domaćeg proizvoda, kretanja potrošačkih cena, kretanja produktivnosti i kretanja prosečne zarade u Republici, a to su parametri na kojima bi mogla da insistira druga strana.

Zahvaljujući merama pomoći države (isplati minimalnih zarada zaposlenima i odlaganju plaćanja nekih poreskih obaveza), većina firmi će uspeti da preživi ovu godinu, ali sledeća je za mnoge krajnje neizvesna, budući da se ne zna koliko bi mogla da potraje ekonomska kriza izazvana pandemijom korona virusa. Zbog toga je i protivljenje povećanju “minimalca” ove godine snažnije nego prethodnih.

“Mi svake godine pristajemo na povećanje minimalne zarade u skladu sa povećanjem BDP-a i stope inflacije, a to je poslednjih godina bilo oko pet i po do šest odsto. I sad bismo pristali na to. Da se izračuna to povećanje. U drugom kvartalu je povećanje BDP-a bilo 0,2 odsto. Dakle, jasno je da sada nema osnova za povećanje minimalne zarade. Ukoliko ne bude dogovora, moraće država da odluči”, kaže direktor Unije poslodavaca Srbije Srđan Drobnjaković.

Prema njegovim rečima, sindikati razmišljaju jednostrano, kako bi njihovo članstvo videlo da se bore za zaposlene. “Prošle godine je bilo povećanje 11,1 odsto minimalne cene rada, a sada traže i više, ne razmišljajući o posledicama”.

Otkazi ili prelazak u ‘sivu ekonomiju’

A posledice bi, kaže, mogle da budu ili otpuštanje radnika ili prelazak u “sivu ekonomiju”, što znači ili isplatu dela zarade “na ruke” ili isplatu uvećanog “minimalca”, uz uslov da radnik deo plate vrati poslodavcu u kešu. “To bi bilo van pameti”, kaže Drobnjaković.

 “Ako budemo primorani na povećanje minimalne zarade, tražićemo i povećanje neoporezivog dela zarade. Sada je taj neoporezivi deo do 16.300 dinara. Ja sam lično za to da bude do 20.000 dinara. I tražićemo smanjenje poreza i doprinosa minimum tri odsto, kao i ukidanje i smanjenje raznih parafiskalnih nameta, kojih ima više od 500 i koji dodatno opterećuju firme”, objašnjava Drobnjaković, napominjući da se to, pre svega odnosi na razne komunalne takse.  

“U našem sastavu je 95 odsto malih i srednjih preduzeća, koja muku muče sa plaćanjem tih dažbina, kako na lokalnom ,tako i na republičkom nivou. Kako se isprazi kasa na lokalu, tako izmišljaju ekološke i druge  takse, od kojih niko nema nikakav benefit”, dodaje Drobnjaković, podsećajući da od januara 2021. kreće i naplata odloženih poreza i doprinosa za prethodni period.

I u sindikatu “Nezavisnost” podržavaju ideju da država poveća neoporezivi deo zarade. “Mi smo zemlja u kojoj se te najmanje zarade relativno najviše i opterećuju porezima, što ovu jeftiniju radnu snagu, u koju spaaju i ljudi u zoni minimalca, čini relativno skupom, ako gledamo bruto zaradu”, kaže Zoran Stojiljković.

Smanjiti poreze na najniže zarade

Da su najmanje zarade u Srbiji previše opterećene porezima, slaže se i vanredna profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu Jelena Žarković, ali ukazuje da je malo verovatno da će u ovakvoj situaciji država pristati da se odrekne dela tih prihoda.

“Posle ozbiljnog zaduživanja zbog finansiranja paketa pomoći privredi, smanjenja prihoda usled odlaganja plaćanja obaveza preduzećima, ne čini se realnim da država pristane na smanjenje oporezivanja zaposlenih, tim pre što doprinosi u velikoj meri pune budžet”, objašnjava Žarković za Al Jazeeru.

Prema njenim rečima, rešenje bi moglo da bude u promeni načina oporezivanja zarada. “Moglo bi da se ide na to da se poreski rasterete niže zarade, ali da onda progresivno raste porez na veće zarade, kako bi se nadomestio taj gubitak. Država neće pristati da se odrekne dela prihoda, a da nema način da ih nadomesti na drugi način”, smatra Jelena Žarković, navodeći da je nešto slično učinjeno u Nemačkoj.

Minimalnu zaradu u Srbiji prima oko 350.000 radnika, ali broj radnika na koje direktno utiče odluka o visini minimalne zarade dostiže možda i pola miliona, ako se uračunaju i zaposleni u kompanijama koje su dobile subvencije države za otvaranje novih radnih mesta, a koje, tvrde u sindikatu “Nezavisnost”, uglavnom drže radnike na kolektivnim ugovorima koji podrazumevaju “minimalac” plus 20 odsto.

S druge strane, u kakvom je stanju privreda, možda dovoljno govori i činjenica da je gotovo 240.000 firmi (sa više od milion zaposlenih) tražilo od države isplatu pomoći od tri minimalne zarade.

Da je prostor za dogovor ove godine manji nego prethodnih, priznaje i lider sindikata “Nezavisnost”, ali naglašava da nije fer da se sve prelomi preko leđa radnika. A na opasku da država ovog puta nije u situaciji da se, nakon dva paketa podrške privredi, usmerenih na očuvanje radnih mesta, dodatno odriče prihoda, Stojiljković podseća da je o tome trebalo misliti ranije.

“Jasno je da mora postojati odgovornost vlasti za način na koji troši budžetski novac. Ali se postavlja i pitanje koliko je bilo odgovorno da se daje po 100 evra svim punoletnim građanima, odnosno potencijalnim učesnicima izbora ili da se isplaćuje minimalna zarada zaposlenima i u onim sektorima koji su dobro poslovali od početka krize? Da nije bilo takvih poteza i da preduzeća u javnom sektoru vodi  dobro plaćen profesionalni menadžement, umesto partijskih naturščika, možda bi država sada imala manje problema s novcem”, zaključuje Stojiljković.

Izvor: Al Jazeera